književnost

Rumena Bužarovska za VICE o ženskom pismu, braku i bestseleru "Moj Muž"

Sve je počelo kad sam se iznervirala zbog loše poezije i teatralnog, pretencioznog i praznog predstavljanja nekih regionalnih pesnika.
25.10.17
Sve fotografije: Lilika Strezoska

Pre par godina obećala sam sebi da ću pisati svakome ko me oduševi. To se jako retko dešava jer šta je danas lepo – skoro ništa. Tako sam upoznala Rumenu Bužarovsku, književnicu iz Makedonije i vanrednu profesorku američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Povod je naravno bila knjiga. Kod nas, njena zbirka priča "Moj muž" iz 2014. se pojavila tek nedavno, i ja sam je pročitala u dahu, potpuno opčinjena lakoćom i lepotom pripovedanja. Prethodne dve zbirke priča "Žvrljotine" (2007) i "Osmica" (2010), nisu još objavljene kod nas, ali nadam se da će biti.

Reklame

"Moj muž" pogađa sve neuralgične tačke naših društava. A najmanje je o muževima. Više je o svima nama koji to gledamo sa bezbedne distance i u tišini svoja četiri zida živimo te priče. Bračne zajednice o kojima Rumena piše su različite, likovi u njima su i sponzoruše i tranzicioni bogataši i visokoobrazovne akademičarke i panduri i ambasadori, studentkinje, seljaci, očajne domaćice i ginekolozi i tužni i srećni, i živi i mrtvi junaci i sva njihova rodbina.

U svim pričama zbirke ponavlja se taj motiv ženske potčinjenosti i to ne toliko mužu koliko braku, kući, deci kad ih ima ili nema.

Pisala sam autorki kao poslednja šiparica, jer iskreno sam želela da upoznam ženu koja piše nepretenciozno i snažno, nepogrešivo pritiskajući sve dugmiće za uzbunu.

I izgleda da mi se ostvarila želja za upoznavanjem, jer Rumena Bužarovska 27. oktobra dolazi u Beograd na promociju i potpisivanje svoje treće hit knjige u 17 časova u knjižari Booka u Cara Lazara 12. I inače obožavam Booka izdanja – doneli su nam Mirandu Džulaj i Ferante, malo li je ali namerno nisam navela velike muške pisce koje su objavili, jer to mu dođe kao neki standard da ne kažem književni kanon. Kad žena piše, zna se to je – žensko pismo.

VICE: Tvoje pisanje je kao govor, pripovedanje jednostavno, čini se bez ukrasa, a zapravo je potpuno skladno i priče se pletu strpljivo i minuciozno kao ručni rad, neki vez ili pletivo koje se tek na kraju ukaže kao "potresno delo zapanjujuće genijalnosti". Šta bi ti rekla o svojoj priči i pričanju?

Reklame

Rumena Bužarovska: Volim jednostavnost i nepretencioznost. Čini mi se da pretencioznost smrdi u pripovedanju, i da se najviše vidi kad autor pokušava da fascinira publiku koristeći zapetljane rečenice koje zapravo ništa ne znače. Kao čitaoci smo prilično nesigurni i gledamo na autora kao autoritet - pa često verujemo da složenost znači da je autor automatski pametan, a mi glupi. Nekad krijemo da nismo ništa razumele i uhvatimo se za nešto što ima filozofski prizvuk ili nameru da nam ispriča "istinu" o životu. Kad sam ovo shvatila, počela sam još više da cenim jednostavnost u pisanju, a i da raspoznam trik kad autor može da nam ispriča puno o likovima, njihovim međusobnim odnosima, a i društvu koje utiče na te odnose - koristeći samo nagoveštaje, dajući čitaocima mogućnost da sami otkrivaju slojeve priče. Kao u satiri ili generalno u humoru, čitaocu se daje poverenje i moć da sam razume, stvori pa čak i ispriča priču. Tako da ja vrlo svesno koristim te metode. Čak i ne pišem priču pre nego što sam sigurna kakva će joj biti struktura. Ako osetim da u priči nemam baš neku dobru epifaniju, ili da je priča previše očigledna ili sentimentalna (mrzim sentimentalnost), onda joj uopšte ne dam šansu.

VICE: U pogovoru prvom izdanju, Olivera Ćorvezirovska duhovito se osvrnula na tematiku opaskom da je potpuno nepotrebno da izgorimo da bismo naučili da vladamo vatrom. S obzirom da radiš na faksu, a prevodila si i Luis Kerola, i Kucija, Kapotea i Bukovskog, koji su bili tvoji putevi ovladavanja jezikom? Dobila si nagradu Londonskog sajma, poredili su te s Munro, ali čije ti pisanje voliš?

Rumena Bužarovska: Prevođenje je igralo ključnu ulogu u formiranju mog stila. U procesu prevođenja, duboko se zaroni u autorov stil i na taj način moguće je direktno analizirati kako se u pisanju postiže određeni efekat. Onda taj proces prebacimo u naš jezik i ukaže se koliko smo često nesvesni nijansi, prednosti i nedostataka maternjeg jezika. Pomoglo mi je i to što sam silom prilika, odnosno srećnim sticajem okolnosti, imala priliku da budem u kontaktu sa više jezika, što omogućava veću svesnost u maternjem jeziku. Još uvek učim i mislim da mi je poznavanje sopstvenog jezika šturo, pogotovo kad uporedim sebe sa našim najraskošnim prevodiocima kao što su Dragi Mihalovski i Ognen Čemerski. Inače, ono poređenje sa Alis Munro mi je posebno drago, premda nisam bila pod njenim uticajem kad sam pisala priče u zbirci Moj Muž. Čitala sam je, ali nisam bila tako opsednuta njenim pisanjem kao što sam sad. Za mene je ona apsolutno genijalna i nedostižna. Čak mi smeta kad čitam njenu prozu i nešto naporedno pišem. Volim kako pišu Sintija Ozik, Džumpa Lahiri, Lidija Dejvis, Eni Prul, ali obožavam Flaneri O'Konor.

U makedonskom, mi imamo reč pisatelka što je sasvim lepa i prirodna reč u ženskom rodu koja opisuje osobu iz ženskog roda koja se bavi pisanjem. Ne da mi ne smeta to što me predstavljaju kao ženu koja piše, spisateljicu ili autoricu, nego insistiram na tome.

VICE: Je l te smara kad te zovu mladim piscem ili piscem uopšte? Kod nas je aktuelna borba oko orodnjavanja jezika. Koja je reč za autorku, spisateljicu ili književnicu u makedonskom, imate li neku bolju i lepšu reč za ženu koja piše?

Rumena Bužarovska: Sećam se kad sam prvi put upala na rezidencijalni program za pisce u Beču, pre nego što mi je prva zbirka objavljena. Tad sam samo objavljivala priče u časopisima, i nije mi bilo jasno zašto su me odabrali. Osim što im se pisanje dopalo, pomoglo je to što sam bila mlada žena iz komplikovanog i tužnog regiona. Bili smo na nekoj žurci i neko me predstavio rečju "spisateljica". To me je uzrujalo, jer mi je zvučilo pretenciozno, apstraktno - nešto što nije profesija, nego pubertetska želja. Ali nakon toga sam shvatila da mogu i pozitivno da gledam na tu kvalifikaciju. Ako me već tako predstavljaju, imam odgovornost prema tome, i moram se pokazati u najboljem svetlu. Pa sam se onda malo više trudila i motivisala.

Reklame

Što se tiče roda u jeziku - žao mi je što vam je akademija tako očekivano i klasično nazadna i što živi u nekom imaginarnom svetu gde jezik i društvo nisu povezani. U makedonskom, mi imamo reč pisatelka što je sasvim lepa i prirodna reč u ženskom rodu koja opisuje osobu iz ženskog roda koja se bavi pisanjem. Ne da mi ne smeta to što me predstavljaju kao ženu koja piše, spisateljicu ili autoricu, nego insistiram na tome. Prvo, jer ja jesam žena koja piše. Ne mogu odvojiti moje žensko iskustvo u društvu od svog pisanja. Moje pisanje namerno tematizira priče o ženama, priče iz ženske perspektive, u pokušaju da ih normalizira, jer književni kanon je muški i muška iskustva su normalizovana i prihvaćena - do te mere da ih svi mi glorifikujemo i identifikujemo se s njima. Drugo, jezik nam prirodno omogućava da imamo rodovne varijante, a to znači u njemu imamo još jednu nijansu koju možemo da koristimo - pa zašto da je se lišim?

Što se tiče mladosti, ona se često potencira da bi se mladima dala bolja šansa za uspeh u književnom svetu u odnosu na već etablirane, starije, uglavnom muške pisce koji imaju tendenciju da jedni drugima daju nagrade. Ali "mlada spisateljica" nažalost nekad ima i drugu, ružniju konotaciju - zavisi ko daje tu kvalifikaciju. Recimo, nećeš da te Harvi Vajnštin književnog sveta tako predstavi.

VICE: Šta je za ženu na ovim prostorima, osim sopstvene sobe naravno, potrebno da bi pisala odnosno da bi se upisala u književnost sopstvenog jezika?

Rumena Bužarovska: Bilo bi dobro da žene imaju supruge i partnere koji nisu ljubomorni ili im zavide i koji bi hteli da se brinu o kući, porodici, o deci i koji bi podržavali da se žene zaključaju u sobi gde rade i da ih ne prekidaju svaka tri minuta jer veruju da se majke ili žene bolje brinu o svemu. Bilo bi dobro da društvo ponudi dobre vrtiće i škole, a i da babe i dede mogu da provode vreme sa unucima i ne gunđaju kako je majka neodgovorna ili sebična jer je uspešna i radi. U suštini, bilo bi super da društvo dopusti ženi da ima karijeru i da je ne osuđuje zbog toga što je "zapostavila" porodicu, ili jednostavno rešila da neće takav život. Bilo bi dobro kad muškarci koji se ne ponašaju patrijarhalno i to znaju ne bi tražili ordene i priznanja za nešto što bi trebalo da bude normalno.

Reklame

VICE: Na jednom ovdašnjem ženskom forumu, ima ta skraćenica kad žene pišu o svom mužu – MM, užasno me je nervirao taj ponos udatih žena koji čak i po forumima prikriva sve ono što se dešava između četri zida bračne zajednice, a što ti otkrivaš. Upravo ta skraćenica MM mi je bila prva asocijacija kad sam ugledala knjigu i nisam se prevarila. Kako je nastala zbirka, kad si poželela da pišeš te jasno struktuirane priče o muževima?

Rumena Bužarovska: Sve je počelo kad sam se jednom iznervirala zbog loše poezije i teatralnog, pretencioznog i praznog predstavljanja nekih regionalnih pesnika – to je fenomen koji se često vidi na pesničkim festivalima. Rešila sam da napišem priču iz perspektive žene koja je u braku sa takvim čovekom – da ispričam kako se te fascinacije vremenom menjaju, kako se osećaju žene koje su uslovljene da gledaju na sebe kao "inspiraciju" nekog takvog praznog prevaranta.

Onda sam videla da tu ima više mogućnosti - ionako su mi priče bile o lažnom ponosu porodičnog uspeha, pa samo sam rešila da promenim perspektivu i ispričam priče isključivo iz prvog lica pripovedačice. To mi je omogućilo i da kritički predstavim identitete muškaraca kroz njihove profesije, kao što je i uobičajeno, a žene nažalost kroz njihove povezanosti sa porodicom i suprugom.

VICE: Moram da priznam da sam ja čitala nekim suludim ritmom 3-4-5, 1-2, 6-7-8, 11 pa 9-10, nekako sam je grickala sa svih krajeva, srećna sam što to zbirke priča dopuštaju, ali istovremeno sam bila nesrećna što sam završila sa pričom "Lile". Kako si komponovala redosled i kakvu nam dinamiku sugerišeš?

Rumena Bužarovska: Svesna sam da kad su priče u pitanju, čitalac može odabrati redosled čitanja. Ali ipak je dobro da daš neku sugestiju, tj. da naređaš priče onako kako bi bilo možda najlogičnije čitati ih, u mom slučaju zbog dužine priča, a i dinamike humora i tragedije. Konkretno, pokušavala sam razbiti duže i "teže" priče koji imaju malo složeniju narativnu strukturu malim, kratkim pričama koje su više kao skice, u nekim slučajevima humoristične. Ali da, glavna dinamika je ta: kratko-dugo, smešno-tužno.

Reklame

VICE: Patrijarhat je u tvojim pričama upravo onakav kakav on jeste kod nas – domaći, trivijalni, folklorni, prepoznatljiv, ponekad smešan ali naizgled nepomičan. Odlično si prikazala razne nijanse rodnih uloga u svim, a posebno u savremenim odnosima Balkana. U svakoj kući gradiš i precizan socio-ekonomski kontekst koji u mnogome određuje zaplet ali i razrešenje. Koliko su tvoje priče živopisne u drugim sredinama, da li je prevodivo to balkansko u njima?

Rumena Bužarovska: Već sam dosadna s time, ali uvek referiram na Flaneri O'Konor čije mišlenje je da je lokalni idiom ključan u pisanju. Lokalni idiom, specifične karakteristike, jezik i istorija regiona jeste ono što daje posebni kolorit priči, i koja joj u suštini odvaja od ostatka sveta i čini je različnom, specijalnom. Inače, priče su uglavnom univerzalne - fora je nenametljivo pokazati nijanse lokalnog identiteta i ispričati univerzalno kroz lokalno, a ne obrnuto. Čini mi se da tu greše većina ambicioznih umetnika koji pokušavaju, recimo, napisati američki roman na Balkanu, ili snimiti holivudski film u Makedoniji, da bi se nešto lakše razumelo ili bolje prodavalo. Amerika ima svoje romane i svoje filmove - ne trebamo im mi s našim kompleksom inferiornosti da im bogatimo kulturu. Taj lokalni identitet je tako važan da se često i nesuptilno nameće princip egzotičnosti, što jeste isto vezano sa našim kompleksom inferiornosti od zapadnog sveta - pa idemo i u drugi ekstrem: ubacujemo elemente prepoznatljivosti kao što je rat i međuetnički konflikt, lenjim konzumentima na zapadu, samo da bismo se njima dopali. A kultura jeste prevodiva. Inače ne bismo čitali prevode. Kao što čitamo kaubojske priče kod Eni Prul ili priče o disfunkcionalnim porodicama u radničkoj klasi o kojima piše Rajmond Karver, i to razumemo, tako može i ostatak sveta razumeti nas.

Nervira me što časopisi i filmovi prodaju priču da žena ne može biti kompletna ako se ne uda i da njena istinska sreća leži u pronalasku "onog pravog".

VICE: Baviš se nekim veoma tabuiziranim odnosima unutar naših retradicionalizovanih zajednica. Tu su odnosi muževa i žena, sa ljubavnicima i ljubavnicama koje ti normalizuješ, a o kojima se šapuće, tu su i roditelji, preci kao i razna rodbina. Svaka priča ima obrt, ali ti obrti su zapravo prazna polja, ono što se prećutkuje ili priča u poverenju – fizička neprivlačnost, nepremostive razlike, prevara, LGBT odnosi, međusobna optuživanja, neostvarenost. Koliko je ovo preispitivanje, seciranje i analiziranje, donelo ličnih preispitivanja ili baš iz bliskog i ličnog potiču priče?

Rumena Bužarovska: Uvek mi je zanimljivo ovo pitanje. Zavisi, normalno, od toga kako je postavljeno. Na čitanju u Indiji me neki tip iz publike jednostavno otvoreno pitao da li imam muža, a onda se moderatorka užasno iznervirala i rekla mu je da nismo tu da pričamo o mom životu, nego o mojim pričama. Ali činjenica jeste da nas uvek zanima što jeste autobiografsko, a što nije. I da ti kažem sad istinu, opet mogu slagati - i to je isto zanimljiva pozicija.

Reklame

Ali evo - istina jeste da anliziram i seciram ono što se dešava u mom okruženju, jer su me ti odnosi oduvek zanimali. Posmatram ljude i posvećeno pratim njihove priče. Tako vidim svašta, nekad puno više od toga što mi ljudi kažu. Ali naravno, uzimam i svoje iskustvo i svoje perspektive. Recimo, imala sam jednog bezveznog ginekologa koji se ponašao tako kao ginekolog u mojoj priči. Pomislila sam kako je užasno biti u braku s takvim čovekom, pa sam napisala priču "Nektar". U priči "Osmi mart" - to što kolege govore Ireni su meni često govorili, čak i doslovno, zapisala sam neke stvari da ih ne zaboravim pa sam ih onda stavila u priču. Ali uglavnom priče su izmišljene, no u njima i te kako postoji paleta mojih ličnih osećaja.

VICE: Jedna sporedna junakinja glasom naše generacije bljune "šta tebe boli kurac da li ću da rađam?" ili "usmrdeli ste se u tim vašim brakovima i sad svakoga pokušavate da ugurate u svoju smrdljivu čorbu". Možda su krize brakova, porodične svađe, male mržnje među rodbinom kojima smo svedoci i u životu i u tvojim pričama, izazvale naše razočarenje u institucije braka i porodice. Kakvo je tvoje mišljenje o braku?

Rumena Bužarovska: Istorijski, vidim brak kao transakciju gde otac plaća drugog čoveka da brine o njegovoj ćerki, kako ona više ne bi bila na teretu porodice. Onda ona postane vlasništvo drugog muškarca i druge porodice i ima ulogu da održava tu novu porodicu i njeno nasleđe. Meni je nekako bolesno da mi nismo još promenili ovo viđenje braka i da ga simbolički obnavljamo kroz tradiciju kao što je da otac prati ćerku do oltara i predaje je novom vlasniku, gde ona preuzima novo ime – i identitet – od svog supruga. Takođe me nervira što časopisi i filmovi prodaju priču da žena ne može biti kompletna ako se ne uda i da njena istinska sreća leži u pronalasku "onog pravog".

Reklame

VICE: Ne mogu da izdržim a da ne pitam, na čemu sada radiš?

Rumena Bužarovska: Opet pišem priče, a teme su slične - opet kako se društvo i promene u društvu reflektuju u svakodnevnim, intimnim odnosima.

JOŠ NA VICE.COM:

Da li je ovo što pišem poezija: Razgovor sa autorkom knjige "Nema veze"

Piscu je sve dozvoljeno, kaže Darko Tuševljaković, dobitnik Evropske nagrade za književnost

Majka Vinone Rajder objašnjava istoriju odnosa između žena, droge i književnosti