Da li ste suviše matori za Merilina Mensona

Mladost je kao kad se od nepoznate osobe opraštate zagrljajem: što je se više držite, postaje sve neugodnije. Udarite bivšim slavnim danima jednog uzajamnog petaka i samo pođite dalje pre nego što sve postane uvrnuto. Onomad™ smo mi klinci u devedesetim slušali Merilina Mensona. Pesme kao što su “The Dope Show” i “The Beautiful People” pogodovale su anti-društvenim aspektima naših tinejdžerskih mozgova; Menson je snimio saundtrek za naš prezir prema status kvou. Ovaj bledunjavi demon pojavljivao bi se na našim televizijskim ekranima i plašio naše roditelje ispadima sa dildom na bini. Iako ga se konzervativni glavni tok gnušao, mi, odvaljeni od uobičajenih kućnih proizvoda po savetima Anarhističkog kuvara, obožavali smo buntovnički duh koji je Menson predstavljao.

Ali jesmo li danas suviše jadni za Antihrista devedesetih i njegove prkosne poruke? Ili, kad smo već kod toga, jesu li Mensonovi nekadašnji rokerski ispadi samo problematični i površni? Izrečene optužbe za seksualno zlostavljanje i rasističke opaske mogle bi da označe prekretnicu. Ovaj čovek, čije je pravo ime Brajan Hju Vorner, nekada nas je oduševljavao u filozofskim debatama, kao u onoj vođenoj u Šou Fila Donahjua 1995. godine kada je smireno objasnio zašto mladi ljudi pronalaze smisao u moš pitu. Ali uzbuđenje koje sam ja doživljavao u moš pitu sa 15 godina zasenile su stvari kao što su unovčavanje nagradnih poena na mojoj kartici iz Deniza i trud da postanem funkcionalno ljudsko biće. Brajanov šokantni govor na VMA 1997. godine o “fašizmu hrišćanstva” i “lepoti” bio je prilično dubok, ali ovih dana su to i džambo pakovanja čedara i kokice sa karamelom.

Da bih procenio da li moja generacija i dalje može da se nosi sa Merilinom Mensonom, sastavio sam spisak njegovih najboljih tekstova. Putem visoko sofisticiranog naučno-muzičkog postupka, uporedio sam kako smo reagovali na njih tada s onim kako naša matora dupeta reaguju kad ih čuju danas. Menson je u intervjuu za High Times 1994. godine izjavio da puši ljudske kosti. Dakle, koliko smo blizu tome da budemo samo grobljanska prašina za lulu našeg Boga šok-roka? Pročitajte spisak koji sledi kako biste saznali da li smo suviše dosadni za Mensona danas.

“The Dope Show”

“There's a lot of pretty, pretty ones That want to get you high But all the pretty, pretty ones Will leave you low and blow your mind We're all stars now in the dope show”

Te 1998. godine, veliki prodajni lanci odbijali su da prodaju Mensonov album Mechanical Animals zato što je na omotu ovaj muzičar nosio tesno androgino odelo boje kože sa lažnim sisama. Kako uzbudljivo! Ironija ovog incidenta uparena sa tekstom pesme “The Dope Show” bila je briljantan meta-komentar: pesma govori o lažnom svetu slavnih, koji žude za pažnjom sve dok ih na kraju potpuno ne iskoristi upravo kultura koja ih je i stvorila. Za mnoge od nas neprilagođene, lepotani “koji bi da vas urade” zapravo su predstavljali popularnu decu iz srednje škole.

Najveće zvezde u “ dope show-u” ovih dana mogu da se pronađu upravo na društvenim mrežama. Ovaj konkretan tekst iz “The Dope Show” dobro je ostario u tom pogledu. Ništa vas više neće “izbedačiti i razvaliti vam mozak” nego kad se ponovo sretnete sa popularnim klincima iz srednje škole u komentarima vašeg pijanog strica na Fejsbuku o kontroli oružja.

Koliko se matoro osećam uz ovo: U moje vreme borili smo se apdejtima statusa na MSN Mesindžeru. Osećam se kao da imam 45 godina.

“The Beautiful People”

Ovo je Šekspir: "The worms will live in every host It's hard to pick which one they eat the most The horrible people, the horrible people It's as anatomic as the size of your steeple Capitalism has made it this way Old-fashioned fascism will take it away"

Vidite, to je zato što je, ono, lepota roba zasnovana na spuštanju drugih kako bi se održala kapitalistička hijerarhija. Ili šta god već. Imao sam običaj da razmišljam o tim stvarima kad sam imao 14 godina. U tajnosti, međutim, i dalje sam živeo u nadi da bih jednog dana mogao da se pretvorim u Breda Pita kako bih se iživljavao nad svojim vršnjacima. I dalje čekam.

U svakom slučaju, makar sam danas dovoljno odrastao da priznam “anatomic as the size of my steeple”, moje sopstvene sitničave želje i osude. Na primer, uviđam da moja mržnja prema kapitalizmu i standardima lepote ne znače mnogo dok iščekujem još lajkova na Instagramu za svoju facu uslikanu pored fensi kafe. Dođavola, “staromodni fašizam” putem inovacija tehnoloških kompanija zaista se dobro uklapa u Mensonovu temu ovde.

Koliko se matoro osećam uz ovo: Obrisao sam nalog na Instagramu. 56 godina.

“This is the New Shit”

"Babble babble bitch bitch Rebel rebel party party Sex sex sex and don't forget the violence Blah blah blah got your lovey-dovey sad-and-lonely Stick your STUPID SLOGAN in: Everybody sing along."

Evo šta sam mislio o ovoj pesmi kad sam bio mladi, glupi dečak: “Veoma sam besan i upustiću se u sve te aktivnosti.” Vidite, nisam umeo da analiziram stvari dalje od sopstvenog tinejdžerskog besa. Biti društveno svestan još nije bilo popularno. Jedini izvor informacija na koji sam mogao da se prikačim bile su moje sopstvene pubertetske samo-obmane. Biti dubok za mene je značilo pokušati pustiti albume Tool-a tako da se uklope uz epizode serije Hey Arnold!.

Ispostavlja se da je “This is the New Shit” verovatno ironična vizija muzičkih trendova. “Everybody sing along”, sprda se Menson. “Rebel rebel party party/ Sex sex sex” zapravo bi mogao da bude naslov sledećeg albuma Lil Uzi Verta. To ne bi bilo nikakvo iznenađenje, pošto je Menson Vertov idol, a on je čak otišao toliko daleko s tim da je zapravo potrošio 220.000 dolara na lanac sa licem rok ikone na njemu. U svakom slučaju, Mensonova ideja ovde važi za sve žanrove, ne samo za hip-hop. Istorija se ponavlja, a muzičari će uvek biti tu da zarade na našim gnusnim navikama.

Koliko se matoro osećam uz ovo: To je suviše novca za jedan lanac. 72.

“The Nobodies”

"Some children died the other day We fed machines and then we prayed"

Tehnički sam imao negde 11 godina 2000. godine kad je izašla ova pesma. Bila je to godina posle masakra u školi u Kolumbajnu. Menson je napisao tekstove kao što je ovaj i dao svoj komentar u dokumentarcu Kuglanje za Kolumbajn. Uzeo je na zub praznu priču da muzika kvari omladinu i izaziva ovakve tragedije. Tražio je da se više bavimo žrtvama i iskreno oslušnemo uzrok ovih ubistava umesto da se samo gađamo floskulama. Njegove reči su u ono vreme imale mnogo smisla.

Merilin Menson je, nažalost, i dalje u pravu. “Some children died the other day/ We fed machines and then we prayed.” Ta ideja ima veliku težinu, naročito kad skrolujete kroz retoriku “misli i molitvi” posle nedavne pucnjave u srednjoj školi u Parklendu, na Floridi. Naslovi u medijima su i dalje isti — političari i medijske ličnosti okrivljuju pop kulturu i nude molitve — mi smo samo još više iscrpljeni i besni. Umetnici kao što je Menson govore istinu, a istina ne stari.

Koliko se matoro osećam uz ovo: Iscrpljen sam.

“mOBSCENE”

"Bang we want it Bang we want it Bang bang bang bang bang"

Evo šta sam ja čuo u svojoj glavi kad sam bio mlad i dok sam slušao “mOBSCENE” na svom Zune-u (bio sam mnogo kontrakulturan): “Seks je sjajan. Verovatno ću ga imati sve vreme ili već tako nešto.” Međutim, ova pesma uopšte ne govori o tome.

Kao prvo, sada znam da je suština u dremkama i definitivno im se prepuštam sve vreme. Kao drugo, ova pesma je satirični komentar o ženama pretvaranim u seksualne objekte koje treba gledati ali nikad slušati. Stihom “Be obscene, baby, and not heard” iz refrena Menson troluje svo to šovinističko smeće. Na kraju krajeva, čovek je proveo čitavu karijeru sprdajući se sa standardima lepote, roda i pretvarajući seks u urnebesni spektakl. Ova muzika je i dalje živa, a dok je slušate bićete i vi.

Ukupan broj godina nakon slušanja Merilina Mensona: Suviše sam mator. Praktično sam matoro drvo koje čeka da bude posečeno.

Devin Pačolik je mator. Pratite ga na Tviteru.