Da li je bioskopski i stripovski doktor​ Strejndž osnivač hipi pokreta

Početkom sedamdesetih, kada su Stiv Englhart (pisac) i Frenk Bruner (crtač) dobili priliku da rade na Marvelovom stripu pod nazivom „Dr Strejndž", videli bi se svakih par meseci, zajedno večerali, duvali, i smišljali lude nove pravce u kojima bi ovog strip junaka mogli da povedu.

Ako je suditi po poslednjim marketinškim prikazima novog filma pod istim naslovom u režiji Skota Deriksona, reklo bi se da nisu samo oni pod uticajem opojnih droga maštali u Vrhovnom čarobnjaku. Trejleri i posteri za „Dr Strejndža" bili su u mistično-psihodeličnom fazonu za razliku od svih prethodnih Marvel filmova, a neke svene kao da su direktno uzete sa stranica klasičnih Stiv Ditko/Sten Li stripova iz šezdesetih godina. Upravo su ti stripovi pomogli da čitava generacija studenata počne uz droge da razmišlja o filozofiji, religiji, istočnjačkoj mistici i proširenju uma – baš kao i Gospodin Doktor. Drugim rečima, Dr Strejndž je izvesnim delom zaslužan za osnivanje hipi pokreta tih šezdesetih godina.

Bredford Rajt, autor knjige Comic Book Nation: The Transformation of Youth Culture in America , kaže sledeće: „Iznenađujuće je koliko su verno Dr Strejndž stripovi predvideli opsesiju mladalačke kontrakulture istočnjačkim misticizmom i psihodelijom. Iako nije bio u pitanju jedan od popularnijih i pristupačnijih likova iz Marvelove ponude, Dr Strejndž ipak je našao malobrojne ali odane čitaoce kao intrigantna alternativa konvencionalnom žanru superheroja."

Doktor Strejndž debitovao je jula 1963. u broju #110 „Čudnih priča". Autori Ditko i Li bili su inspirisani radio serijalima o „Čarobnjaku Čandu" i drugim palp pričama iz tridesetih, pa su prikazali razvojni put Stivena Strejndža koji podseća na Tonija „Ajronmen" Starka. Egocentrični, sebični, izuzetno uspešni neurohirurg po imenu Strejndž doživi saobraćajnu nesreću koja mu ošteti nerve u rukama i tako prekrati medicinsku karijeru. U potrazi za isceljenjem on odlazi na Tibet, gde upoznaje Drevnog, duhovnika i majstora mističnih veština. Ovaj mentor uvodi Strejndža u svet natprirodnog. Baš kao i Stark, Strejndž odbacuje svoj prethodni život i posvećuje se višim ciljevima: novostečene moći počinje da koristi u borbi protiv zla.

Tokom šezdesetih, Marvelovi stripovi bili su čitani u akademskim krugovima ; emotivno dublji likovi poput Spajdermena ili Fantastične četvorke mladim intelektualcima su više značili nego, na primer, Supermen (DC). Ali svet Dr. Strejndža bio je različit od svega drugog što su čitaoci ikad videli; za ovo su u velikoj meri zaslužne psihodelične tripi ilustracije Stiva Ditkoa, prizori kakvi su se uglavnom viđali pod uticajem halucinogena, nesumnjivo inspirisani radovima Salvadora Dalija, M. C. Ešera, i drugih nadrealista. Kad se tu još dodaju misticizam, okultizam, crna magija, astralne projekcije, alternativni svetovi i paralelne dimenzije, i već ima dovoljno materijala za analizu.

Istoričar stripske umetnosti Majk Benton je 1991 ovo objasnio u svojoj knjizi Superhero Comics of the Silver Age: The Illustrated History gde kaže: „Dr Strejndž priče iz šezdesetih nude kohezivnu kosmologiju koja bi oduševila bilo kog teozofa. Studenti, umova sveže proširenih psihodeličnim iskustvima i istočnjačkim misticizmom, su čitali priče Ditkoa i Lija sa verom ravnom onoj novog Hare Krišna preobraćenika. Značenja je bilo na svakom koraku, pa su čitaoci u Dr Strejndžu nalazili paralele sa egipatskom mitologijom, sumerskim božanstvima, i jungovskim arhetipovima."

Ken Kizi, pisac Leta iznad kukavičjeg gnezda iz Merry Pranksters komune – grupe koja je početkom šezdesetih putovala širom Amerike u šarenom školskom autobusu i delila LSD – opisuje se nekoliko puta u knjizi Toma Vulfa iz 1968. The Electric Kool-Aid Acid Test kao veliko obožavalac Dr Strejndž stripova uz koje je voleo da tripuje. Kizi je kasnije upoznao Dr Timotija Lirija, koji je sa Dr Ričardom Alpertom radio na kontroverznom harvardskom psilocibinskom projektu , analizirajući efekte psihodelika na ispitanike. Alpert, posle prosvetljenja poznat kao Ram Das, je priznao koliko je voleo stare Ditko/Li stripove tokom sedamdesetih godina, pred skupom lekara. Takođe je 2012. na svom blogu pomenuo doktora Strejndža .

Novi Marvelov film vizualno podseća na rane radove Stena Ditka; još u trejlerima se vidi karakteristični šareniš, dok promotivnim materijalom promiču poruke kao što su „Otvorite um" i „Prijatan put". U ponudi su takođe i Dr Strejndž posteri koji svetle u mraku , nalik na one proizvedene davne 1971.

Iako se Ditkovi rani radovi u originalnim stripovima navode kao vrhunac čudnovatosti u stripovima o Doktoru Čudnom, ali Englhart i Bruner koji su ga nasledili odveli su svet Dr Strejndža do neslućenih visina i dimenzija.

Englhart navodi da su mu omiljena izdanja na kojima je radio Marvel Premiere 12-14 u kojima Strejndž upoznaje boga, i Doctor Strange 10-13 u kojima planeta bude uništena ali Strejndž uspe da ubedi Večnost da je ponovo stvori baš onakvu kakva je i bila.

Ali Dr Strejndž nije ostavio utisak samo na studente i hipike; ovaj tripozni heroj takođe je delovao i na muzičare šezdesetih godina. Omot Pink Flojd albuma iz '68 A Saucerful of Secrets sadrži stranu iz Strange Tales #158. Tri godine ranije, Džeferson Erplejn posvetili su jedan od tri koncerta održana u San Francisku Doktoru Strejndžu lično .

Publika koja od četvrtog novembra ove godine gleda „Dr Strejndž" u bioskopima ne mora da bude na drogama, ali istorija nas uči da bi psihodelija sigurno doprinela gledalačkom iskustvu kojim Marvel pokušava da uzdigne svoj bioskopski svet do sasvim novih kosmičkih nivoa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu