Bila sam siledžija u gimnaziji

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France

Za većinu ljudi, razmišljanje o detinjstvu budi nostalgiju - mirise, pesme, upoznavanje prvih prijatelja, uzbuđenje pred Božić - sjajne stvari, ako ne obraćate pažnju na košmare, iznenadna povraćanja i izgrebana kolena. Kada ja razmišljam o svom detinjstvu, ništa od toga mi ne pada na pamet. Uglavnom sam samo tužna i posramljena pošto sam od omiljene vreće za udaranje u školi postala potpuno jadni siledžija.

Rođena sam u Les Sables-d'Olonne, priobalnom odmaralištu u Vendée departmanu. Svakog leta, hiljade Francuza i stranih turista stiže u moj grad da upijaju sunce. Van sezone je to vrlo šarmantan i tih gradić sa samo 15.000 stanovnika. Moja porodica - moji roditelji, moje dve sestre i ja smo živeli nedaleko od plaže. Kao i moje sestre, išla sam u privatnu školu u mom komšiluku. Iako je naša škola bila vrlo katolička, tamošnja deca nisu volela svoje komšije. Oni su bili okrutni i ja sam bila njihova meta.

Nismo bili bogati, pa mi je majka uvek bila frizer. To nije bio jedan od njenih talenata: uvek sam imala lošu frizuru sa šiškama koje su teško padale na čelo. Povrh toga uvek sam nosila sestrinu staru odeću koja mi je bila prevelika. U suštini sam izgledala kao krpena lutka. Ne očekuje se da imaš vrhunski ukus za modu sa osam godina, ali, nažalost, svi moji drugari iz odeljenja su bili iz bogatih porodica i brinuli su o stilu. Okomili su se na mene zbog mog izgleda. Jednom je jedan od dečaka uzeo metlu iz izgrališta, držao me i četkao mi kosu. Kada bih donela grickalice, Pogsove ili sličice Majkla Džeksona u školu, sve bi nestalo u džepovima drugara iz razreda.

Sad kada se setim, ne mogu mnogo da se ljutim na njih jer me ni profesori nisu posebno voleli. Jednog jutra sam pala sa sanki i polomila zglob. Moj profesor me je ignorisao jer je mislio da se foliram, ali nakon nekoliko sati, bila sam u bolnici sa svežim gipsom na ruci. Moji roditelji su se često žalili na situaciju, ali se ništa nije promenilo. Nisu želeli da me prebace u drugu školu.

Kada sam napokon prešla u gimaziju, mnoga deca iz moje stare škole su krenula istim putem pa se ništa nije primetilo. Svako jutro, jedan od dečaka bi me dočekao kolenom u butinu. Ali tada sam počela da posmatram starije učenike koji su mi bili interesantniji i imali više karaktera od dece mog uzrasta. Oni nisu maltretirani - oni su diktirali pravila. Počela sam da se družim sa starijom decom iz škole i da ih imitiram. Da bih počela novi život, morala sam da postanem nova osoba.

Prvi put kada sam se potukla, bilo je sa jednim starim prijateljem pre časa likovnog. Ne sećam se zašto smo se tukli. Posle toga, svaki put kada nešto nije bilo po mome, sistematički bih ošamarila ili udarila osobu povezanu sa time. Nije bilo bitno da li je u pitanju dečak ili devojčica: napala bih ih sve dok su bili slični detetu koje sam ja bila ranije - ranjivi i rezervisani. Smejala sam im se i sprdala se sa njihovim izgledom. Bilo je toliko lako. Vrlo dobro sam znala kako da svoje žrtve dovedem do suza.

Pošto sam i sama bila žrtva maltretiranja, vrlo dobro sam znala da sam im uništavala već poljuljano samopouzdanje. Ali sam obožavala činjenicu da me se odjednom plaše - bila je to slatka osveta nad potpuno pogrešnim ljudima. Počela sam češće da se svađam sa roditeljima, postala loša u školi i morala da ponavljam razred. Sada kada razmislim, to je verovatno bila najbolja stvar koja je u tom trenutku mogla da mi se dogodi.

Prijateljstvo je vrlo relativan koncept kada ste tinejdžer i ponavljate razred odvojeni od svojih novih prijatelja - iako su samo bili u drugoj učionici u istoj zgradi. Bila je to prilika da ih posmatram sa distance. Kada sam pričala sa njima, devojke je samo zanimao seks i dečaci. One su pričale o svim detaljima svojih intimnih veza i svojim momcima, koje me uopšte nisu zanimale. Shvatila sam da ne želim da budem kao oni.

I dalje sam bila impulsivna, ali sam uspela da kontrolišem svoj bes. Stekla sam neke nove prijatelje koje i danas viđam - bili su malo stabilniji od mojih starijih prijatelja. Postepeno sam uvidela nepravdu koju sam načinila ljudima i pobrinula sam se da se izvinim svakome koga sam maltretirala i napala.

Priča o mojoj agresivnosti se ipak ne završava tu. Nova iskustva u adolescenciji su me dovela do prekomernog cirkanja. Kao što se i očekuje, razbijanje od alkohola svakog petka i subote nije mi pomoglo da prevaziđem loše navike.

Svaka žurka na kojoj sam se napila, završavala se loše. Život u odmaralištu kraj mora znači da možeš sa ortacima da blejiš na plaži uz par boca alkohola, ali takođe znači da moraš da trpiš nesnosne surfere. Jedne noći, jedan od njih je skapirao da sam pijana i pokušao da me poljubi. Kada sam odbila, ljutito me je odgurnuo. Reagovala sam tako što sam ga udarila u lice. Nisam očekivala da će uzvratiti jednakom merom, ali jeste, što je izazvalo opštu tuču kada su moji prijatelji uleteli da brane moju čast.

Moji prijatelji su obično trpeli sav teret mog pijanog besa. Jedan od njih, Manu - verovatno jedan od najotvorenijih i osetljivijih ljudi koje znam - imao je posebno problema zbog mene. Kuhinjski noževi, patike, džojstici: sve što mi je palo pod ruku sam bacala ka njegovoj faci svaki put kada sam se napila uz teške, lične uvrede. Prijatelji su počeli da me izbegavaju: Bila sam eksploziv, a votka je bila moj detonator. Činjenica da su se distancirali od mene me je naterala da shvatim da, ako ne prestanem da budem kreten, završiću sama. Tek sam završila gimaziju i nisam želela da izgubim pijatelje koji su mi poboljšali život.

Prošle su četiri godine od kada sam poslednji put zlupotrebila alkohol. Ovih dana popijem samo nekoliko pića kada izađem i moji prijatelji cene moju umerenost.

I dalje me grize savest zbog mog detinjstva - posebno dela kada sam povređivala fragilne ljude uprkos poznavanja osećaja kako je biti povređivan. Bila sam previše besna, a taj bes je bio usmeren ka svima i nikome u isto vreme. Pretpostavljam da sam želela da pokažem da niko ne može da me povredi. To mi više nije toliko bitno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu