Ugostiteljska industrija je preplavljena seksualnim uznemiravanjem

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK .

Dobrotvorni događaj u klubu Prezident o kome se do detalja govori u eksplozivnom članku u Fajnenšel tajmsu ima sva obeležja Velikog Britanskog skandala: torijevske ministre, bankare i građevinske preduzetnike, pijane od moći i šampanjca dobre berbe, na ekskluzivnoj večeri samo za članove kluba.

Osoblje je te večeri bilo do kraja zlostavljano – njihova agencija, Arista, im je „naložila da budu oskudno odevene“ u crno, pre nego što su ih „pipali, maltretirali i iznosili im nepristojne ponude“ – i negodovanje je potpuno opravdano. Ali da bismo se stvarno suprotstavili izrabljivanju mladih žena, moramo da proučimo nešto što je svima nama bliskije od ekskluzivnih klubova za muškarce.

Gostima koji su napali i maltretirali žensko osoblje to je omogućila dinamika moći nepouzdanog rada bez radnog vremena. Moćni muškarci su verovali da će proći nekažnjeno, a žene su znale da bi rizikovale da budu neplaćene ako bi se požalile.

Otkako se priča pročula, na muškarce se sručila lavina uvreda po svim društvenim mrežama. Ali većina žena koje su radile u industriji ugostiteljstva verovatno nisu bile toliko užasnute. Kod mene lično, ova priča je izazvala neku vrstu dosadnog besa.

Tokom studija sam povremeno radila za agencije kao što je Arista. Bila sam nikakva konobarica, veoma sklona tome da lomim krhke čaše za šampanjac, ali su me angažovali zato što sam bila mlada, mršava, i konvencionalno privlačna.

Glavni buker bi slao mejlove sa oglasima za posao, u kojima su ponekad tražili specifični fizički tip – „plavuše konfekcijskog broja od 8 do 10, za veoma ekskluzivnog klijenta“. Govorili su nam da nosimo crne cipele sa visokom štiklom i da se šminkamo „glamurozno“. Ponekad bismo služile piće i hranu, ali često bi nas angažovali da jednostavno budemo „hostese“ – da stojimo tamo kao dekoracija i da se smejemo neduhovitim šalama.

Obično bih bila plaćena 140 funti za osmočasovnu smenu, skoro dvostruko više nego u drugim agencijama za ketering. Tako da bih našla najčistije crne cipele sa visokom štiklom, nevešto se našminkala, i suzdržavala se da ne zastenjem kada bi me pijani ljudi grlili oko struka.

Jedne večeri, posle završetka smene, nekoliko muškaraca koje sam služila su mi prišli i počeli da baljezgaju, našmrkani kokom. Učtivo sam im rekla da sam veoma umorna i da bih volela da me ostave na miru. Pošto nisu prestajali, ponovo sam im to rekla, mnogo manje učtivo.

Jedan od tipova je toliko pobesneo zbog toga što više nema prava na moje vreme i energiju, da je zaurlao i pljunuo me u lice. Njegov prijatelj je fizički morao da ga odvoji od mene.

Otišla sam kući, potresena. Ustala sam u pet ujutru, zbog naredne smene.

Moje iskustvo je bilo uobičajeno. Maltretiranje cveta u toj industriji: skoro devet od deset zaposlenih u ugostiteljstvu je bilo maltretirano na poslu, prema nedavnom istraživanju koje je sproveo Junajt. A istraga Bi-Bi-Sija je prošlog meseca otkrila da je 43 procenata frilensera, radnika po ugovoru i radnika bez radnog vremena iskusilo maltretiranje na poslu – znatno više nego 29 procenata onih koji su zaposleni u nekoj firmi.

Nije mi palo na pamet da učinim bilo šta povodom tog incidenta. Kome bih pa rekla? Sa bukerom smo komunicirali samo preko mejla, a za skoro svaki posao smo imali drugog menadžera. Njega vidiš jednom ili dva puta, i možda radi za lokal, a možda je angažovan preko neke druge firme. Oni su često plaćeni samo malo više od nas, i kao i mi, nisu dovoljno kvalifikovani i previše rade. Zbog neformalne, konstantno promenljive prirode našeg radnog odnosa, nije bilo zvaničnih kanala za ulaganje žalbi.

Čak i da sam bila stalno zaposlena radnica koja ima znanje i samopouzdanje da uloži žalbu, šef bi mogao da okrene glavu na drugu stranu. 2013. godine, vlada Ujedinjenog Kraljevstva je ukinula član 40 Zakona o jednakosti, po kome je poslodavac bio dužan da zaštiti svoje zaposlene od zlostavljanja trećih lica i klijenata.

Tokom svake smene, preovladavao je sveprisutni osećaj discipline. Ljude su otpuštali kada zakasne pet minuta, ili ih slali kući bez honorara zbog neuredne frizure. Neprekidno su nas podsećali da smo zamenljivi. Agencije bi često angažovale „rezerve“, koje su bile skockane i spremne, u slučaju da neko otpadne, ili bude neposlušan, ali uglavnom su ih slali kući sa honorarom jedva dovoljnim da plate kartu za voz.

Posle par smena sam dala otkaz i našla drugi posao. Imala sam smeštaj u Londonu za koji nisam morala da plaćam stanarinu – velika privilegija koja je značila da mogu da odbijam fizičke ili neprijatne poslove. Jedna moja prijateljica koja je radila u sličnoj agenciji nije imala toliko sreće. „Pred svaku smenu sam bila uplašena“, kaže ona. „Ali bez toga nisam mogla sebi da priuštim studiranje u Londonu“.

Isuviše često mislimo da su seksualni napadi i maltretiranje individualni čin pojedinih muškaraca. Logika kaže da bi žene i nebinarni ljudi bili bezbedni kada bismo našli počinioce i izgnali ih iz javnog života.
Ali problem je u promenama strukture naših radnih mesta. Mlade žene su lišene najosnovnije sigurnosti, zbog sve neformalnije prirode slabo plaćenih poslova. Ne samo da moramo da zatvorimo seksističke ekskluzivne klubove – moramo da se ujedinimo i zajednički se postaramo za to da radnici bez radnog vremena imaju sva prava kao i stalno zaposleni.

Objavljeno je da će klub Predsednik biti zatvoren, društvo je istreralo svoje demone u smokinzima. Ali na svakog obuzdanog bankara čije se ime danas razvlači po novinama, dolazi jedna mlada žena koja se plaši da će izgubiti posao ako se večeras na poslu požali na nekog jezivca.

Još na VICE:

Sve gadosti koje je Harvi Vajnstin navodno radio u Miramaksu

Zavisnost nije izgovor za seksualne napade

Ljudi iz Srbije kojima su ukrali identitet na internetu