Kako mi je kuvanje odvuklo misli od mikro kite

U pubertetu sam shvatio da se razlikujem od ostalih dečaka. Povukao sam se u sebe, brinuo da neko slučajno ne sazna, i sasvim se odrekao maskuliniteta. Sve dok nisam postao kuvar.
10.9.17

Dvadesetpetogodišnji kuvar iz Velike Britanije:

U erekciji, moj penis je dug tri inča (7.5 cm), a u opuštenom stanju jedva jedan (2.5 cm). Imam mikropenis. Tako sam se rodio. Kad sam bio beba, izgledao je kako kod bilo koje druge bebe – majušan i ružičast, lepršao iznad muda kao pero na šeširu. Ja sam porastao, ali on nije. Nisam ni znao da treba.

Tek kad sam video penise drugih dečaka, pomislio sam „Uh, moj je baš mali". Nije kao da uopšte nije postojao, ali bio je stvarno majušan. U pubertetu mi je ta svest ojačala. Kad sam imao 12 godina, prve dlake su počele da mi rastu na bradi, pa sam se najzad odlučio da pitam tatu za savet.

„Šta? Da ti pogledam pišu?"

„Molim te, tata. Mislim da nešto nije u redu."

„Dobro sine, daj da vidim. Uh. Ovaj. Pa dobro, zakazaćemo ti pregled kod doktora."

I tako smo otišli, ja i moji testisi normalne veličine, moj mutirani glas, moja sveže dlakava gornja usna, i moj mali, malecni penis. Doktor je pogledao, rekao „Uradićemo analizu", i dodao nešto u smislu „Trebalo bi da je počeo da raste". Tu sam se isključio, više ništa nisam mogao da čujem. Pričali su o mom kurcu, doktor i moj otac.

Posle bezbroj analiza, zaključili su da sam abnormalan. Oduvek sam imao višak kilograma što nije baš pomoglo, ali da bi se zvanično kvalifikovao za vlasnika mikropenisa, bilo je potrebno da mi je organ 2.5 puta manji od prosečnog. Dakle, donja granica bila je negde oko 7 centimetra u erekciji, jer je prosečna dužina oko 12 cm centimetra. Moja je taman na granici, zato nisu primetili ništa na rođenju gde se većina mikropenisa uoči. Ne krivim roditelj zbog toga, većina beba ima majušne ekstremitete, kažu da im nisam izgledao abnormalno.

Ubrzo sam postao bolno svestan svog stanja. Previše svestan. Drugi dečaci bi se hvalili svojim prvim iskustvima u oralnom i manuelnom seksu, a meni bi kroz glavu prolazilo samo: „Ja to nikad neću doživeti". Nisam bio aseksualan, daleko od toga – imao sam svoje masturbacione fantazije, ali zašto bi bilo koja devojka ikad imala posla sa mojom minijaturnom kitom? Kako bih ikada ikoga mogao da zadovoljim?

Morao sam nekako da odvratim misli od ove opsesije. Sport mi je dobro išao, ali tu u pubertetu je počela da me plaši svlačionica. Posle časova fizičkog, nekako sam uspevao da se istuširam i presvučem a da niko ništa ne primeti. Drugovi mi nikad nisu videli penis, a nisam ni nameravao da im to dozvolim.

Jedne večeri, dok je krompir u ljusci polako kružio mikrotalasnom rernom, odlučio sam da uzmem jednu od mnogih knjiga Džejmija Olivera koje je moja mama čitala. Njegov stil priče o hrani podsećao me je na priče mojih prijatelja – nisu bili neki stručnjaci, sve im se zasnivalo na zdravom razumu i entuzijazmu. Ne znam koliko bi mi se Oliver svideo uživo, ali na papiru smo se razumeli. Njegov recept za grgeča u vanilinu je, iz nekog razloga, bio moj prvi korak u pravcu kulinarstva. Otišao sam do prodavnice i potrošio novac zarađen u restoranu na riblje filete, vanilin, papričice, i ostale sastojke recepta koje sam zapisao na ruci.

Jednog dana posle škole, otvorio sam kuvar i objavio šta nameravam da spremim za mamu i sebe. Isprva mi nije verovala – „Riba i vanilin? Nemoj da zezaš, sine." – ali svidelo joj se kako je ispalo. Istog trenutka sam se zaljubio u kulinarstvo – pažnja koju zahteva, delikatan dodir, sposobnost da se od par sastojaka napravi nešto neverovatno. Sa četrnaest godina, doživeo sam otkrovenje sa mirisom vanile.

Od tada, kuvao sam non-stop: tažin, kari, bareno meso, fensi dezert. Očarali su me začini, jednom prilikom sam čak stajao u kuhinji 20 minuta mirišući anis, jebote. Ne mogu da kažem da sam zbog kuvanja zaboravio šta imam u gaćama, ali ipak me je nekako umirivalo, potiralo misli o večnoj samoći i nedostatku muškosti. Kuvanjem sam uspeo da potisnem sve to.

Sa šesnaest godina upisao sam višu ugostiteljsku – najbolja odluka koju sam ikad doneo. Mislio sam o tome kako kuvari nose komotnu odeću pa niko neće moći da nasluti šta mi visi među nogama, za mene je to bio ogroman plus. Kad sam tati to ispričao umro je od smeha, ali jednom mladom čoveku penis toliko toga znači, kao neka antena kojom ispitujemo svet.

„Niko normalan neće da se pita šta imaš dole, osim ako im se sviđaš", rekao je. „Prestani da brineš o tome."

Pokušao sam. Završio školu, mnogo toga naučio, sa odličnim ocenama položio sve ispite. Nisam još imao nikakvog iskustva sa ženama (osim u glavi, naravno), ali ipak sam se našao. Imao sam svoj identitet. Bio sam kuvar.

Kad sam dobio prvi posao u struci (fina kuhinja na severu Engleske, nije bitno tačno gde), imao sam osećaj da sam na vrhu sveta – druženje, ritam života, i entuzijazam bili su zarazni. Nije mi smetao prekovremeni rad, bitno mi je bilo samo da se udaljim od svoje opsesije nedostatkom muževnih kvaliteta. U atmosferi nabijenom testosteronom, nekako sam postao muževniji nego ikad ranije. Kad bi ostali pričali o seksu i ženama, učestvovao bih u tim razgovorima. Kad su se koškali, koškao bih se i ja sa njima. Pre toga sam izbegavao svoje vršnjake u strahu da ne otkriju moju tajnu. Taj strah je na poslu nestao.

Oko dvadesete, počeo sam da radim u jednoj veoma kvalitetnoj kuhinji. Šef mi je bio kreten, razbijao tanjire i gađao nas hranom kad god bi neka sitnica pošla naopako, kao beba sa zvečkom. Ipak, svi ostali su mi bili OK, a hrana je bila vrhunska. Posle par meseci, umeo sam da spremim takvu čorbu od šargarepe da vam suze krenu. Sos mi je bio kao od somota, a u spremanju mesa – posebno golubijeg – mislim da sam bio najbolji u celoj kuhinji.

Obrada mesa mi je oduvek prijala, ali u tom trenutku mi je postala strast. Iskreno, kad bih sekirom rasekao svinjsku polutku, nekako sam se osećao kao muškarac. Možda vam to užasno zvuči, ali kad se čovek celog života nosi sa kompleksima, traži utehu gde god može.

Danas imam 25 godina i radim u jednom veoma kul restoranu, gde značajno utičem na sastav jelovnika. Skoro svo osoblje je ispod tridesete, što mi odgovara. Prija mi rad sa mesom, korišćenje velikih sečiva, i detinjasto šaljiva atmosfera. Kad sam bio tinejdžer dečija igrališta su me plašila, ali u kuhinji sad to kompenzujem. Sklopio sam prijateljstva od kakvih sam se ranije uglavnom ustručavao.

Nikom na poslu – bukvalno nikom – nisam se poverio po pitanju svog poremećaja. Ipak, upoznao sam jednu devojku. I sa njom mi je trebalo sto godina da to prevalim preko jezika – do tada su znali samo moji roditelji i lekari – ali na kraju nisam izdržao.

Bila je, a i još uvek je, tako lepa i seksi, tako sam je želeo, hteo sam sa njom da radim sve ono što ljubavnici jedno drugom rade. Kad sam joj objasnio svoje stanje, ona je slegnula ramenima i rekla „Znaš valjda da je mit to da devojke vole velike kurčeve?" Ništa mi nije više prijalo da čujem. Bila je direktna, duhovita, nije se ustručavala. Kad smo prvi put spavali zajedno… pa, reći ću samo da nije dugo potrajalo. Ipak, u vezi smo već godinu dana a ona deluje zadovoljno, baš kao što sam se i nadao. Sve dok nju činim srećnom i radim kao kuvar, osećaću se kao pravi muškarac.

Još na VICE.com

Tvoja džinovska kita je precenjena

Upoznajte svet sajtova na kojima se ljudi dive fotkama anonimnih kita

Nova bionička kita je dar sa neba, ali zastrašujući