​Britanske prostitutke pomažu ljudima sa invaliditetom u seksu

Za mnoge ljude sa invaliditetom, seks nije opcija. Iako im većinu potreba ispunjavaju staratelji ili roditelji, seks u većini slučajeva nije prisutan. Ali sada veliki broj radnika u seksualnoj industriji želi to da promeni, i posvetili su se pružanju posebnih usluga da bi pomogli ljudima sa invaliditetom da ispune svoje seksualne želje.

Seksualnost ljudi sa invaliditetom lako zapada u zapećak, pored mreže društvenih pretpostavki šta znači imati invaliditet. Ali naravno, ljudi sa invaliditetom su napaljeni kao i svi ostali. „Seks je osnovna potreba, baš kao i potreba za hranom, ali obično se misli da je on za ljude sa invaliditetom luksuz, a ne njihovo pravo. Pretvaramo se da njima seks nije potreban koliko i nama. Mislim da sam i sama u jednom trenutku razmišljala na taj način", kaže Pru, seksualna radnica koja je već godinama specijalizovana za rad sa ljudima sa invaliditetom.

Pru su se otvorile oči kada je shvatala da je jedan od redovnih komentatora njenog bloga o iskustvima tokom rada u poslovnoj pratnji čovek sa invaliditetom. Pošto je to probudilo njeno interesovanje, počela je da istražuje šta bi bilo potrebno za rad sa ljudima sa invaliditetom.

„Odlučila sam da napravim stranicu na svom sajtu na kojoj se bavim invaliditetom, i gde sam jasno stavila do znanja da razumem njihove potrebe i da sam voljna da ih ispunjavam", kaže ona. „Stvari koje ljudi uzimaju zdravo za gotovo mogu da budu zaista komplikovane. Kada napaljeni bilder upadne unutra, skine košulju i pantalone za pet sekundi, ne pada mu napamet da za ljude sa invaliditetom to ide mnogo teže. Ponekad moram da podignem čoveka iz invalidskih kolica i razodenem ga pre nego što bilo šta možemo da uradimo, i da ga onda obučem i vratim u stolicu kada završimo. Ume da bude prilično teško i naporno."

Ali takav rad može da bude blagorodniji od rada sa ostalim klijentima, kaže Pru. Možeš da imaš osećaj da si nekome zaista pomogao da iz sebe izbaci nešto od vitalnog značaja. Seća se jednog slučaja kada je radila sa jednim čovekom sa visokim stepenom invaliditeta.

„Iako je bio veoma nervozan, uspela sam da mu izazovem erekciju, i sećam se da me je on pitao da li mu se digao, jer sam to nije bio u stanju da utvrdi. Uzela sam mu ruku i stavila mu je dole. Bio je toliko srećan. Bio je imobilisan, i morala sam da se popnem na njega. Bilo je malo nelagodno, ali uspeli smo."

„Kada smo završili, i kada je on shvatio šta se upravo dogodilo – i da je uspeo to da izvede – briznuo je u plač. Mislio je da će umreti nevin. Jedan deo njega je želeo da odmah odem, ali drugi je želeo da nastavi. Tako da mu se ponovo digao, i obavili smo to još jednom. Neverovatno. Nikada ga više nisam videla, ali bilo je dirljivo to što je plakao. Uvek ću se toga sećati."

Ali stvari ne idu uvek po planu. Jednom prilikom, Pru je bila sa čovekom koji je bolovao od cerebralne paralize, koji je posegnuo za njenim bradavicama. „Zagrizao me je baš žestoko, bilo je veoma bolno. To se dogodilo samo zbog toga što mu je koordinacija loša. To se nikada ranije nije dogodilo, ali posle toga sam se malo plašila kada bi krenuo na tu stranu. To je bilo kao da staviš glavu krokodilu u usta."

Za neke ljude, ovde se ne radi samo o jednom ili dva iskustva, već žele da steknu obrazovanje o seksu, a naročito o svojim sposobnostima. Džoni Vils ima dvadeset i nešto godina, i boluje od cerebralne paralize. Takođe pati i od stanja pod nazivom CVI, koje mu je oslabilo vid, što znači da ima poteškoća sa prepoznavanjem lica i tumačenjem njihovih izraza, što mu otežava izgradnju odnosa. U dvadesetoj godini je rešio da iskoristi usluge poslovne pratnje, kada je raskinuo sa svojom školskom ljubavlju.

„Njen invaliditet je bio deset puta gori od mog, tako da je bilo kakva seksualna aktivnost bila gotovo nemoguća, ili je barem ona tako gledala na to", rekao mi je. „Postajao sam seksualno veoma frustriran. Pomislio sam, 'zašto to propuštam?' U tom trenutku sam već žarko želeo da imam seksualno iskustvo", kaže on.

Zbog toga je preko interneta zakazao seksualnu uslugu da bi istražio svoju seksualnost. „Toliko mnogo toga sam naučio od nje. Nije reč samo o kresanju na brzaka, više je reč o sticanju iskustva. Vremenom sam je upoznao, stekao sam poverenje u nju i izgradili smo nekakav odnos", kaže on.

Što se njega tiče, Džoni bi voleo da stupi u ozbiljnu ljubavnu vezu, i veruje da su njegove sesije sa seksualnom radnicom korak u tom pravcu, i da mu pomažu da stekne potrebno samopouzdanje i znanje.

I sada je za ljude kao što je Džoni lakše da nađu takve usluge. Tapi Ovens vodi kampanju za seksualna prava i prava na vezu ljudi sa invaliditetom, i stoji iza Fonda TLC, onlajn mreže koja ljudima sa invaliditetom pomaže da obezbede odgovarajuće seksualne usluge.

Njen motiv da pomogne da se povežu klijenti i pratnja je ideja da bi ovakvi kontakti mogli da predstavljaju prvi korak do stupanja u veze bez plaćanja, iako priznaje da su neki ljudi „jednostavno napaljeni i hoće da se dobro kresnu."

„Neki ljudi su odustali od ideje da će biti u prilici da zasnuju vezu", kaže ona. „Misle da su se dovoljno mučili i dovoljno puta razočarali. Često nađu seksualnu radnicu kojom su zadovoljni i dovoljno im je da jednostavno nastave sa time. Ali generalno, ja ih ohrabrujem da na to gledaju kao na obrazovanje, kao kamen temeljac za zasnivanje pravih veza."

Napori za pomoć ljudima sa invaliditetom da se povežu sa radnicima u seksu u nekim slučajevima nailaze na otpor. Tapi misli da nema potrebe da se menja zakon u UK - po kome je prostitucija legalna, ali mnoge propratne aktivnosti nisu – ali je neophodna promena stava.

Ovo pitanje je 2013. godine izazvalo pažnju javnosti kada je jedan dom za staranje razvlačen po medijskom blatu zbog toga što je u njemu bilo dozvoljeno da poslovna pratnja posećuje pacijente. Medijska bura koja se digla je dovela do istrage lokalnih vlasti. „Reakcija je bila potpuno prenaduvana. Kada god se govori o tom pitanju, novine pišu da je prostitucija nelegalna, a to nije i nikada nije bio slučaj", kaže Tapi.

Roditeljima ili starateljima ljudi sa invaliditetom u startu je dovoljno teško, i praktično i emotivno, da se sastanu sa seksualnom radnicom. „Postojala je jedna majka koja je donela odluku da pomogne svom sinu, ali izgledala je skoro kao da prenosi vlasništvo nad sopstvenom kućom, toliko je delovala tmurno", kaže Pru.

A za neke je da učine taj korak preveliki tabu. Pru mi je pričala o majci jednog čoveka koji je prikovan za krevet, koja je bila toliko duboko religiozna da nije mogla da se pomiri sa idejom da njen sin ima posla sa prostitutkom. „Ona bi se preturila i umrla kada bi znala da njen sin plaća za seks", kaže ona. „Morali smo da čekamo da ona ode iz kuće u bolnicu. Bilo je napeto sve to organizovati, i morali smo sve da obavimo pre nego što se njegova majka vrati."

„On je bio potpuno zavisan od svoje negovateljice, ali ona je srećom bila upućena u tajnu. Kada sam stigla, razmenile smo poglede pune razumevanja za ono što će se dogoditi. Ona ga je okupala, pobrinula se da bude čist, i ona je morala da mi da novac. Bez nje, njemu se to nikada ne bi dogodilo."

Svi ljudi sa kojima sam razgovarao rekli su da bi voleli da takve usluge budu šire dostupne. „Prvo što nam je potrebno je više radnica koje mogu da se nose sa potrebama ljudi sa invaliditetom", kaže Pru. „Možda nikada nećemo doživeti situaciju kada će to biti uobičajeno isto kao i dostava hrane, ali barem moramo da budemo malo otvoreniji po tom pitanju."

Tapi je prepuna divljenja za žene koje su uključene u Fond TLC. Ona misli da im, ako ništa drugo, treba odati više priznanja. „Radnice u seksu, naročito one koje rade sa ljudima sa invaliditetom moraju da budu poštovane kao legitimne radnice koje obavljaju sjajan posao. Razmislite samo o tome što one rade; da li biste vi ušli u sobu sa nekim, skinuli odeću, bez ikoga da vas podrži, i priredili nekome provod kakav nikada u životu nisu imali? One su tako hrabre, a ipak ih samo blate."