Film

„Lady Bird“ pokazuje da je OK da su žene gladne

Film Grete Gervig nominovan za Oskara predstavlja nam Kristin „Lejdi Bird“ Makferson, sedamnaestogodišnju devojku koja uzima – i jede – sve što želi.
2.3.18
Fotografija: Universal

Tekst je prvobitno objavljen na Munchies.

Svake godine, u ono najtmurnije zimsko doba, stiže nam uteha u vidu Oskara. Bežimo od minusa na termometru u pravcu reflektora, fanfara, i problematičnih glavnih muških likova iz prošlogodišnjih filmova.

Lady Bird, prvi film režiserke Grete Gervig, jedan je od devet nominovanih za Oskara; u društvu je sa filmovima koji govore o seksu sa ribama i dramatičnom dvosatnom šivenju. Ovaj film prati lik Kristin „Lejdi Bird“ Makferson, u tumačenju irske glumice Serše Ronan, koja treba da diplomira u katoličkoj srednjoj školi u Sakramentu. Nezadovoljna provincijskim življenje, sputana verskom obrazovanjem, LB se odlučuje za intelektualno univerzitetsko okruženje na Istočnoj obali. „Hoću da sam tamo gde ima kulture“, kaže ona mučenoj majci Merion (Lori Metkaf), „na primer u Njujorku“. Bliži joj se 18. rođendan posle kog će otići na koledž, pa je vreme da pokrije sva tinejdžerska opšta mesta: da izgubi nevinost, da se pravi da je čula za Džima Morisona kako bi impresionirala dečka, da naduvana blene u hranu u mikrotalasnoj. Za jedan srednjoškolski film koji se dešava u meni nepoznatom gradu, Lady Bird prilično uverljivo predstavlja žensku adolescenciju.

Reklame

Uprkos strahovima koji se javljaju oko sedamnaeste – i uprkos aroganciji kojom pokušava da ih sakrije – LB je jaka devojka. San joj je da studira u Njujorku, pa tako pošalje prijavu. Zna da neće pobediti na školskim izborima, ali se ipak kandiduje. Želi da se oproba u seksu, pa nađe dečka (koji je doduše sasvim nepogodan), istera svoju volju, i otrpi srcolom koji sledi. Svađa se sa mamom, kritikuje anti-aborcionistu koji drži govor, prkosi svetu kao ambiciozna mlada žena željna života.

Lejdi Bird je intelektualno i kreativno gladna (sa entuzijazmom se javlja da učestvuje u školskoj predstavi, iako je smeste samo u hor). Ipak, gladna je i hrane. Tokom filma, ona jede željno i moćno: ne konzumira prosto hranu, već je savladava.

Marion (Lori Metkaf), sprema jaja za ćerku Lejdi Bird; via Universal.

Početkom filma, LB doručkuje sa tatom, bratom Migelom, i njegovom devojkom Šeli. Radni je dan, majka Merion žuri na smenu u bolnici, a treba i da odveze LB do škole. Na brzinu svima spremi kajganu i požuruje ih da pojedu. Ali LB se buni, hoće sama da spremi doručak.

LEJDI BIRD: Zašto ne daš meni da spremim jaja?
MERION: Zato što si previše spora i praviš nered i moram ja da spremam za tobom.
ŠELI: (tiho) Jaja su štetna za životnu sredinu.
LEJDI BIRD: (glasno) Šta?!
MIGEL: Čula si je.
MERION: Evo, samo požuri molim te.
MIGEL: Šeli i ja smo vegani, zato pijemo mleko od soje.
LEJDI BIRD: Nosite kožne jakne.
ŠELI: Polovne. Ne podržavamo industriju.
LEJDI BIRD: Nisu dobro smućena, sve se beli.
ŠELI: Taj tvoj Brembls (pas kog LB drži u krilu), svinje su još pametnije od njega.
LEJDI BIRD: Nisam ni rekla da je Brembls genije, znaš? (razmaženo) Maamaa! Jaja nisu dobro smućena!
MERION: Pa napravi ih sama, jebote!
LEJDI BIRD: Pa hoću, ali ti mi ne daš!

Reklame

Jeste da je razmaženo derište, ali zar nije osvežavajuće videti mladu ženu koja zahteva svoju hranu, umesto da stidljivo pokljuca to što je dobila? Nije na dijeti, ne traži lakši doručak, samo hoće da jaja budu onakva kakva ona voli.

Nedugo posle te scene, imamo još jednu u kojoj se jede smelo i samovoljno. LB i njena najbolja drugarica Džuli idu u školu, a Džulin očuh joj ostavlja sendvič za užinu. LB joj uzme sendvič i gurne ga u usta, jebe se njoj šta će ko da pomisli o njenoj ishrani. Ni ona ni drugarica ne prokomentarišu ovaj mali, tihi pobunjenički čin.

Lady Bird je deo novog talasa ženskih filmova koji se bave hranom i uticajem. Francuska režiserka Žulija Dukorno 2016. je snimila Raw, film o vegetarijanci koja na prvoj godini veterine mora da proba zečetinu u sklopu ritualne inicijacije, a zatim počne da joj se jede ljudsko meso; pred kraj filma pokuša da pojede svog partnera tokom seksa. Iste godine videli smo lezbejsku ljubavnu priču Blue is the Warmest Colour, u kojoj se Abdelatif Kečiči takođe bavi seksualnim razvojem u kontekstu hrane; prvi poljubac između protagonistkinja dešava se na pikniku.

Lady Bird niti je tako krvav kao Raw ni tako eksplicitan kao Blue is the Warmest Colour, ali je i ovde glad za hranom isprepletena sa glađu za seksom. U još jednoj školskoj sceni, LB i Džuli leže na podu u skladištu, tamane hostiju kao da je čips, i pričaju o masturbaciji. Pobuna protiv puritanskih rituala katoličke škole je oličena u njihovom veselom krckanju. Niko im ne govori šta da jedu ili kako da se ponašaju. Umesto toga, same dovode svoju ishranu i svoju seksualnost (metaforički i bukvalno) pod kontrolu.

Reklame

LB, Džuli, i hostija

Razgovarali smo sa Sarom E. Trejsi, asistentom u UCLA centru za ženske studije, o vezi između hrane i feminizma u ovom filmu. „O odnosu između hrane i pola (i moći!) se dugo priča u feminističkim krugovima“, kaže Trejsi. „Žene i rasne manjine rade veliki deo najslabije plaćenog posla u poljoprivredi, prehrambenoj industriji, i komercijalnoj pripremi hrane. Zato je hrana ključna tema kad se govori o moći i statusu.“

Trejsi smatra da je hrana u Lady Bird izraz tinejdžerske pobune.

„Način na koji Lejdi Bird jede jasno osporava autoritete koji upravljaju njenim životom“, kaže ona. „Scena u kojoj sa drugaricom gricka hostiju kao kokice, što je najstrože zabranjeno i bogohulno delo, dok priča o masturbaciji sa nogama u vazduhu – to na divan način prikazuje mlade žene koje se bore protiv pravila koje im se nameću. Nije samo stvar u tome što krade hranu; ona menja značenje te hrane, pretvara verski ritual iz pokornog konformizma u čin zadovoljstva i prkosa."

„Osvežavajuće je“, dodaje Trejsi, „videti jedan ženski lik koji se prema hrani i svom telu odnosi brižno i s ljubavlju, umesto da ih osuđuje.“

Lady Bird nam prikazuje glad mladih žena – bilo za hostijom, masturbacijom, ili studijama na elitnom koledžu – kao nešto čega se ne treba stideti. Ovaj film u pozitivnom svetlu predstavlja apetit, ambiciju, i zahtevnost.

Jer ko još pristaje na to da jede kajganu koja nije spremljena tačno onako kako treba?