​Da li hipsteri sanjaju analogne ovce?

Imate sigurno nekog prijatelja koji je napravio tehnološki korak unazad, a da vam nije jasno zašto. Najverovatnije je kupio ploču i pokušao da vas ubedi da je zvuk neuporediv sa digitalnim zapisom, ali vi niste ništa čuli kada vam je to demonstrirao.

Ili vam se desilo da vas je pitao imate li neku zaostalu rolnu filma iz vremena kada su ih foto radnje davale nakon svakog razvijenog besplatno, ne bi li industrija opstala. Pošto nemate, možda ipak imate neki stari aparat, pitaće vas, a vama ponovo nije jasno da li je ozbiljan ili je hipster (ovde u smislu - konzument kontraških konzumtibilija).

Slične situacije poslednjih godina doživeo sam sa vokmenima, komponentama hi-fi uređaja, posetio sam i neka okupljanja audiofila po beogradskim hotelima, umalo sam poverovao da treba da oživim svoj stari gramofon. Ali odloleo sam.

Mnogi su spremni da ove tehnološke retardacije svrstaju u kategoriju pomenutih hipstera, ali svi ljubitelji ploča i aparata sa 24 ili 36 snimaka nisu nužno oni.

De Hipsteris ili o Šordičkim vehabijama

Kako smo ništa manje podložna sredina epidemijama od bilo koje druge i nama se dogodilo oboljenje hipsteraja. Hipster je nešto poput majmuna – biće koje odlikuje impresioniranost svakim predmetom bez ostatka. Hipster, sebi na ponos, nastupa u realnosti bez prepoznatljivog smisla.

Ovaj prkos raciju, trebalo bi da se ponajviše primio u „prkosnom narodu", ali nije tako. Prkos u maloj sredini se svodi na slobodarsku misao – „e neću da se iserem" sa uvek istim ishodom. Prkosnikov inat je njegov cogito. Inatim se, dakle, postojim, a sve ostalo mi se dešava neminovno.

Kod hipstera pak prkos je u birkanju. On birka od nepregledne blagodeti konzumerskog raja. Tu leži i drugi razlog zašto se hipsteri nisu zapatili u Srbalja. Hipster je biće platežne moći. On nema crnu jaknu za svadbe, sarane i posao. Za njega je praktičnost arhaizam.

Pa ipak koja je razlika između Shoreditch-kih bradonja i gaćonja (http://www.telegraph.co.uk/men/thinking-man/105616…), tih zapadnoevropskih vehabija i onih nazovi nostalgičara, koji uzimaju tehnološki korak unatrag?

Analogni Beograd brani se na pijaci

Kao neko ko je odrastao u pred-digitalno doba, fotoaparati hranjeni filmom, pa i samo razvijanje u mračnoj komori nisu mi strani. Već u startu znao sam da nemam nameru da se vraćam okidanju 36 snimaka i čekanju na njihovo razvijanje. Da ne pominjem mračne komore i kadice pod crvenom lampom. Pa ipak nostalgični dodir sa Yashicom Campus i njenom pocepanom kožnom futrolom, bili su okidač. Ustvari miris te stare naprave – jer miris je ono što nas momentano teleportira u stanje duha vremena prošlog, poveli su me u beogradsku Meku fotografije.

Kako se proročište u Matriksu nalazi u kujni, tako je i beogradska foto-oaza smeštena na mesto koje slama mesijansku pompu – pijacu Zeleni venac. Tezga u delu pijace gde se prodaje igla i lokomotiva ispunjena je fotoaparatima, sitnim alatom u neseseru, plastičnim acetonskim flašicama i jednom flašom piva. Na stolici za tezgom sedi Miša Milović, poznatiji kao čika Miša.

Moj prijatelj mu pruža aparat u kojem je iscurela baterija i počinje borba za telo ove analogne duše. Kada je ustanovljena smrt dotičnog Olimpusa, kojeg je moj prijatelj pogrešno lečio sirćetom, došao je red na mene.

Pružam Yashicu na pregled. Aparat ne ostavlja nikakav utisak na čika Mišu. Kažem da je ranije bilo problema sa zavesicom, ali budem odmah poklopljen. Ovaj model nema zavesicu i moj prvi kontakt me filmski diskvalifikuje. Dijagnoza je da je aparat ispravan, da ne vredi mnogo, ali da mogu da slikam. Pokušavam da objasnim čika Miši da sam ja tu više zbog intervjua koji bih sa njim da uradim, ali ni drugi put ponovivši ne uspevam da doprem do njega. Razgovor skreće na tehnikalije modela fotoaparata koji mi je u rukama i shvatam da sam pred vratima koja se neće otvoriti.

Moj prijatelj predaje čika Miši filmove za razvijanje, postavlja pitanja u vezi sa fotografijom i iz onoga što postaje polučasovni razgovor postaje jasno da smo na jednom od poslednjih mesta odbrane starih zanata i veština. Čika Miša razvija filmove za sve studente koji se suoče sa fotografijom na fakultetu, on im pozajmljuje ili popravlja fotoaparate, savetuje ih, nabavlja im opremu, za ostale on je komision za prodaju i biro za informacije o modelu aparata koji im čuči kod kuće.

U odsustvu intervjua, mogu još da na suvoparan način napomenem da je u pitanju čovek dosledan predigitalnom dobu – čovek koji ne poseduje računar, ljubitelj džeza koji svoju kolekciju sluša preko magnetofonske trake, fotograf sa zbirkom koja protivprirodno čeka po fasciklama da je se neko seti.

Analogni hipsteraj za instagramski mozak

I dok se analogni Beograd brani na pijaci, dotle su kockasti instagramski mozgovi okupirali beogradske foto radnje. Analogni fotoaparati firme Lomography http://en.wikipedia.org/wiki/Lomography čijem je nastanku nehotice kumovao i sam Vladimir Putin, nisu zaobišli ni siromašni Beograd.

Kompanija nastala na modelu ruskog fotoaparata fabrike LOMO, koju su promućurne Bečlije otkupile davnih devedesetih uz blagoslov tadašnjeg zvaničnika Sankt Petersburga, Vladimira Putina, preuzela je primat u promociji analogne fotografije ali i hipsterske dogme.

Deset pravila Lomografije su poput nekadašnjih Free Your Mind maksima MTV-a. Ne mari za pravila, budi svoj, samo slikaj, i tome slično, zvuči isprazno kao i stihovi "I want to be free" u svim muzičkim kombinacijama koje su smišljene za prole.

Sami Lomography aparati slede ova pravila svojom senzacionalnošću. Imaju filtere poput onih koje nudi Instagram, slikaju uvrnuto, prenaglašeno, LSD-ovski bogato farbom, ili sliku šire izvan humanog vidnog polja; dodaju još jedno oko posmatranja i imaju kućišta u svim bojama i dezenima. Najkraće rečeno - nešto za oko vrata Japančice koja tumara Londonom sa plastičnim skejtom u ruci izgledajući isto kao svi ostali ljudi njenog uzrasta koji oblače uniformu različitosti.

Usporavanje vs osporavanje

Ono što se ni jednoj strani u ovom pretpostavljenom sporu oko iskrenih i foliranata ne može osporiti je nostalgija. Čak će biti da je u pitanju povratak u prošlost izvan nostalgije, jer vraćaju joj se i oni koji nemaju LP ploču u svom svesnom detinjstvu. Dakle povratak na stvarnost po meri čoveka.

Pred-digitalno doba je poslednja granica sa svetom koji nas kao poplava zasipa "sadržajima" izraženim u nesavladivim količinama. Ploča, fotografija, čitanje sa hartije, jedan film nedeljno o kojem se misli pre i kasnije, povratak su na ritual i pokušaj da se misli uravnoteže.

Kako mi objašnjava prijatelj dok odlazimo od čika Miše, ono što ga interesuje je unikat, jedan izabrani, a ne jedan od 15 nasumičnih snimaka. Dakle svesna odluka, a ne spontani snimak kamere uprte na leđa iz Lisabonske priče. Veština primenjena u refleksnom reagovanju, ravna onoj crtača iz zen priče koji jednim potezom četkice nestaje u slici koju je naslikao. Jer bez ove fantazije ništa smo drugo do produžena ruka aparata.

Ritual je neophodan da bi dao mesta našem preopterećenom mozgu da radi ono što mu je posao. Ne da stornira, već da obrađuje. Zato mi nismo konzumenti već reprezenti. Mi zastupamo ono što činimo svojim mišljenjem, a ono je ja. Ja nisu naši događaji na tajmlajnu Fejsbuka, ja je naša interpretacija sveta u kojem smo ili nismo. Ili što bi rekao Vinston Vulf u Palp Fikšnu devojci sa auto-otpada: "To što si lik, ne znači da si ličnost."

Fotografija po Vojt-Kampfu

„Jesi li uzeo svoje dragocene fotografije", pita Roj Beti (Rutger Hauer) Liona Kovalskog (Brajon Džejms) u filmu Blejd Raner. Previše ljudski, natčovek Roj, pomalo sa prezirom posmatra svog slabijeg brata replikanta koji je i dalje privržen dokazu svojeg postojanja, koje vidi u fotografijama svoje majke, detinjstva i koječega što mu prethodi. Pa ipak, ništa od toga nije stvarno. Replikanti su mlađi od svojih fotografija i one su zapravo dokaz da ih nikada nije ni bilo. Barem što se tiče ljudske rase.

Želimir Žilnik je svojevremeno na jednom predavanju u Studentskom gradu izneo slušaocima dokaz našeg poimanja stvarnosti. Ukratko, naš je doživljaj prošlosti vezan za fotografiju. Slika Napoleona nema težinu fotografije Hitlera. Fotografija i pokretna slika su garancija naše „težine" sveta. Naša realnost nastupa sa pojavom fotografije. Iz te pozicije posmatrajući, nemamo većih iluzija od replikanata.

Nije li onda upravo sav domet fotografije – selfi? Dokaz postojanja na nivou majmuna koji upire prstom u ogledalo. Nije li i obmana podjednaka? Majmun zna da je to on, ali ako čovek stvarno misli da je to on u ogledalu – onda je majmun.

Mi smo odjek slike između dva ogledala. Eho u oku boga…

Ču: „Ja sam ti napravio oči".

Beti: „Kad bi samo znao šta sam video tim očima".

…ili Tajrel korporacije.