Upoznali smo nove beogradske školarce iz Avganistana

Dok su nas radnici izbegličkog centra u Krnjači vodili ka barakama gde se klinci pripremaju za polazak u školu, videla sam nekoliko muškaraca i poneko dete. Naleteli smo na malog Pikasa koji nam je ushićeno mahnuo kada je prepoznao fotografa. Većina onih koji borave ovde, izbeglica iz Avganistana, Pakistana i drugih zemalja, uveliko je zauzeta pripremama za Bajram - neki su otišli do prodavnica, drugi u džamije. Ovaj praznik je, između ostalog, razlog zašto deca izbeglica nisu krenula u školu prvog septembra sa ostalim đacima.

Možda se talas izbeglica koji prolaze kroz Srbiju na oko smanjio, ali ih je i dalje otprilike 6,000 u prihvatnim i centrima za azil. Ivan Mišković, PR Komesarijata za izbeglice u Srbiji, rekao nam je da otprilike 700 novih đaka treba da pođe u škole ovog septembra. Deca izbeglica će deliti školske klupe sa decom iz Srbije, a nastavu će pohađati na engleskom i srpskom jeziku.

U Krnjači mi zaposledni kažu da polazak u školu za male izbeglice nije obavezna stvar, ali i da ne gube mesto u redu za izlazak iz zemlje ukoliko decu upišu u školu. Jedna radnica centra mi je objasnila da 90 odsto dece i roditelja dolazi iz Avganistana, a da pored njih ima mali broj izbeglica iz Iraka i Irana. U delovima Avganistana u koje kontrolišu Talibani, ženama, na primer, nije dozvoljeno da se fotografišu, ali roditelji koji su pobegli iz ove zemlje nisu imali ništa protiv da se njihove ćerke slikaju i razgovaraju as nama.

U velikoj sobi za boravak je gomila dece hipnotisano gledala crtani film na velikom ekranu. Međutim, nije bilo potrebno mnogo da se njihova pažnja preusmeri na nove goste. Upoznala sam devojčice i dečake koji dane provode u lepo ukrašenim sobama, ali izolovani od spoljašnjeg sveta. Zato me nije mnogo iznenadilo što su svi željno iščekivali polazak u školu.

Bešta ima devet godina i iako bi trebalo da je već treći razred, ona sada prvi put kreće u školu, nakon deset meseci boravka u Srbiji. Puna je samopouzdanja, iako još uvek ne razume ni engleski ni srpski. Beštu nepoznavanje jezika nije sprečilo da mi da intervju - našla je drugaricu koja zna engleski da nam bude prevoditeljka.

- Uzbuđena sam što krećem u školu, nisam nikada pre išla. Želim da se družim sa novom decom. Ne brine me ništa. Imam nove knjige i želim da učim engleski i matematiku - kaže mi Bešta.

Za razliku od pričljive dece, roditelji koji su ostali u centru nisu bili raspoloženi za razgovor, verovatno zato što su bili zauzeti oko Bajrama. Uprkos tome, svi koji su se u trenutku naše posete nalazili u centru su se rado složili da njihova deca razgovaraju sa nama.

A onda sam upoznala Muhameda Alija. On nam je ispričao kako se oseća povodom polaska u školu, ali mi nismo mogli da ignorišemo očiglednu sličnost sa poznatim bokserom kada nam je pozirao za fotku.

- Imam deset godina i krećem u školu. Uzbuđen sam i srećan. Ništa me ne brine, samo želim da upoznam nove prijatelje i da idem u školu. Omiljeni predmet mi je engleski, malo pričam i srpski. Znam da kažem kako se zoveš, koliko imaš godina i tako. Želeo bih više da naučim. Ovde sam devet meseci, lepo mi je, ljudi su fini - kroz osmeh je rekao mali Muhamed Ali.

Ova deca jesu nasmejana, entuzijastična i neustrašiva, ali ne mogu da ne pomislim da li će im ovo iskustvo omogućiti preko potrebno obrazovanje ili biti samo još jedna u nizu trauma koje su doživeli. Neka deca su se čak premestila iz drugog kampa u Krnajču samo da bi imala mogućnost da pohađaju nastavu.

Sve vreme sam razmišljala kako će izgledati časovi, kako će se deca sporazumeti, kako će učitelji predavati, na kom jeziku? Zato sam potražila odgovore od Nenada Ćirića, direktoru Osnovne škole "Branko Pešić" u Zemunu u kojoj će oko pedesetoro dece u toku septembra početi da pohađa nastavu.

- Deci je super, druže se svi. Deca ko deca, oni se slikaju, pa stavljaju na Fejs, nemaju nikakvih problema oko uklapanja - kaže mi on.

Ova škola ima oko 550 đaka, a među njima su i odrasli. Direktor Ćirić kaže da još od decembra prošle godine, kada je 73 dece izbeglica pohađalo nastavu.

- Njih 35 je završilo razred u koji su krenuli - kaže on ponosno.

Što se nastave tiče, nije onoliko komplikovano koliko se meni činilo.

- Prvo su išli po dva časa na radionice za taj pripremni period, a posle toga smo ih rasporedili po odeljenjima - dva časa redovne nastave i dva časa učenja srpskog jezika - objašnjava mi on.

Mnogo je dece koja nikada pre nisu išli u škole, a nije mali broj onih koji ne razumeju ni engleski ni srpski jezik, ali se Nenad potrudio da ukloni svaki trag sumnje kada sam pokrenula ovu temu.

- To nije nikakav problem, deca relativno brzo uče jezik - uverava me on. - Neki su znali malo srpskog, neki malo engleskog, pa smo ih iskoristili da budu kao pomoć za ostalu decu. Tako smo ih i raspoređivali po odeljenjima – u svako odeljenje neko ko nešto zna i pomaže ostalima.

Ovaj metod nije savršen, ali izgleda da radi posao.

- Ta grupa iz decembra sada poprilično dobro zna srpski, oni mogu sve da vas razumeju, samo im je malo teže da izgovaraju reči. U petak su došli dečaci iz Krnjače. Sami su došli autobusom, znaju da se snađu i sve - pohvalio nam se direktor.

Za novu decu pripremaju nastavne listiće u kojima nema puno jezičkih zavrzlama da bi se deca snašla na početku nastave, kaže. Za matematiku, naravno, jezik skoro da i nije bitan.

- Imali smo prevodioca iz Irana koji ovde živi. Bio je prevodilac, ali i neka vrsta kulturnog medijatora i pomogao nam je da utvrdimo stepen znanja dece - kaže Ćirić.

Jer, u početku nije bilo načina da se proceni i prati znanje dece, pa tako ni da im se izda neki dokument o završenom razredu, poput svedočanstva. Korak po korak, nastavnici i pomagači su napravili "school report koji je na kraju prihvaćen za sve škole u koje sada kreću izbeglice."

- To je školski izveštaj koji smo pisali, radili smo ga sa decom jedan na jedan. Napravili smo i evaluacioni list za procenu znanja dece koja dolaze, jer bez obzira na godine, mnoga deca prvi put krenu u školu u Srbiji - kaže.

U prvoj grupi dece izbeglica koja su pohađala nastavu u ovoj školi, "od 22 deteta, osmoro nikada nije ni videlo školu", priseća se direktor.

Uprkos sistemskim nedostacima, nakon posete osnovnoj školi u Zemunu smo pod utiskom da će se deca iz Krnjače lepo uklopiti u novo okruženje. To je nešto što klinci iz izbegličkog centra već znaju.

Sađade kaže da je presrećna zbog polaska u školu.

- Ništa me ne brine, jer mislim da će biti lako. Ne pričam srpski ni engleski, ali bih volela da naučim engleski. Zanima me i matematika. Ide mi se u školu, ali mi ne trebaju novi prijatlji. Posle Srbije želim da odem u Nemačku - bila je samouverena.

Za razliku od Sađade, Nimi je mnogo važno da stekne i nove drugare.

- Lepo se osećam, divno je što krećem u školu, uzbuđen sam zbog toga. Imam sav pribor za školu, knjige, sveske i ostalo. Još uvek nemam prijatelje iz nove škole, ali želim da se družim sa novom decom. Kada budem imao drugare iz Srbije naučiću ih farsi i matematiku. Matematika mi dobro ide - rekao nam je.

Spožme je bila najstarija među ovom grupom dece. Ima 14 godina i u Srbiju je došla iz Avganistana preko bugarske granice. Za razliku od ostale dece, ona već ima iskustva u školskoj klupi. Stigla je do trećeg razreda osnovne škole pre nego što je morala da napusti domovinu.

- Uzbuđena sam što ponovo krećem u školu, želim da učim i imam nove prijatelje. Ne pričam srpski uopšte, ali dobro znam engleski tako da se ne brinem da će mi biti teško u školi. Omiljeni predmeti su mi likovno i istorija, to mogu da naučim nove prijatelje ako budu hteli. Volela bih da odem u Francusku ili Nemačku - rekla mi je na savršenom engleskom.

Nijedno dete nije izrazilo želju da ostane u Srbiji, štaviše, jednoglasno su izabrali Nemačku kao državu u kojoj žele da se skrase. Uprkos tome, većina želi da se druži sa vršnjacima u školi uči srpski dok strpljivo čekaju odlazak iz zemlje.

Pogledajte još fotografija novih školaraca:

Još na VICE:

Izbeglice u Beogradu nam pričaju za šta sve koriste internet

Izbeglice u Srbiji kroz objektiv Lazare Marinković: humanitarna izložba "Ljudi na vratima"

Šta ljudi iz Avganistana misle o srpskoj hrani