Pojeo sam ozloglašeni doručak Hantera S. Tompsona i neću nikad više
Sve fotografije: autor
Doručak

Pojeo sam ozloglašeni doručak Hantera S. Tompsona i neću nikad više

Sranje je kada ste goli na kiši – naročito ako je vaš organizam pun tekile, slanine i kokaina.

Tekst je prvobitno objavljen na Munchies.

Doručak je najvažniji dnevni obrok. Hanter S. Tompson je znao to. Da nije razneo sebi glavu i srušio se nad pisaćom mašinom 20. februara 2005. godine, čuveni hedonista i gonzo novinar bi 18. jula prošle godine napunio 80.

Iako je Tompson vodio haotičan život i bio konstantno razvaljen 24 sata dnevno, doručak mu je bio sigurna tačka – nekakva veza sa realnošću. U članku za Rolling Stone iz 3. juna 1976. godine, dok je bio u procesu ocenjivanja američkog predsednika Džimija Kartera, Tompson je osetio potrebu da malo skrene s puta – što je inače imao naviku da radi. Njegov nemirni mozak je bio na potpuno drugom mestu i u narednom paragrafu je opisao poštovanje koje oseća prema prvom dnevnom obroku i šta bi on trebalo da sadrži. Evo citata:

Reklame

“Volim da doručkujem sam i skoro nikad pre podneva; svakome ko vodi uobičajeno razdrkan život je potrebna neka psihička sigurna luka u toku dana, a meni je to doručak. U Hong Kongu, Dalasu ili kod kuće – bez obzira da li sam spavao ili ne – doručak predstavlja lični ritual koji može jedino da se konzumira u samoći i u duhu prave neumerenosti. Doručak mora da bude obiman: četiri Bladi Meri koktela, dva grejpfruta, bokal kafe, Rangun palačinke, 250 grama kobasice, slanine ili pohovane govedina sa naseckanim papričicama, Španski omlet ili jaja Benedikt, šolja mleka, naseckani limun za nasumično ceđenje i nešto nalik piti od limete, dve margarite i šest linija najboljeg kokaina za dezert… Da, obavezna su dva ili tri izdanja novina, sva pisma i poruke, telefon, notes za planiranje narednih 24 časa i barem jedan izvor dobre muzike… Sve to treba da konzumiram napolju, na sunčevoj toploti, najbolje go.”

Kao omaž najluđem novinaru u istoriji, rešio sam da rekreiram njegov doručak. Ili bi možda pravilnije bilo reći da “kreiram”, jer sumnjam da je Tompson sve ovo trpao u sebe svakog jutra. Uvek je bio sklon preterivanju i samo vreme potrebno da se ovakav doručak spremi bi ga sprečavalo da dan započne tako. Da je konzumirao ovakve obroke svakog jutra, verovatno bi umro mnogo ranije.

Ubrzo sam shvatio da uzimanje svega ovoga, naročito tako rano ujutru, može biti veoma štetno, pa sam rešio da ovaj bogati doručak podelim sa mojim prijateljem Zigijem Silverom, koji želi da ostane anoniman. On je pesnik i strastveni alkoholičar i već mi je ranije pomagao u mojim kulinarskim i literarnim poduhvatima. Zigi takođe ima ograđenu baštu u kojoj možemo da se ponašamo kao idioti, a da nas niko ne gleda.

Reklame

Spavao sam četiri sata, bio poprilično mamuran, a napolju je prskala kiša. Sve u svemu, bilo je leto u Danskoj. Kada sam otvorio kapiju Zigijevog doma, imao sam neki loš osećaj u stomaku. Doručak treba da bude dobar početak dana, ali nisam bio siguran da će nam Tompsonov recept pružiti odgovarajući užitak.

Tompson je dobar deo života proveo po hotelima širom Sjedinjenih država. Ako ste u mogućnosti da angažujete rum servis i naterate šefa da vam to sve plati, možda možete da dobijete opisani doručak. Ali ako morate sami da ga pripremite, verovatno ćete umreti od gladi dok sve ne bude servirano na stolu. Iako sam neke stvari ranije spremio kod kuće (“malo sam varao”, što bi rekli kuvari sa televizije), proveo sam dobra dva sata u kuhinji. Znoj mi je curio niz čelo brže od kapljica na prozoru i glava mi je bila teška. Na neki način, bilo je baš autentično što sam bio mamuran. Ako uzmemo u obzir količinu alkohola koju je Tompson unosio, ovo je verovatno bilo njegovo normalno stanje.

“Jebeno sam gladan, Dži”, rekao je Zigi, sedeći za stolom. Rekao sam mu da umukne. Sve me lako iznervira kada sam gladan.

Ispričao mi je priču o bajkeru koji mu je prethodnog dana poklonio gitaru, dok sam ja spremao jaja, pržio slaninu, palačinke i kuvao vodu za kafu. Sve je počelo da poprima očekivani oblik.

Kiša je još uvek prskala, ali Tompson kaže da hranu treba da jedemo na otvorenom. Goli. Kada smo skinuli pantalone i postavili hranu na sto, prokleo sam seronju. Mislim da nikada nije doručkovao u ovakvoj vukojebini od zemlje u kojoj kiša pada svakog drugog dana. Nakon što smo se uverili koliko je hladno kada goli sedite na plastičnoj stolici, navalili smo na hranu sa apetitom pank muzičara na amfetaminima u bekstejdžu nakon koncerta. Ovo je dobro, rekao je Zigi, usta punih jaja. “Zajedno sa koktelima, ovo je stvarno dobar početak dana za ortaka sa sela.”

Reklame

Autor (desno) sa Zigijem.

Rangun palačinke su takođe bile izvrsne i smešili smo se jedan drugom dok je sitna kiša curila niz naša gola tela. Naizmenično sam uzimao Bladi Meri, mleko i kafu dok sam proveravao mejlove na telefonu, jer u našoj digitalnoj stvarnosti “dva ili tri izdanja novina, sva pisma i poruke, telefon, notes za planiranje narednih 24 časa i barem jedan izvor dobre muzike” se nalaze u jednom malom uređaju.

“Zar ne bi trebalo uskoro da uzmemo dezert?”, pitao je Zigi, pokazujući ka praznom tanjiru. Ubrzo, svih šest linija kokaina bilo je poređano na kuhinjskom stolu. Ubrzo nakon toga, više mi nije bilo hladno i ruke su me peckale.

“Mislim da je sad vreme za oružje”, rekao sam, malo se zanoseći pri ustajanju sa margaritom u ruci. Zigi je uzeo tetrapak soka, gledao me širom otvorenih očiju, a zatim je izbušio rupe u meti vazdušnom puškom. Precizno.

Srce mi je lupalo gotovo bez kontrole kada je došao red na mene da pucam i mislim da nikad nisam bio bliže razumevanju kako je živeti kao Hanter S. Tompson. Vrativši se za sto, provalio sam da smo zaboravili da pojedemo pitu, ali bilo bi nam previše. Iako smo pojeli Tompsonov doručak, ništa drugo nismo mogli da radimo i osećao sam previše čudno. Suviše sit, pripit, urađen, mokar, go i sa pojačanim mamurlukom. Uzeo sam veliki gutljaj margarite da se smirim. Nije pomoglo. Nekoliko sekundi kasnije, ispovraćao sam se u lavor.

U kuhinji je bio haos, polu-pojedeni obroci su se nalazili svuda, pa sam se srušio na kauč. Morao sam da napišem tekst, ali sam jedva mogao da stojim. Zigi nije završio sa dezertom.

Dok me je mučnina obavijala, setio sam se još jednog Tompsonovog citata: “Ako nešto vredi da uradite, uradite ga kako valja”.

To očigledno važi i za doručak.