Mnogi od najboljih američkih košarkaša odbili su da nastupe na predstojećoj Olimpijadi u Rio de Žaneiru, pa i dve najveće zvezde nedavnog NBA finala, Lebron Džejms i Stef Kari.

Svi su oni naveli razloge za izostanak iz „tima snova", uglavnom diskutabilne. (Iznad svih ovih odluka nadvila se senka zika virusa , zbog kog Olimpijadu preskaču brojni drugi sportisti.)

Iako neće biti Džejmsa i Karija, između ostalih, ne bi se moglo reći da će američka reprezentacija biti slaba. Tu je Kevin Durant, najpopularnije ime u NBA ovog leta , tu su i druge zvezde poput Kajrija Irvinga i Kleja Tompsona. Pa ipak, svi ovi otkazi povlače dva srodna pitanja: Kako se „drim tim" 2016 kotira u poređenju sa prethodnim sastavima, i da li bi se moglo reći da je u pitanju najslabiji od 1992. godine?

Da razmotrimo kako stoje stvari.

Originalni tim snova je zasluženo dobio ovo ime: više od dve decenije pošto su razvalili Olimpijske igre u Barseloni 1992. (i u slučaju Čarlsa Barklija, lokalne noćne klubove), ovaj sastav i dalje je etalon za vrhunske košarkaške timove, reprezentacija sa kojom će se svaka buduća porediti.

Izbori za timove sezone u NBA sadrže najbolje od najboljih igrača u najboljoj ligi na svetu. Te 1992, prva petorka sezone glasila je: Majkl Džordan, Klajd Dreksler, Kris Malin, Karl Melon, Dejvid Robinson; svi oni su nastupali i za drim tim. U drugu petorku izabrani su Džon Stokton, Skoti Pipen, Čarls Barkli, i Patrik Juing, a i oni su se našli u sastavu. Uz njih treba dodati najveće legende osamdesetih, Leri Birda i Medžika Džonsona, kao i jednog od najboljih koledž igrača svih vremena, Krisa Lejtnera. Teško da će se ikad sakupiti toliko kvaliteta na jednom mestu.

Evo još nešto iz njihovog kolektivnog rezimea. U vreme Olimpijade u Barseloni, članovi drim tima sakupili su 61 izbor u petorke sezone (37 u prvu, 24 u drugu) kao i 68 nastupa na ol-star utakmicama. Još bitnije, sva tri kapitena – Džordan, Bird, Medžik – po tri puta su proglašavana za najbolje igrače sezone.

Što se tiče timskih uspeha, članovi originalnog tima snova osvojili su NBA titulu ukupno dvanaest puta, od kojih je najsvežija bila titula Džordanovih i Pipenovih „Bulsa" tog leta, osvojena u finalu protiv Drekslerovih „Blejzersa".

Na zastavi koja sledi, svako belo polje predstavlja izbor u petorke sezone, svako crveno predstavlja ol-star nastup, a svako belo MVP nagradu u vreme Olimpijade 1992. (Napomena: da bi sve stalo u pravougaonik, morao sam Barkliju da ukradem jedno belo polje. Izvini, Čak!)

Nasuprot timu iz 1992, ove godine su čak četiri člana najboljih petorki NBA sezone – Džejms, Kari, Rasel Vestbruk, Kavai Lenard – odbili su da pođu u Rio.

Evo kako bi isti dijagram na zastavi izgledao za tim iz 2016 posle svih otkaza:

Kad se sabere, to je 24 izbora u petorku sezone, 33 ol-star nastupa, i jedna MVP nagrada. Nije loše, ali nije baš ni iz snova. Naravno da je Durant, prva zvezda tima, pokupio najveći broj ovih individualnih nagrada – on bi sigurno mogao da se meri sa prethodnicima. Ali posle Duranta, još Karmelo Entoni popunjava polja na zastavi više nego saigrači, a njegove nagrade više govore u prilog dugovečnosti jedne karijere na zalasku, nego njegovim trenutnim kvalitetima.

Tim snova ovog leta ne može ni da se poredi sa originalom. To i nije neka sramota. Ali kako se ovaj tim poredi sa ostalim selekcijama za Olimpijadu? Hajde da uporedimo sve olimpijske sastave tokom poslednje dve decenije, pa da vidimo kako se kotiraju Durantula i društvo.

Korisna statistika za ovakva istorijska poređenja je Vrednost u odnosu na rezervu ili VORP ( Value Over Replacement Player), metoda za procenu ukupnog kvaliteta jednog igrača. Evo pregleda VORP statistike za sve olimpijske selekcije od 1992. do 2016.

*VORP je 2012 projektovan za punu sezonu, od 82 utakmice

Evo prvog iznenađenja – originalni drim tim nije na vrhu. Kako to? Zato što je sastav iz 1996. bio neprimetno dobar. Iako su izgubili tri najveća imena – Džordan, Bird, Medžik – zadržali su ostale produktivne veterane – Robinson, Melon, Pipen, Barkli, Stokton. Na ovu osnovu dodali su još pet budućih članova Kuće slavnih – Geri Pejton, Hakim Oladžuvon, Redži Miler, Mič Ričmond, Šakil O'Nil – kao i dva mlada igrača na vrhuncu karijera koje su im upropastile povrede – Peni Hardavej, Grent Hil.

Ovi momci su bili toliko dobri da čak ni Oladžuvon, koji je upravo vezao dve titule sa Hjustonom 1994. i 1995. jedva da je mogao da dobije koji minut. Nadimak mu je bukvalno bio „drim", a praktično ga nije ni bilo na parketu! Isto važi i za Šeka, tek trećeg centra u tom timu. Takođe, tim iz 1992. je olimpijske tradicije radi u sastav uključio jednog neprofesionalnog igrača, Lejtnera. Pošto još nije igrao u NBA te 1992., njegov učinak nije ušao u VORP statistiku te godine. Takođe, ni Medžik Džonson nije nastupa u NBA te sezone, pa ni on nije doprineo VORP učinku.

VORP naravno nije bogom dana statistika za procenu košarkaškog učinka, ali ipak sugeriše da postoje tri ranga američkih olimpijskih reprezentacija. Jasno je da tim iz 2016 nije u istom rangu kao originalni drim tim iz 092 i onaj odmah posle njega. Takođe, nisu blizu čak ni Džejmsovom timu iz 2008. (kada su pokajnički povratili zlato) odnosno Brajantovom timu iz 2012. (kada je Kobi pokušao da nadmaši Džordanov original… naravno uzalud).

Dakle, tim iz 2016. nalazi se u trećem rangu, uz sastave iz 2000. i 2004. godine. Tim iz 2000. jedini nije sadržao nijednog osvajača NBA lige (u to vreme; neki od tih igrača su kasnije osvojili prsten); ipak je uspeo da uzme zlato u međunarodnoj konkurenciji i posterizuje mučenog Frederika Vajsa . Nasuprot njima, tim iz 2004. uspeo je da izgubi četiri utakmice na Olimpijadi, jednom čak i od Portorika – ne, ozbiljno, Portoriko ih je dobio – pa je usledilo kolektivno kršenje ruku u medijima povodom propasti američke košarke zbog osvojene bronze.

„Tim loših snova" iz te 2004. je jedini u ovom preseku sa nižim VORP rejtingom od aktuelnog sastava. Stoga, pitanje svih pitanja glasi:

KOJI JE NAJGORI DRIM TIM U MODERNOJ OLIMPIJSKOJ ERI?

Trenutno se ovog leta ne zna pouzdano ko će utakmice počinjati sa parketa a ko sa klupe. Durant je sigurno starter, a osim njega dobre šanse ima Kajri Irving jer ga voli bivši trener sa koledža, aktuelni selektor Majk Križevski. (Kouč K. je već birao Irvinga ispred Karija na Svetskom prvenstvu 2014., pa su male šanse da ga ovog puta ostavi na klupi iza Kajla Lorija.

Baš bi bilo dobro da sa klupe u isto vreme ubaci trio Golden Stejta – Klej Tompson, Harison Barns, Drejmond Grin – pošto se dobro poznaju iz kluba. To bi onda značilo da su starteri Pol Džordž i Džimi Batler uz Duranta i Irvinga, plus jedan centar. Prvi izbor na petici bi trebalo da bude Demarkus Kazins zato što ima iskustva sa reprezentacijom, dok je Deandre Džordan debitant.

Uzmimo da su ova hipotetička predviđanja ispravna da bi uporedili igrače iz 2004. i 2016. licem u lice.

STARTERI

● Alen Ajverson – Kajri Irving

Ovo je zanimljiv duel, otac modernog krosover driblinga protiv lika koji ga danas najbolje koristi u celoj NBA ligi. Ajverson je 2004. još igrao za Filadelfiju ali je imao 29 godina, svoje jedino finale je odigrao tri sezone ranije, a klub mu je te godine za 16 poraza podbacio učinak od 50%. Bio je na zalasku karijere, i zato blagu prednost dajemo dvadesetčetvorogodišnjem Irvingu, nedavno krunisanom NBA šampionu.

● Stefon Marberi – Džimi Batler

Te 2004 su u startnoj petorci igrala dva plejmejkera, jer je na klupi sedeo Leri Braun. Batler (2.01) je mnogo viši od Marberija (1.88) i mnogo bolji u odbrani. Iako ne šutira trojke baš kao Tompson (koji mu je konkurencija za poziciju startnog beka), ima dosta dobre procente šuta spolja, u istom rangu sa Marberijem. I ovde je prednost na strani selekcije iz 2016.

● Ričard Džeferson – Kevin Durant

Ričard Džeferson je mnogo veća faca nego što se danas misli. Te 2004 je imao tri godine NBA iskustva, a već je dva puta igrao finale. Ali dobro, ipak nije ni blizu Duranta koji je 2012. vodio tadašnji drim tim sa 34 ubačene trojke na osam nastupa (4.25 po utakmici). Cenim da će ovog leta da ih ubaci 50. Ogromna prednost današnjem sastavu.

● Lamar Odom – Pol Džordž

Odom je donosio defanzivnu fleksibilnost, igrao na obe pozicije krila, a bio i kreator. Džordž radi sve to isto, plus što ume da pogodi spolja. Ponovo gubi tim iz 2004.

● Tim Dankan – Demarkus Kazins

Najzad jedna pozicija na kojoj prednost ide Timu loših snova! Imali su Dankana na vrhuncu karijere. Mislim dobro, Dankan je na vrhu bio jedno 15 godina, ali 2004. mu je ipak bio vrh vrhova. Osvojio je titulu sa San Antoniom 2003. i 2005., a to što je radio 2003. u plej-ofu bilo je praktično neviđeno. Imao je najveći šer u istoriji plej-ofa. Mislim, čak bih i ove godine izabrao Dankana ispred Kazinsa, a ta hiperbola je samo delimično posledica sentimentalnosti zato što se penzionisao.

● Dvejn Vejd – Kajl Lori

Vejd je leta 2004. upravo završio svoju ruki sezonu. Nije još bio spreman da vodi tim, ali sa klupe je dao svoj doprinos u odbrani baš kao i 2008. godine, sa više od dve ukradene lopte po utakmici. Kako će Lori svoj stil igre prilagoditi FIBA pravilima, nisam siguran. Prednost ide mladom Vejdu.

● Lebron Džejms – Klej Tompson

Džejms je sa samo 19 godina takođe bio ruki. Odlično je igrao za Klivlend od samog starta, ali na olimpijski tim nije imao sličan učinak; beležio je samo 5.4 poena po utakmici [prim. ur.: Bili smo u Atini te godine, niko nije razumeo zašto mrgodni Braun, specijalista za izbegavanje krivice, ne ubacuje Džejmsa češće. Apsurd bilo i ostalo.] Tompson je, sa druge strane, danas veteran sa internacionalnim iskustvom, dokazan u najjačoj NBA konkurenciji. Njegov šut je savršen za FIBA takmičenja. Teško mi je ovo i da otkucam, toliko glupo zvuči, ali biram današnjeg Tompsona ispred Bejbi Brona.

● Šon Merion – Harison Barns

Ne znam koliko će Barns igrati ovog leta, verovatno će biti iza Derozana i/ili Entonija. Ako ga poredimo sa Marionom, ipak dajem prednost Matriksu na vrhuncu karijere. Tako raznovrsni igrači doprinose svakom timu u svakom takmičenju.

● Karlos Buzer – Drejmond Grin

Drejmondova brzina je ogromna prednost u međunarodnim takmičenjima. Jedan Kenet Farid je pokidao na Svetskom prvenstvu 2014., a Grin je praktično unapređena verzija Manimala. Što se Buzera tiče, jeste li znali da je bio član čak dve olimpijske selekcije? Buzer je imao finu karijeru, ali Grinova odbrana, raznovrsnost, i kreativnost čine ga boljim izborom. Pod uslovom da mu sud dozvoli da otputuje van zemlje pošto je pod optužbom za nanošenje teških telesnih povreda .

● Amare Stodemajer – Deandre Džordan

Stodemajer je imao fantastične napadačke sposobnosti, a slabo igrao odbranu. Džordan je jedan kroz to. Nerešeno.

● Emeka Okafor – Demar Derozan

Okafor je bio predstavnik koledž košarke u Timu loših snova, i nije mnogo igrao. Verovatno ni Derozan neće. Ko je bolji? Koga briga.

●Karmelo Entoni (20 godina) – Karmelo Entoni (32 godine)

Entoni je oduševljen što će zabeležiti četvrti nastup na Olimpijskim igrama. Koju biste verziju radije imali na dnu klupe? Ja biram starca od 32 godine, jačeg i mudrijeg od dvadesetogodišnjaka.

Američka reprezentacija neće imati problema u Brazilu. Skoro je sigurno da će bez poraza završiti takmičenje, i većinu utakmica dobiti dvocifrenom razlikom. Ako ih uporedimo sa jedinim pravim rivalom, timom iz 2004. koji im konkuriše za laskavo zvanje najgore selekcije na olimpijskim igrama u NBA eri, Tim loših snova je šampion. Niko drugi nije pobeđivao sa prosečnom razlikom ispod dvadeset, niko drugi nije ni gubio utakmice na olimpijadi. Čestitamo timu iz 2016., ipak nije najgori!

To su dobre vesti. A loše? Bilo bi baš zabavno da u istoj petorci imamo prilike da vidimo Džejmsa, Karija, Vestbruka, i Duranta, ili da Križevski izvede skoro celu petorku Golden Stejta iz sledeće sezone, Kari-Tompson-Durant-Grin. (Barnsu možda ne bi bilo zabavno.) Ali dobro, šta je, tu je. Imamo još Tokio 2020. Džejms će tada imati 35 godina, što znači da nije nemoguće.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu