Međutim, čim neki belac strada, kao danas u Ukrajini, odmah nas pozivaju da osudimo Rusiju, da sankcionišemo Rusiju… E, pa, nikada nećemo osuditi Rusiju, jer Rusija je bila uz nas u teškim vremenima. Sećate se onih AK-47 koje smo koristili da bismo se oslobodili? Bili su iz Rusije. Dali su nam ih Rusi da pobijemo Bure koji su nas tlačili. Dakle, nisu nas samo verbalno podržavali, nego su nas i opremili. Rusija nam je dala novac da se borimo protiv aparthejda. Rusija je školovala mnoge naše lidere. Zašto? Zato što je verovala da ćemo jednog dana imati crnačku vladu i crnog predsednika, i spremala nas je za budućnost. Rusija nas nikada nije izolovala!

Danas smo se okupili da kažemo Americi i NATO: Mi nismo sa vama, mi smo uz Rusiju! Ovde smo i da kažemo Rusiji: Hvala vam što ste bili uz nas kada to nije bila svetska moda! Uopšte nemojte sumnjati u našu podršku i očitajte im lekciju. Hoćemo novi svetski poredak. Dosta nam je diktata Amerike koja želi da nas pretvori u njeno selo, a Rusija će predvoditi tu bitku da demonstrira celom svetu da nas baš zabole za Ameriku. Ovde smo i da pokažemo Americi srednji prst! Ne podržavamo vas i ne plašimo vas se! Oslobodićemo ceo svet kroz vođstvo Rusije!

Zato, drugovi, ne dajte da vas zbune. U Ukrajini su nacisti koji podrivaju demokratiju. Zašto NATO širi svoju vojnu prisutnost uprkos tome što im se govori da prelaze crvenu liniju? Zato što kada prošire vojnu prisutnost prete bezbednosti Rusije. I ovde u Južnoj Africi imamo američku vojnu bazu koja preti našoj bezbednosti. Ako bi hteli da nas bombarduju za to bi im bilo potrebno dva minuta. Ko može pripremiti odbranu za dva minuta? I zato im moramo zatvoriti tu bazu koja preti bezbednosti našeg kontinenta.

Gde su bili ti što danas dižu buku kad je NATO ubio Muamera Gadafija? Niko nije tada spominjao ljudska prava. Zato što Muamer Gadafi nije bio belac. Ne svrstavajte se uz licemere, uvek birajte revoluciju. Budimo jasni i glasni da se nećemo svrstavati uz imperijalizam. Imperijalizam je najviša forma kapitalizma i po svojoj prirodi je rasistički!”

To recimo izgleda ovako:

Samo vam ne kažu kako to da do sada nisu zaradili tih 80 miliona godišnje od poljoprivrede, jer onda bi morali da objasne i zašto ne poseduju sposobnost jeftine proizvodnje niti povoljan tretman u međunarodnoj trgovini, morali bi govoriti o tehnologiji, patentima, monopolima nad proizvodnim lancima, distribucijom, itd, a to nažalost ne može da se nauči preko mimova. Zato je lakše ovako, zaobiđeš kontekst globalne ekonomije pa zaključiš da bismo zbog količine svinja koju imamo mogli da zaradimo milione od čvaraka.

A, tek pitanje “koristi” što je izmešteno na mesec, pa ni govora o političkoj, samo o finansijskoj koristi – koje opet bez jakog političkog položaja u globalnoj hijerarhiji naravno nema; inače bi i one zemlje koje stalno prozivaju (poput Gvineje i drugih afričkih) mogle od poljoprivrede da zarađuju milijarde. Nažalost, u svetu u kojem živimo se konstantno odvija borba za i protiv ekonomske zavisnosti i transfera vrednosti u zemlje centra svet-sistema, i posmatrati naše probleme u izolaciji od toga je prosto infantilno.

Zato pitanje iskopavanja litijuma u nerazvijenoj (bolje reći opustošenoj) državi treba da se postavi na noge i sagleda kao pitanje razvoja u neprijateljskom okruženju, potencijalnog saveza sa progresivnim snagama koji bi nam omogućio veću političku autonomiju i vojnu zaštitu (Kina i Rusija), uvećanje fonda akumulacije kapitala, podizanje cene rada i ograničenje odliva vrednosti. A, ne ovo… šta je ovo? Ovo ništa ne znači, neke brojke na osnovu nepostojećeg stanja.

Neretko se uz ove mimove nađu i propratni komentari u kojima se uhvate kolonizatorskih zemalja, poput Holandije, da nam objasne kako oni sa samo 1.55% učešća poljoprivrede u GDP-u prave profit od 95 milijarde evra godišnje, ali ni slučajno se neće dotaći povlašćene ekonomske pozicije te zemlje u svetskoj podeli rada, njihove kolonizatorske prošlosti i neokolonizatorske sadašnjosti koja im danas omogućava taj povlašćeni položa, niti će reći nešto o udelu u eksploatacijama koje sprovode u Africi i J. Americi i gomili novca koji tako pljačkaju iz zemalja globalnog Juga to jest takozvanih “nerazvijenih” zemalja, što sve omogućava stvaranje bogatstva kojim onda mogu da subvencionišu svoju poljoprivredu i onda, kada nametnu slabim, perifernim državama kao što je Srbija to da ne smeju da nameću carine na njihove proizvode, tako uništavaju konkurenciju odnosno poljoprivredu u tim državama, jer lokalni poljoprivrednici prosto ne mogu da se takmiče cenom, pošto im je proizvodnja skuplja.

A tek što vam neće reći da su se upravo Holanđani ugradili u eksploataciju litijuma u Srbiji tako što će proizvoditi baterije u Subotici, to bi potpuno poremetilo ovu šuplju retoriku koju pokušavaju da izguraju. Ili će nam, kao i uvek, to uviti u oblandu “novih radnih mesta” i “razvojne prilike”.

U sredu su OpenAI i Microsoft tuženi u grupnoj tužbi tražeći odštetu od 3 milijarde dolara zbog navodne krađe „ogromne količine privatnih informacija“ od korisnika interneta bez pristanka kako bi obučili ChatGPT.

U ovoj tužbi, koja je podneta 28. juna federalnom sudu u San Francisku, Kalifornija, i uključuje šesnaest anonimnih tužilaca, tvrdi se da je OpenAI tajno „ostrugao 300 milijardi reči sa interneta“ bez da je registrovan kao posrednik za protok podataka ili dobijanja saglasnosti. Microsoft je OpenAI-jev glavni kupac i korporativni partner, koji licencira AI tehnologiju od kompanije za šta plaća milijarde dolara.

Takođe se tvrdi da kompanije nastavljaju da „nezakonito prikupljaju i unose dodatne lične podatke od miliona nesvesnih potrošača širom sveta… kako bi nastavili da razvijaju i obučavaju svoje proizvode“ misleći na informacije koje se unose u AI modele.

U tužbi se OpenAI poredi sa drugom firmom za veštačku inteligenciju koja je dospela na naslovne strane zbog prikupljanja informacija ljudi sa interneta bez njihovog izričitog pristanka: Clearview AI, koja je prikupila fotografije sa društvenih medija kako bi napravila alat za prepoznavanje lica koji se široko koristi od strane policije. Clearview AI je tužilo više strana, uključujući ACLU. Firma je rešila tu tužbu prošle godine i prestala da nudi svoje usluge većini privatnih lica i preduzeća u SAD.

„Clearview više ne može tretirati jedinstvene biometrijske identifikatore ljudi kao neograničeni izvor profita“, rekao je tada Nejtan Frid Vesler, zamenik direktora ACLU-ovog projekta za slobodan govor, privatnost i tehnologiju.

U tužbi se navode popularni AI alati koje je razvio OpenAI i koje koristi Microsoft, uključujući jezičke modele GPT 3.5 i 4.0, model za slike Dall-E i model za pretvaranje teksta u govor Vall-E. Takođe se navode internet aktivnosti tužilaca tokom godina, gde kaže da „nisu pristali na korišćenje [njihovih] privatnih podataka od strane trećih strana [za obuku AI] na ovaj način“, i da su kompanije ukrale njihove „lične podatke sa širokog dijapazona onlajn aplikacija i platformi kako bi sproveli obuku sopstvenih proizvoda."

Podaci za koje se tužba navodi da ih je ukrao OpenAI uključuju imena, kontakt podatke, adrese e-pošte, informacije o plaćanju, informacije o društvenim medijima, podatke četlogova, podatke o korišćenju, analitiku i kolačiće.

„Optuženi su se nepravedno obogaćati putem krađe ličnih informacija jer je njihov biznis sa veštačkom inteligencijom vredan milijardu dolara, uključujući ChatGPT i dalje, izgrađen na prikupljanju i monetizaciji ličnih podataka korisnika interneta“, navodi se u tužbi. „Dakle, prvooštećeni imaju pravo na restituciju štete koja predstavlja vrednost ukradenih podataka i/ili na udeo u dobiti koju su tuženi zaradili po tom osnovu."

U tužbi se traži da se OpenAI-u i Microsoftu zabrani da krše privatnost ljudi i da preduzmu dodatne korake. Prvi korak je da se otkrije koji se podaci prikupljaju i kako se koriste. Drugi korak, napisali su tužioci, je da slede kodeks etičkih principa i da isplate tužiocima nadokandu za ukradene podatke. Konačno, navodi se u tužbi, korisnici interneta treba da imaju pravo da sebe izuzmu od bilo kakvog prikupljanja podataka i da se zaustavi svako nezakonito uzimanje podataka.

Prethodno, u novembru, OpenAI i Microsoft su tuženi u još jednoj grupnoj tužbi koju su pokrenuli GitHub programeri koji su tvrdili da je GitHub Copilot, alatka za AI kodiranje u vlasništvu Microsofta, prekršila njihove licence otvorenog koda i koristila njihov kod za obuku bez njihove dozvole.

Ova nova tužba dolazi nakon što je OpenAI više puta ispitivan zbog tajnovotosti u vezi sa metodama obuke i skupom podataka, kao i mogućim kršenjem autorskih prava. Kada je GPT-4 objavljen u martu, mnogi istraživači veštačke inteligencije su glasno govorili o činjenici da uskraćivanje takvih informacija može dovesti do veće štete i zatvoriti svaku priliku spoljnim naučnicima da iskorene nedostatke i pristrasnosti u sistemu.

U tužbi se takođe pominju moguća „egzistencijalna pretnja” veštačke inteligencije bez „neposredne pravne intervencije”, kao što su otvorena pisma značajnih ličnosti koje traže da se ili pauzira ili reguliše proizvodnja AI sistema. Primeri uključuju otvoreno pismo o pauziranju obuke o veštačkoj inteligenciji koje su potpisali stručnjaci i tehnološki lideri, uključujući Elona Maska, i odluku Italije da privremeno zabrani ChatGPT u zemlji zbog zabrinutosti da je prekršio evropske zakone o zaštiti podataka. Usluga je nastavljena nakon što je OpenAI dodao kontrole privatnosti.

„Proliferacija veštačke inteligencije — uključujući proizvode optuženih — predstavlja egzistencijalnu pretnju ako nije ograničena razumnim zaštitnim ogradama naših zakona i društvenih običaja. Poslovanje optuženih i praksa “struganja” sadržaja sa interneta pokreću suštinski važna pravna i etička pitanja koja se takođe moraju rešiti. Sprovođenje zakona neće dovesti do gušenja inovacija AI, već pre bezbedne i pravedne AI budućnosti za sve“, navodi se u tužbi.

OpenAI nije odmah odgovorio na zahtev za komentar. Microsoft je odbio da komentariše.

Iako može biti dobar način da vam se da vremena da formirate jasne misli, i možete da objasnite svoja osećanja bez pritiska da budete na licu mesta lično, poruka je u suštini izvlačenje. Jer ako ne morate da se nosite sa posledicama, ne morate da uradite dobar posao.

I iz tog razloga su poslati milioni užasno napisanih poruka u kojima se raskida s partnerom. VICE je tražio od ljudi da nam pokažu najgore poruke o raskidu koje su primili (sve smo ih preneli,od reči do reči), a skupili smo razne bisere, od od 15-godišnjaka koji citira Peevee Hermana („Ja sam usamljenica, buntovnica, ima stvari koje ne bi trebalo, mogao da razumeš”) do poruke kojom cimer razotkriva prevaru svog partnera na rođendan.

Ali tnajneugodniji tekstovi o raskidu nisu ovi ekstremni primeri, nego oni blago ozbiljni, ali previše direktni završeci, u kojima vaš bivši, ili bivša samo pokušava da zatvori knjigu i brzo pobegne. Ili oni kada snishodljivo sugerišu da očajnički žel iteostanete prijatelji. Ili priznanje da nisi toliko važan.

Ako ste primili neprijatnu poruke o raskidu, onda će vam se od sledećih primera koža naježiti.

1.

„Mislim da sam samo išla po inerciji i govorila ljudima da ću biti dostupna ali postaje mi jasno da neću moći da se vidim sa 90% ljudi koje želim da vidim. Drago mi je da ostanemo u kontaktu, naravno”

2.

„Mislim bukvalno ti nemam kad“

3.

„Hej! Izvini zbog kasnog odgovora. Previše toga se događa da bih bilo šta uložio u ovo pa ću stati ovde, bilo mi je lepo da razgovaram sa tobom. X"

4.

„Zaista mi je žao ako je to bila tvoja percepcija, ali nisam uopšte manipulisao tobom, žao mi je što se osećaš kao da je tako prošlo, ali nije”

5.

„Zdravo, ne znam kako da ovo kažem, ali mislim da nisam spreman da budem u vezi. Mislim da si ti lepa i neko sa kim bih mogao da se vidim u budućnosti, ali previše sam se zaleteo. Stvarno mi se sviđaš, ali osećam da sam udaljen, a ne dečko kakav želim da budem. Treba mi malo prostora i izvinjavam se ako je ovo super neočekivano. Iks

Žao mi je što ne mogu da pričam telefonom:(“

6.

„Izvini što nisam bio kod kuće kada si došla da me vidiš, bio sam na ručku sa Elen* i rekao joj da je volim” *bivša devojka.

7.

"Zar ne voliš jogurt?"

"Ne baš"

„Ne mogu da verujem. Pretpostavljam da verovatno voliš stvari koje ja ne volim.”

"da"

„Vidi, mislim da moramo da razgovaramo“

"O čemu?"

„Nemam osećaj da naša veza ikuda vodi“

8.

„Izgleda da nisam siguran da li će ovo uspeti. Nisam zainteresovan da idem na piće. Bilo je veoma lepo razgovarati sa tobom. Ali ne bih voleo da dalje nastavljam. Ne želim da ponovo potvrđujem da želim da se sretnem sa ljudima. Samo se oseća kao da postoji prekid veze. Čuvaj se i uživaj :)”

9.

"nismo zajedno, ali još uvek možemo da budemo prijatelji!! Ne želim da te izgubim kao osobu"

10.

"pretvarajmo se da se ovo nikada nije dogodilo",

Dakle, uzmite u obzir ove tragične primere. Možda ne postoji dobar način da se stvari okončaju putem poruke, ali definitivno možete bolje od ovih primera.

„AI botovi su razbili Amazon“, napisala je Kejtlin Linč, indi autorka, u tvitu u ponedeljak. „Pogledajte top 100 najprodavanijih savremenih ljubavnih e- za tinejdžere i mlade. Mogu da vidim 19 pravih knjiga. Ostalo su gluposti od veštačke inteligencije koje su očigledno tu da skupljaju klikove." VICE je u utorak popodne pregledao desetine knjiga koje je očigledno generisala veštačka inteligencija; do srede, velika većina njih je pala sa liste bestselera, ali su i dalje bili dostupni za kupovinu na platformi.

Evo nekih probranih naslova: “Kada trojka napada”, “Arhitektura bar koda kajsije”, “Put do prosvetljenja je naporan”, “Odeljenje Vinh Du stoji ispred nadgrobnog spomenika njegovih roditelja”, “Bog Tu mrmlja”, “Ma La Er je prezrivo frknuo”, “Džesikina pažnja” itd.

Linč je prikačila snimak ekrana jedne knjige koja se od srede ujutru nalazi na 90. mestu na listi 100 najprodavanijih u kategoriji savremene tinejdž romanse. Knjiga se zove “čekaj da me voliš”, a naslovna strana je crno-bela fotografija galeba sa neonsko žutom trakom koja se proteže preko nje i sadrži naslovni tekst. Knjiga ima dve recenzije sa jednom zvezdicom, od kojih je obe nazivaju „lažnom AI knjigom“.

„Ovo će apsolutno biti kraj za [Kindle Unlimited] ako Amazon ne može ovo da ubije. Isplata KENP-a će se prepoloviti i pisci će masovno povlačiti svoje knjige“, ​​nastavila je Linč u nizu, misleći na isplatu koju pisci izdavači dobijaju na osnovu toga koliko su stranica njihove knjige pročitali korisnici Kindla. Da su gluposti koje generiše veštačka inteligencija bile one sa najdalje dometom, prihod pisaca Kindlea bi naglo opao. „Iskreno sam mislila da Amazon ima kontrolu nad farmama klikova. Jasno je da NEMA.”

Drugi tvit u utorak prikazuje snimak ekrana liste najprodavanijih u to vreme. Od 16 knjiga na snimku ekrana, dve izgledaju kao stvarne.

Iako ove knjige više nisu na listi bestselera od srede ujutru, i dalje se mogu pretraživati na sajtu, a korisnici mogu čak i da čitaju isečke iz njih. “Arhitektura bar koda kajsije”, na primer, počinje ovako: „Crna čipkana pidžama, vrlo kratka suknja, najvažnije, sada je ova čipkasta pidžama sva mokra.“

Predstavnik Amazona nije odmah odgovorio na zahtev za komentar.

Nedavno objavljen Svetski izveštaj o drogama za 2023. otkrio je da je 22 miliona ljudi koristilo kokain 2021. godine, u odnosu na 21 milion u prethodnoj godini. Uzgoj kokinog grma skočio je sa 234.200 hektara u 2020. na 315.000 hektara u 2021.

„Svet prolazi kroz veliki porast ponude i potražnje kokaina, koji se sada oseća širom sveta i verovatno će podstaći razvoj novih tržišta izvan tradicionalnih granica“, navodi se u izveštaju.

Međutim, u izveštaju se navodi da su zaplene kokaina nadmašile proizvodnju, sa 2.026 tona zaplenjenih 2021. godine, tako da je ukupna količina kokaina dostupna potrošačima i dalje bila nešto niža nego sredinom 2000-ih. Ipak, proizvodnja je u stalnom porastu od 2015. godine.

Dok je izveštaj otkrio da Amerika i Zapadna i Centralna Evropa i dalje dominiraju tržištem, upotreba kokaina brzo raste u Africi, Aziji i Jugoistočnoj Evropi.

„Umešani kriminalni akteri, uključujući i grupe na izvoru i one koji organizuju trgovinu ljudima na odredišna tržišta, diverzifikovali su se u skladu sa dinamikom konkurencije, specijalizacije i saradnje, što je na kraju dovelo do efikasnijih lanaca snabdevanja“, navodi se u izveštaju. 

Kao što je VICE News ranije izvestio, trgovci sve više krijumčare bazu kokaina tako što je rastvaraju u plastičnim i ugljenim predmetima, gde ju je mnogo teže otkriti. Imju sve više „super laboratorija“ u Evropi gde izvlače bazu kokaina iz tih materijala i pretvaraju je u prah.

Loran Lanijel, glavni naučni analitičar u Evropskom centru za praćenje droga i zavisnosti od droga, kaže da skeneri, rendgenski snimci i trenirani psi obično ne mogu da otkriju kokain koji je krijumčaren na ovaj način.

On je takođe rekao da dilerski hemičari mogu da koriste određene hemikalije da „zaključaju“ bazu kokaina u nosećim proizvodima, čineći nemogućim preuzimanje droge bez znanja koju hemikaliju treba koristiti da bi se izdvojila iz materije u kojoj je krijumčarena.

Prema Svetskom izveštaju o drogama, proizvodnja metamfetamina takođe raste na tradicionalnim tržištima u istočnoj i jugoistočnoj Aziji i SAD, a laboratorije su otkrivene u jugozapadnoj Aziji, Južnoj Aziji i Africi.

Neposredno pre mog 34. rođendana, donela sam odluku koja bi većini mogla delovati nevažno, ali meni nije bila: upisala sam se u lokalnu teretanu. Za to sam imala nekoliko razloga. Dosta mi je bilo stalnih bolova u leđima, koji su rezultat mog posla za stolom i napetosti mišića izazvane anksioznošću. Takođe sam primetila da sam tokom karantina izgubila fizičku izdržljivost nakon previše sedenja - što je jedna od otrovnih modernog života. Dakle, želela sam da sebi dokažem da sam sposobna da redovno idem i da možda čak uživam u tome.

Ne kajem se zbog te odluke. Zapravo, sada ne mogu da zamislim život bez mojih dvonedeljnih treninga. Oni mi omogućavaju da održavam kondiciju, radim vežbe za jačanje trbušnih mišića koje umiruju moja leđa i da dobijem dar koji izmiče - dobar san. Pitate se, šta je toliko teško za mene na početku? Jednostavno: ja sam gojazna.

Gojazne osobe često imaju konfliktnu vezu sa fizičkom aktivnošću. Duboko ukorenjena sećanja na časove fizičkog obrazovanja ostavila su nas poniznim i s uverenjem da su naša tela ružna i da se ne smeju pojavljivati u javnosti. Lekari, voljeni ljudi i mediji nas bombarduju porukom da ćemo umreti od srčanog udara za pet godina ako ne smršamo odmah. Međutim, istraživanja koja povezuju težinu tela sa zdravstvenim stanjima poput srčanih bolesti sve više su na meti kritika zbog negativnog stava prema gojaznosti.

Ono što znamo je da je vežbanje ključno za duži i zdraviji život svih ljudi, bez obzira na to da li dovodi do gubitka težine ili ne. Ali istina je da kada pokušate da sledite ove savete, često se suočavate sa duboko obeshrabrujućim porukama od okoline, koje vas mogu zaustaviti na pola puta.

Za mene je prvi korak na mom putu kondicije bio prevazilaženje niza ponižavajućih uverenja koja sam internalizovala o vežbanju kao gojazna osoba. Misli poput "Predebela sam za sport" ili "Izgledaću smešno ako se zadišem ili oznojim". Ali naravno, ove mentalne blokade nisu došle niotkuda - one su rezultat pljuvačkih komentara upućenih gojaznim osobama, a ti komentari su i dalje veoma uobičajeni u društvu.

Ranije ove godine, naišla sam na tvit američko-kanadskog konzervativnog medijskog lica Stiva Kraudera, u kojem je prozivao gojaznu ženu - koja je impresivno balansirala na glavi u videu - jer je pila Gejtorejd dok je radila jogu. Navodno, to piće je "nezdravo", ili je tako bar on rekao svojim pratiocima, kojih ima dva miliona. Ipak, nikada nisam čula da je on ili bilo ko drugi prozvao mršave uticajne osobe za konzumiranje Gejtorejda.

Kao što se ispostavilo, žena sa slike je Džesamin Stenli, američka instruktorka joge, autorka i samoproklamovana "Bijonse joge". Nakon što je otkrila bikram jogu 2011. godine, Džesamin je počela redovno da je praktikuje 2013. godine. U intervjuu za The Cut iz 2015. godine, objašnjava kako je pronašla svoje mesto u ovom svetu i pored toga što nema "tipično telo za jogu" (mršavo, belo, sposobno) i činjenice da većina joga studija nije pristupačna osobama izvan tog normativa.

I zaista, kakav mozag moraš da imaš da bi tvitovao da je Džesamin Stenli "nezdrava" kada je dovoljno vešta da održava položaj Sirsasane - položaja koji zahteva ogromnu fleksibilnost i kontrolu mišića? U Sirsasani, celokupna telesna težina naslanja se na glavu i podlaktice, a vrlo je lako povrediti vratne pršljenove ako ne znate šta radite. Očigledno, taj tvit nije imao nikakve veze sa Gejtorejdom. Priča Džesamin Stenli me podseća da ako ne mogu da održim položaj polu-stajanja na ramenu, to nije zato što mi je karlica preteška i nemoguće je držati je, već zato što treba da redovno vežbam. Naš zajednički tip tela i težina nisu prepreke za jačanje mišića i ravnotežu. Moji trbušnjaci su možda sakriveni, ali stvarno postoje!

Ali previše ljudi još uvek ne može da shvati da možete biti i gojazni i atletski građeni. I ti ljudima zaista treba da prestanu da daju svoje neželjene mišljenje o našem načinu života (realnom ili navodnom) i prestanu da nas javno ponižavaju kao da smo još uvek u školi.

Trener Ève - jedna od mojih prijateljica koja je tražila da koristi lažno ime kako bi govorio slobodnije, kao i drugi u ovom tekstu - naučila je da uvek pita ljude u svojim časovima zašto su se prijavili za članstvo u teretani. "Ne možete pretpostaviti da je to samo zbog gubitka težine", kaže ona.

Kada sam posetila njenu teretanu, primetila sam da nema ogledala, što je sve popularnije, pošto može olakšati mušterijama koje nisu zadovoljne svojim telima ili svojim sportskim sposobnostima. Očigledno, nisam pitala sve prisutne o njihovim mišljenjima o tome, ali činjenica da sam videla različite starosne grupe i tipove tela tamo me je navela da pomislim da je to verovatno popularno.

Ako nisam jedina gojazna osoba u prostoriji, uvek se bolje osećam, a pomaže i to što nisam najstarija - ali to je druga priča. Morala sam izmeniti neke položaje joge kako bih prilagodila svoj stomak i mogla pravilno da dišem. Ali sve mi je bilo više ili manje dostupno, od ulaza u teretanu do tuševa.

Kada sam redovno posećivala bazen, osećala sam se malo udobnije, verovatno zato što je atmosfera bila manje intimna. Kada sam u vodi, moje telo se oseća lako kao kod mršave osobe. Nasuprot tome, kada sam se prijavila u teretanu, brinula sam da neću biti dobrodošla, da ću naići na trenere koji će mi reći da skinem svoju gadnu dodatnu težinu, da će drugi članovi kluba negativno gledati na mene. Srećom, ništa od toga se nikada nije dogodilo.

Gledajući svoje telo, znam da sam na nižem kraju velikih veličina. Nosim veličinu 48, ponekad malo veću zavisno o brendu, posebno kod sportskih brendova - ironično, zar ne? Znam gde da kupim ono što mi treba, ne moram dugo tražiti ili plaćati previše dodatno. Ali to ne važi za sve.

"Ništa ne odgovara mom broju 64-66", kaže Marion, Instagram poznanica koja često deli svoje rutine vežbanja kao veoma gojazna osoba. "Moje odevne kombinacije koštaju mnogo zbog dodatka za plus veličinu ili se brzo habaju jer nisu kvalitetno napravljene". 

Dodatna naplata za veličine veće od standardnih je praksa koja podrazumeva naplatu do 30% više za odeću velikih veličina. Brendovi odeće opravdavaju ove dodatne troškove kao potrebu za više materijala i prilagođavanje kroja kako bi se odgovarajuće oblikovali za obline tela. Čak su neki brendovi provaljeni da naplaćuju samo ženskim kupcima više, dok cene odeće velikih veličina za muškarce ostaju iste. Kritičari tvrde da su ovi proizvodni troškovi minimalni i da se lako mogu apsorbovati.

Nedostatak uključivih i pristupačnih veličina kod velikih brendova definitivno predstavlja pitanje odgovornosti koje se polako rešava kod nekih velikih igrača u industriji. Međutim, čak i kada brendovi žele da naprave korak u pravom smeru, naša kultura je toliko fobična prema gojaznosti da je nemoguće izbeći kontroverze.

Kada je Najk 2019. godine u svojoj radnji u Londonu predstavio liniju manekena velikih veličina, novinarka Tanja Gold iz Teelgrafa napisala je članak pun prezira prema ženama kojima je ta odeća bila namenjena. Ali kako biste uopšte mogli početi sa vežbanjem bez odgovarajuće odeće - kao da samo pružanje usluge grupi kupaca kojima je proizvod namenjen predstavlja moralni neuspeh?

Marion kaže da je kretanje "integralni deo" njenog uravnoteženog života. Međutim, suočavanje sa dodatnim troškovima i vremenom koje je potrebno da se obezbede udobna odeća za vežbanje predstavlja pravi izazov za nju - posebno jer živi s niskim primanjima. To nije retko, takođe: brojne studije su pokazale da gojazne osobe zarađuju manje i teže pronalaze posao od mršavih osoba, a žene su još više pogođene.

Danas Marion redovno vežba jogu i plivanje. Uživa u šetanju na otvorenom, plesu i učestvuje u francuskom vladinom programu pod nazivom "zdrava košarka", modifikovanoj verziji sporta bez skakanja ili kontakta, sa različitim nivoima težine prilagođenim individualnoj pokretljivosti. Program se može propisati od strane lekara opšte prakse za tretiranje hroničnih stanja i smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti i određenih vrsta kancera.

"Znanje da ću uživati u aktivnosti je veliki motivator za redovno vežbanje", kaže Marion. To je univerzalna istina, naravno - da biste imali zdravstveni boljitak od vežbanja, morate biti dosledni i održavati motivaciju, a upravo je to najteži deo. Ali za gojazne osobe, brojni prepreke mogu učiniti da ta motivacija bude još teže dostižna.

Na primer, nema mnogo klubova koji su pogodni za gojazne osobe. "Imam sreće što sam pronašla sjajan klub za zdravu košarku, ali moram da putujem 80 km svake nedelje da bih stigla tamo", kaže Marion. Čak i u to jteretani, međutim, naišla je na niz problema kada je pokušala da vežba sama.

"Iskreno, lista je predugačka", nastavlja Marion. "Sprave za bodibilding ne mogu da mi stanu na stomak i noge; ruke mi udaraju u ogradu na traci za trčanje; tornjevi na ulazu me povređuju; stepenice u bazenu su uske i ne pružaju dovoljno podrške mojoj težini. Ne mogu uvek da sednem da obujem ili skinem cipele; svlačionice su pretesne; postoje neke trake za trčanje koje ne mogu da koristim; još uvek nisam pronašla pristupačan bicikl koji bi podržao moju težinu; i nijedan prodavac sportske opreme nikad nije znao kako da me savetuje."

Borba za inkluzivnost u sportu je glavni motivator za Alis Klerk, instruktorku joge iz Pariza. Od 2021. godine, predaje na Yograsu (igra reči kombinujući "joga" i francusku reč za gojazne), online času joge koji je pokrenula organizacija za prava gojaznih osoba, Gras Politique (Politička gojaznost). "To je nešto što sam želela da radim od kada sam počela da se obučavam i nešto što sam kasnije specifično proučavala", kaže ona.

Klerk se seća razgovora koji je vodila sa jednim od svojih bivših profesora o važnosti prilagođavanja časova joge za gojazna tela. Njen profesor je rekao da je u prošlosti prilagođavala svoje časove koristeći prenatalnu jogu kao osnovu. "Problem je što je biti gojazan veoma drugačije od trudnoće!" kaže Klerk. "Kada ste trudni, brinete o tome da se ne ugojite, dok veće osobe jednostavno žele da vežbaju na pristupačniji način." Klerk generalno priprema oko 20 časova nedeljno, prilagođavajući tokove vežbi različitim zahtevima pokretljivosti. "Kada je reč o Yograsu, razmišljam o svim mogućnostima - na primer, ljudi koji ne mogu da se oslone na ručni zglob ili ne mogu da na njemu ostanu predugo", kaže ona.

"Uvek na početku časa pitam da li neko ima neka ograničenja, i navikla sam da smišljam modifikacije", nastavlja Klerk. "Radi se o uspostavljanju sigurnog prostora za vežbanje joge - morate se podsetiti da čas može biti težak za neke ljude, ali to nikako ne znači da su neuspešni." Drugim rečima, njen pristup je potpuno suprotan ponižavajućim časovima fizičkog vaspitanja iz našeg detinjstva. Klerk kaže da je frustrirana sporim tempom promena u svetu joge, ali je inspirisana radom kolega instruktora i škola joge. Sve se svodi na fokusiranje na zadovoljstvo prakse, umesto na ciljeve vezane za telesnu težinu ili na pokušaje prilagođavanja časovima koji nisu prikladni za vaše telo. Nadamo se da će ovakav pristup jogi - ili vežbanju uopšte - uskoro postati široko prihvaćen.

„Dušo, možeš li da nabaviš neke stvari?“ Takve sam poruke dobijala u petak popodne u „Raveteam“, grupnom četu mojih prijatelja. Onda bih prelistala svoje arhivirane poruke i malo oklevala - bilo je previše opcija. Našla bih na dilera koji je naveden kao „KetaBro“ i pročitala njegov meni, ali, u stvari, već sam znala šta želim: „Hej, može 2k i 1c?“ Nekoliko sati kasnije, sedela sam za kuhinjskim stolom sa svojim drugaricama i razmišljala o tome gde ćemo izaći. Iscrtala bih jednu liniju pre nego što bismo uopšte izašli iz kuće.

Korišćenje droga na nedeljnoj bazi je bila moja ideja normalnog. Ljudi oko mene su to radili koliko i ja, i to ne samo u malim količinama. Ali koristili bismo samo vikendom, tako da se nikada nisam zapitala da li sam zavisnik.

Ali onda sam počela da imam sve više padova raspoloženja tokom nedelje, a vremenom sam se čak i navikla na njih. Odnosno, sve do dana kada sam dobro pogledala šta guram u nos i počela da se pitam: da li smo se zavaravali misleći da naša vikend navika nije problem? Koja je linija između rekreativne zabave i stvarnog problema?

„To je komplikovano pitanje“, uzdiše stručnjak za prevenciju Eva Kalis iz Jellineka, platforme koja je specijalizovana za lečenje zavisnosti u nekoliko centara širom Holandije. „I već vam mogu reći da na ovo nema jasnog odgovora.

Upotreba droga se može podeliti u nekoliko faza. Prva faza je kada se upoznajete sa njom. „To je, na primer, kada prvi put osetite miris trave ili vidite da je neko potpuno razvaljen na žurci“, objašnjava ona, dodajući da je druga faza kada jednom ili dva puta isprobate drogu.

„Ako je iskustvo lepo, možete se prebaciti na rekreativnu upotrebu: koristite na kontrolisan način u društvenim prilikama“, kaže ona. „Rekreativna upotreba znači da nema uticaja na vaše dnevne aktivnosti. Vi kontrolišete.” Uzmimo, na primer, ljude koji opušteno uzmu nekoliko eksera na muzičkom festivalu nekoliko puta godišnje. „Ali ako koristite drogu skoro svakog vikenda, teško je to i dalje označiti kao rekreativnu upotrebu – onda govorimo o redovnoj upotrebi droga.“ Prema Kalis, uobičajena redovna droga nije nužno problematična. Ali brojni signali mogu ukazivati na to da navika polako evoluira u zavisnost: „Jednostavno rečeno, neko ko koristi samo vikendom i nema daljih problema ne spada u najtežu kategoriju zavisnosti“, kaže ona. „Ali da li ste i dalje u mogućnosti da se zabavljate na žurci bez uzimanja te linije ili te pilule? Što češće koristite, veća je šansa da ćete na kraju koristiti sve više i više. Izgrađujete toleranciju, tako da morate da uzmete više da biste osetili isti efekat." Ako osećate žaljenje nakon uzimanja droge i pokazujete fizičke simptome povlačenja, ovo su znaci da vaša zabavna navika izmiče kontroli. Ako tokom nedelje već razmišljate o bezobraznoj liniji ili tri u petak uveče, možda ćete razviti psihološku zavisnost. A ako koristite drogu da biste potisnuli svoja osećanja ili vam je potrebno da se osećate bolje, verovatno ste ušli u problematičnu fazu. „To su signali koje treba da shvatite veoma ozbiljno“, savetuje Kalis.

Ali šta ako verujete da upotreba droga ne utiče na vaš svakodnevni život, ali planirate da ukalkulišete padove raspoloženja, kao što sam ja radila? Otkazivanje sastanaka, poteškoće sa ustajanjem iz kreveta i nedovoljno fokusiranje na posao bile su stvari koje sam videla kao neizbežni neželjeni efekat moje upotrebe. Život mi je bio u redu – da tako kažem – i spolja nije izgledalo ništa loše. Ali gledajući unazad, mislim da sam u nekom trenutku jasno ušla u tu problematičnu fazu.

Godinama je sve bilo zezanje. Kao DJ-u na amsterdamskoj klabing sceni, otvorio mi se čitav novi svet: mesta na listi gostiju, besplatna pića i puno pažnje. Sa 20 godina počela sam da koristim koks i ket na nedeljnoj bazi. Na bezbroj žurki iza scene, videla sam gomilu ljudi koji su otvoreno gurali drogu u nos. Bilo je to samo sredstvo da zabavne večeri budu još zabavnije.

Ali karantin tokom korone je promeno stvari. Nekoliko vikenda zaredom, zatekla sam se kako sedim u istoj dnevnoj sobi sa ljudima koje sam zapravo prezirala. Ali sam stalno dolazila i uvek sam odlazila poslednja, jednostavno zato što je tamo bila droga. „Želim da nestanem“, stalno sam mislila u sebi. Taj glasić i želja da se otupim postajali su sve glasniji i radnim danima, sve dok nisam shvatila da moram nešto da promenim.

Dok su mi stvari postale jasnije, činilo se da ljudi oko mene nisu mislili da imaju problem. Ali ne spadaju svi koji se drogiraju na nedeljnoj bazi u kategoriju „problematičnog korisnika“, kaže Arne van den Bos, istraživač na Univerzitetu primenjenih nauka u Groningenu koji proučava normalizaciju droga.

„Neki ljudi mogu da podnose padove bolje od drugih, jer su u stanju da odvoje taj emocionalni osećaj od stvarnosti i vide da je to samo hemijska reakcija“, objašnjava on. Ali mnogi to ne mogu da urade: „Ljudi koji imaju visoke ocene emocionalne nestabilnosti, kao što je neuroticizam, verovatnije će koristiti drogu kao mehanizam za suočavanje. Druge grupe ljudi koje su podložnije problematičnoj upotrebi droga su ljudi sa socijalnom anksioznošću, ADHD-om ili lošom kontrolom impulsa.

Povrh ovoga, „grupa čiji ste deo određuje šta je prihvaćeno, a šta je preterano”, dodaje Van den Bos. U mojim krugovima je bilo potpuno normalno koristiti kokain, spid ili ket svakog vikenda, ali crta je povučena kod GHB, ili G. „U tom slučaju, činjenica da se šmrkanje kokaina dešava svakog vikenda se potpuno ignoriše“, Van den ističe Bos.

Njegovo istraživanje društvenih trendova takođe pokazuje da je upotreba droga postala pristupačnija. Lakše je nabaviti drogu nego pre deset godina – prodavac sada može da pošalje svoj meni preko WhatsApp-a i bude na tvom pragu nakon jednog brzog SMS-a. „Ovo je takođe postalo veoma normalno; za ljude više nije čak ni uzbudljivo da se sretnu sa dilerom“, kaže Van den Bos.

Uzimanje droga je takođe postalo manje tabu u različitim društvenim krugovima. „Pre deset do 20 godina, droge su se koristile samo u uskim grupama kao što je plesna scena“, objašnjava Van den Bos. „Sada vidite da se to dešava u celom društvu, kao među studentima, na primer. Otvaranje razgovora o drogama može biti samo pozitivna stvar. Ali Van den Bos takođe govori o konceptu „ograničene normalnosti“: o drogama pričamo samo u krugovima u kojima znamo da su prihvaćene ili čak normalne, ali to ne činimo van ovih krugova u kojima bi naše navike mogle biti znatno ugrožene.

Takođe napominje da smo skloni da se zavaravamo govoreći sebi da koristimo drogu samo iz zabave, a u stvari znamo da su one mehanizam suočavanja na podsvesnom nivou. „Volimo da opravdavamo svoje ponašanje, jer nam to pomaže da očuvamo samopouzdanje“, objašnjava on. "Ali u tom slučaju govorimo o kognitivnoj disonanci - kada ljudi govore jedno, a rade suprotno."

Većina ljudi eksperimentiše sa drogom kada su mladi i na kraju preraste svoju naviku. I to je sasvim normalno ponašanje. Ali Van Den Bos takođe tvrdi da je važno upoznati sebe u društvenim situacijama bez štake u obliku pića ili droge: „Opasnost od redovne upotrebe je u tome da se možete odvojiti od sebe, jer ne znate u potpunosti šta je vaše reakcija na određene situacije a šta je pod uticajem hemijskih procesa koji se odvijaju u vašem telu – čak i danima nakon upotrebe.”

To je pogodilo živac. Nisam znala ko sam bez alkohola ili droge. Nakon te depresivne spoznaje, obratiča sam se Jelineku da započnem tretman nedeljnih sesija sa terapeutom kako bih identifikovala okidače za upotrebu. Postalo mi je jasno da koristim drogu da se lakše nosim sa svojim mislima. Takođe mi je dijagnostikovan ADHD i visoka osetljivost, što mi je otvorilo oči.

Nakon što smo identifikovali razloge zašto sam uzimala drogu, razgovarali smo o novim zdravim strategijama suočavanja i odlučili za datum prestanka: 30. oktobar 2022. U nedeljama koje su prethodile tom roku, uzimala sam više droga nego ikad, jer sam znala da ću uskoro prestati. Ipak, nisam konzumirala drogu ili alkohol u poslednjih nekoliko meseci. To je dugo, introspektivno putovanje i nije uvek bilo lako. Ali za sada, to je ono što je najbolje za mene. Devojke iz Raveteama će morati neko vreme bez mene.

Iako leto tek počinje i deluje kao da će biti kišno, očekuju nas ogromne vrućina tokom jula i avgusta. I ne izgleda da će leta u narednim godinama postati hladnija, jer klimatske promene, toplotni talasi i suše postaju nova normala. Ali kako da prođemo kroz ovu znojavu agoniju sa malo dostojanstva?

Da bih to saznao, razgovarao sam sa ljudima koji rade u ekstremno vrućim uslovima da ih pitam kako se osećaju kada su sve vreme na vrućini i da li imaju neke vruće savete kako da se ohlade dok zemlja gori.

„Moji saveti za vruće dane: Nosite znojne trake i bandane.

Rob Kleijer, 36, menadžer maskota: Pomaže to što volim vrućinu, jer biti maskota u vrućim danima je kao u sauni. Ako imam sreće, moram samo da nosim prozračno odelo po vrućem danu. Ali ponekad moram da obučem krzneni kostim podstavljen toplim materijalima da bih stvorio određene oblike.

Mrki medved je jedni takvo odelo. Ipak, moram da ga nosim kad god se to traži, čak i po vrućem danu. Klijent je uvek u pravu i do sada to mogu dobro da tolerišem – godinama sam hodao u ovakvim odelima.

Moji saveti za vruće dane: Nosite znojne trake i bandane. Uvek to radim pod maskom, inače mi znoj kaplje u oči. Takođe preporučujem da pijete puno vode i povremeno šolju supe ili šaku čipsa da biste održali zalihe soli.

Kada je vruće, najviše mi pomaže interakcija sa ljudima. Kupci posebno brinu o meni tokom toplotnih talasa – pitaju me o tome hiljadu puta. Šteta što ne mogu da odgovorim, jer maskote ne mogu da pričaju!

Mascots looking happy (from the outside).

„Navikao sam na vrućinu – visio sam oko friteze na 175 stepeni od svoje dvanaeste”

Ruud Vleugels, 49, radi u fast fud kamionu: Toplota u kamionu za pomfrit zavisi od toga kako sunce sija. Ako sunce sija napred, unutra postaje bolesno vruće. Zato pokušavam da parkiram kamion strateški. Ne samo zbog sebe, već i zbog hrane.

Na kraju krajeva, važnije je da se pobrinem da se hrana ne zagreje nego da se ja ohladim. U stvari, vrućina ne utiče toliko na mene. Navikao sam na to – visio sam oko friteze na 175 stepeni od svoje 12. godine jer su se i moji roditelji bavili ovim poslom. To mi je u krvi. Ponekad kažem: Ulje za prženje teče mojim venama.

Jedina stvar koju ponekad radim da se ohladim jeste da uključim ventilator. Osim toga, rekao bih: Obuci kupaći kostim - čak i kod kuće. Ne mogu to da uradim na poslu nažalost; izgledalo bi malo čudno. Ni jedenje sladoleda ne bi škodilo. Ali nemojte ga jesti previše, to nije zdravo.

Zbog mog neorganizovanog načina života i mnogih frikandela [prerađene kobasice popularne u severnoj Francuskoj, Belgiji i Holandiji] koje sam jeo tu i tamo, dobio sam višak kilograma. Otkako sam prestao da jedem ove grickalice, izgubio sam 45 kilograma. To isto čini razliku kada je vruće, moram reći.

„Vrućina je zaista jedna od mojih omiljenih stvari. Ne može da bude prevruće za mene.”

Jaret Geluk, 31, vodoinstalater za saune: Naše saune imaju 85 stepeni, ali tamo je toplije zbog vlage. U početku nisam uvek mogao da izdržim. Prvi put kada sam radio u sauni, posle pet minuta sam rekao: „Momci, dobro sam. Izlazim.’ Ali izdržao sam, možda zato što mi je neko rekao da se držim.

Danas mogu da radim na šest instalacija zaredom. Moje telo se prilagodilo. Znojim se brzo i lako. Više mi ne smeta ni hladnoća, ali vrućina mi je zaista jedna od omiljenih stvari. Ne može da bi bude prevruće.

Moj savet za vruće dane: hidrirajte se. Takođe, znojenje dovodi do gubitka određenih supstanci, kao što su magnezijum i kalcijum, pa je dobro konzumirati izotonična pića. I pokušajte da se obučete kako biste sačuvali temperaturu. Mnogi ljudi misle: "Skini se!" Ali tada je vaša koža u direktnom kontaktu sa toplotom i postajete topliji. Zato nosimo košulje kada smo vodoinstalateri, a tokom takmičenja nosimo čak i odelo. Izgleda toplo, ali kada je stvarno vruće oko vas, ima efekat hlađenja.

„Ako je napolju 35 stepeni, ne mislim: ’Do jaja! Idem u još topliji staklenik!’”

Kus de Vries, 64, uzgajivač krastavca: Ako ne možete da izdržite vrućinu, nemate šta da radite kao uzgajivač krastavaca. Jer ako radite sa biljkama [u stakleniku], unutra lako može dostići 40 stepeni u vrućim danima. Ne radim ništa posebno da bih ostao hladan; Samo nosim majicu i šorts.

Tokom zime, zaista volim staklenik. Ali ako je napolju 35 stepeni, jane mislim: 'Do jaja! Idem u još topliji staklenik!’

Ne volim baš vrućinu. Ne idemni na odmor u tople zemlje. Već provodim dovoljno vremena u vrućini.

Moj najvažniji savet u poslu i uopšte: Ne sažaljevajte se. Ako počnete da stalno govorite sebi: "Zašto je tako vruće?", nećete moći da izdržite. Dakle, ako želite da prođete kroz to pristojno, samo nastavite i završite ga.

ANTVERPEN, Belgija – Ranije ovog meseca viši policijski inspektor koji je vodio važne istrage o drogi u jednom velikom lučkom gradu uhapšen je pod sumnjom da je velikom kartelu davao informacije o policijskim operacijama i aktivnostima rivalskog kartela. Ovo nije Majami 80-ih. Ovo je Antverpen, Belgija, u srcu Evropske unije.

Vest o navodnom curenju u centru njihovih operacija bila je veliki udarac za vlasti Antverpena, u gradu koji je najveća ulazna tačka za južnoamerički kokain u Evropi. Toliko kokaina je prošle godine prošlo kroz luku, rekordnih 110 tona, da vlasti bukvalno pronalaze više nego što mogu da unište.

A pronađu samo mali deo kokaina koji se prenosi kroz luke kao što su Antverpen i Roterdam u Holandiji. Ogromna većina kokain prolazi neotkriveno da bi ga organizovane kriminalne grupe distribuirale na unosna tržišta širom kontinenta.

Nikada ranije nije toliko evropskog kokaina prošlo kroz tako uski deo Evrope, i to je imalo efekta: ovaj posao je izbio iz podzemlja na ulice u ovom bogatom delu severne Evrope, gde je stopa kriminala među najnižima u svetu.

Ogroman profit koji donosi kokain pokrenuo je seriju međusobnih bitaka za kontrolu trgovine između grupa koje su u princip porodični klanovi i koje kontrolišu šverc u antverpenskoj luci. Prošlog leta bombe su eksplodirale po celom gradu dok su suparničke bande zastrašivale jedna drugu. A preko granice u Holandiji, građani se još uvek oporavljaju od šokova izazvanih ratovima bandi za kontrolu holandske luke Roterdam, Amsterdama i regionalne trgovinu, koji je doneo desetine ubistava širom Evrope tokom poslednje decenije.

„Kada provale ko si, provaliće i šta god da voliš... žene, muškarce, drogu, piće, kockanje.

Proveo sam više od godinu dana istražujući kokainske kartele koji stoje iza ove nasilne trgovine u Belgiji i Holandiji za „Gateway“, novu seriju podcasta za Project Brazen. Tokom 2022. bio sam svedok onoga što bi se moglo opisati samo kao ozbiljni, stalni napora ovih bandi da ne samo eliminišu rivale, već napadnu i ugroze samu državu. Ova nova vrsta evropskih gangstera posluje sa agresijom koja nije viđena u Evropi od duge borbe Italije sa Koza Nostrom 1980-ih i 90-ih.

„Pogledajte okolo“, rekao je jedan holandski izvor na početku moje istrage dok smo gledali holandske hipstere i strane iseljenike u Amsterdamu. „Bogati belci pijuckaju kafu, veoma sigurni i puni para. Ali odmah pored je operativni centar za trgovinu kokainom u Evropi. Ovo je mali grad i kada pokušavašda istražiš neku manju zajednicu… svi će primetiti. Jednom jada provale ko si, provaliće i šta god da voliš… žene, muškarce, drogu, piće, kockanje. I onda će ti to slati, kao poklon, dok ne dobiju neki način da te pritisnu“, upozorio me je.

Kada mi je rekao da će moje iskustvo u sukobima i reportažama o terorizmu širom sveta biti od koristi na ovom projektu, nisam mu verovao. Ali sada, godinu dana kasnije, vidim mirne ulice Antverpena i mirne kanale Amsterdama u drugačijem svetlu.

U Antverpenu se u poslednjih pet godina sve više oseća kao da je i sama država napadnuta. Samo prošle godine, holandski tinejdžeri sa šifrovanim mobilnim telefonima i kalašnjikovima pronađeni su u automobilu koji je pratio belgijskog ministra pravde. Šest optuženih šefova kartela živi u Dubaiju ili Turskoj, uglavnom van dometa tužilaštva. U Holandiji je u toku najveće suđenje za ubistvo u istoriji Holandije, marokanskom bosu Riduanu Tagiju - jednom od najstrašnijih i najuspešnijih trgovaca kokainom u Evropi.

Zbog Tagijeve zloglasne reputacije za nasilje – sudi mu se zajedno sa još 17 drugih za šest ubistava između 2015. i 2017. – suđenje mora da se održi u skladištu pretvorenom u bunker okružen dronovima i holandskim komandosima.

Od njegovog hapšenja i izručenja iz Dubaija 2019. godine, Tagi je držan pod najstrožim merama bezbednosti, zabranjena mu je komunikacija sa spoljnim svetom iz najbezbednijeg zatvora u Holandiji i dozvoljeno mu je samo da razgovara sa advokatima. Suđenje je nazvano „Marengo“, pošto je slučaj nasumično imenovan od strane sudskog kompjutera, a optužbe protiv Tagija čak ni ne pokrivaju broj ubistava, pokušaja ubistava i metričkih tona kokaina kojima je trgovala njegova banda.

Ipak, iza rešetaka, kao visoka ličnost u Mokro mafiji, labavo organizovanoj kriminalnoj mreži na čijem čelu su Holanđani-Marokanci, osumnjičen je da je koordinirao šokantno ubistvo najpoznatijeg kriminalističkog reportera u Holandiji, Petera de Vriesa, na ulici u Amsterdamu 2021.

“Provaliće gde živiš, to ih košta oko 500 evra.”

Dok smo istraživali materijal za podkast, razgovarajući sa novinarima, sadašnjim i bivšim policajcima, tužiocima, carinicima, kao i bivšim i sadašnjim članovima bandi i kartela, od kojih mnogi nisu dozvolili snimanje, postalo je jasno da je Tagi vodio drski rat protiv same holandske države. A ljudi koji razumeju kakav je ovo slučaj su ozbiljno uplašeni - za sopstvenu bezbednost i za sam sistem.

Druge osumnjičene žrtve Tagija uključuju blogere, vlasnike špijunskih radnji, rivalske gangstere, brata svedoka optužbe, advokata istog svedoka, savetnika državnog svedoka za odnose s javnošću, kao i slučajne prolaznike i slučajeve pogrešnog identiteta.

Ali nije stao sa ubistvima. Tagijev napad na holandsko društvo uključivao je naručivanje auto-bombi i raketnih granata da gađaju neke od najprestižnijih redakcija u Amsterdamu, otkrića da je njegova organizacija unajmila holandskog vojnika za specijalne operacije da obezbedi oružje i obuku Tagijevim timovima za ubistvo, skladištila najveću zalihz oružja u istoriji Holandije, i korumpirala više lokalnih zvaničnika da izdaju lažne lične karte i pasoše i da izvrše provere adresa ljudi koje banda targetira.

Kako je moja istraga nastavljena, osećaj klaustrofobije se povećavao. „Provaliće gde živiš, to ih košta oko 500 evra“, rekao mi je izvor kao upozorenje da ne treba da se registrujem kod lokalne opštine u svom stanu u Amsterdamu.

Cele godine stizala su nova otkrića: holandski premijer je morao da prestane da se vozi biciklom na posao nakon što su tinejdžeri sa šifrovanim telefonima bili osumnjičeni da prate njegovo kretanje; holandska princeza nije mogla da pohađa prvu godinu univerziteta zbog direktne pretnje od Tagija.

Do kraja leta, pošto smo završili izveštavanje, Tagijev rođak Jusef je izašao na suđenje po optužnici za prenošenje poruka gangsteru, u kojima je Tagi objasnio da ima skriveno nekoliko miliona evra i da je Jusef trebalo da unajmi plaćenike da upadne u zatvor sa helikopterom. Ako to ne bi upalilo, predložio je kidnapovanje nekih zatvorskih radnika, ili možda premijera ili princeze kako bi ga pustili na slobodu. On je naložio Jusefu da organizuje prolivanje tona motornog ulja po putevima oko zatvora kako bi ometao reakciju policije.

Pošto su poruke otkrivene, država je rasporedila komandose na krov objekta naoružane protivvazdušnim projektilima Stinger, jer je postalo jasno da, ma koliko nešto zvučalo preterano, Tagi bi to mogao da i pokuša, jer je u Evropi rat protiv droge pretvorio u rat protiv vlasti.

I to neće prestati sa Tagijevim hapšenjem i naizgled neizbežnom doživotnom zatvorom. U opticaju je prosto previše novca da bi sistem u potpunosti to odbacio i taj novac će omogućiti sledećem Tagiju da zaposli iste ubice, podmiti iste zvaničnike i ubije svakoga ko pokuša da ih zaustavi.

Osim socijalne i zdravstvene štete od droge, u kutku Evrope koji sada beleži najveću stopu upotrebe kokaina, javni trošak se pretvorio u neku vrstu moralne kritike kapitalizma. Stalna potraga za najjeftinijim, najlakšim i najbržim načinima za kretanje robe i novca širom sveta neizbežno je donela zlatno doba kokaina.

Bivši belgijski policajac iz Antverpena rekao mi je uz pivo jedne večeri da je njegova kancelarija procenila da bi jednostavno smanjenje nivoa ilegalnih finansijskih aktivnosti u Antverpenu – usredsređene na dijamante, zlato i kokain – na nivo sličan drugim evropskim gradovima koštalo oko 3 milijarde evra, oko pet odsto gradskog godišnjeg BDP-a.

Čak i tako, da li postoji dovoljno volje javnosti da podrži takav obračun? Pitao sam bivšeg policajca da li neki lokalni političari obećavaju da će kokain učiniti skupljim i teže dostupnim.

Samo se nasmejao i odmahnuo glavom.

poslušajte epizode Gateway podkasta ovde.