Da li si po prirodi introvertan, ekstrovertan ili samo nadrkani skot?

Suzan Kejn je 2012. godine objavila Quiet, knjigu koja se pretvorila u neku vrstu manifesta za introverte svih vrsta. U njoj zastupa stav da svetom vladaju ekstrovertne galamdžije, da društvo potcenjuje introverte i da, kao rezultat toga, ljudska civilizacija sporo napreduje. Nema tu neke prave nauke, ali je svejedno teško ne složiti se sa autorkom jer… Šta da vam pričam, samo pogledajte oko sebe.

Otkako je ova knjiga izašla, na internetu je počela da se pomalja još goluždrava kultura introverta. Novi introverti su jednim delom grupa za uzajamnu podršku, a delom zajednica aktivista koja je iza sebe ostavila već sijaset tekstova, memova i komentara u kojima se objašnjava šta su to introverti, zašto se tako ponašaju i kako se prema njima treba ophoditi.

Na površini sve to izgleda onako, baš dopadljivo. Na internetu se nalaze nepregledne količine upitnika preko koji možete sami sebi postaviti dijagnozu i većina onih koje sam popunio nedvosmisleno me svrstavaju među introverte. Zato što uživam u samoći, dugim šetnjama u divljini, nisam neki ljubitelj žurki, redovno gledam ko me cima na mobilni da vidim da li želim da se javim, u gradskom prevozu ne dam mesto ni za živu glavu, pišem, ne volim umrežavanje kompova i ne uživam u neobaveznom ćaskanju. Tako da me sve nešto vuče da poverujem kako sam baš ja sasvim poseban i redak cvetić, kakvih ima još ko zna koliko i da svi zbog toga treba da budu baš fini prema meni.

Osim što postoji čitava gomila ljudi koji me dobro poznaju i sada se sigurno mršte, besni zbog ovoga što čitaju. To su moje dugogodišnje kolege i šefovi koji su od mene svašta pretrpeli i koji i sami znaju koliko ne umem da držim jezik za zubima kad dođe vreme za neki sastanak. Tu su i ljudi koji su me gledali kako se javno raspravljam sa političarima ili držim govore stotinama ljudi, prijatelji koji su sasvim navikli da me čuju dok na sav glas izlažem ono što mislim u nekoj kafani kao pravi pravcati šampion u smaranju. Ako i jesam introvertan, onda sam u tome jezivo loš.

Problem sa ovom vrstom auto-dijagnoze u kojoj biraš jedan od više odgovora jeste u tome što se odgovori menjaju u zavisnosti od situacije. Uzmimo za primer ovaj test u Gardijanu. „Ja uživam u samoći" – pa dobro, to zavisi od raspoloženja i od toga sa kim bih mogao da se družim. „Više volim razgovore jedan-na-jedan od grupnih aktivnosti" – dobro, opet zavisi. Da li se pod grupnim aktivnostima podrazumeva odlazak na karting trke sa ortacima ili odlazak na igranku lokalne podružnice Udruženja uštogljenih bankara opštine Donje Đuriselo? Na ovakva pitanja se jednostavno ne mogu davati da/ne odgovori jer se svi mi različito ponašamo u drugačijim okolnostima.

U želji da zaobiđe ovaj problem, jedna grupa psihologa je počela da uvodi i termin „ambiverti" – radi se o kameleonskom tipu ličnosti koje se nalaze po sredini spektra i koje na neko vreme mogu da skliznu na bilo koju stranu. Zgodno, nema šta. Čak i previše zgodno za moj ukus, jer čim se postavi pitanje kako razvrstavati ljude na objektivan način, cela konstrukcija krene da se ruši.

Osnovni problem se sastoji u tome što u nauci ne postoje pojmovi kao što su „ekstrovert" i „introvert". To međutim ne znači da introverti ne postoje niti da ova reč nije tu i tamo korisna. Ali dijagnoza koja glasi „introvert" ne postoji, kao što nema ni apsolutno preciznog nizi opšteprihvaćenog testa kojim biste mogli da se poslužite da biste naučnim putem utvrdili da li je osoba A introvert, ekstrovert ili negde između ta dva. U najboljem slučaju ljudima možete postaviti gomilu pitanja, poređati njihove odgovore po nekoj skali i sastaviti na toj osnovi neku vrstu suda o tome gde se na toj skali nalazi „normalna" osoba.

Da stvari budu još gore, gomila pomenutih testova podrazumeva da dajete odgovore sami o sebi. Velika većina ljudi koji sebe nazivaju bilo introvertima bilo ekstrovertima nikada ranije nisu bili procenjeni kako treba. Sada međutim treba da donesu sud sami o sebi, a opšte je poznata stvar koliko ljudi nemaju pojma kada treba biti iskren po pitanju vlastitih karakternih osobina. Čak ni kada se u celu stvar uključe i psiholozi opet imamo sasvim sumnjive testove ličnosti sa više ponuđenih odgovora kao što je recimo Ajzenkov inventar ličnosti (EPI), pola veka stara psihološka alatkica koju neki od modernih istraživača smatraju „nelogičnom i nekoherentnom" ili ona smejurija od Majers-Brigovog testa ličnosti.

Kada jednom to shvatite, postaje prilično očigledno do koje mere sva ta ispitivanja ekstrovertnih i introvertnih tipova u stvari počivaju na vrlo klizavom terenu. Za to je odličan primer i ova studija, koja za temu ima sposobnost introvertnih osoba da reaguju na neverbalnu komunikaciju – zasniva se na jednom starom testu sumnjivog kvaliteta koje je izvršen na grupi lokalnih studenata, što znači da baš i nije reprezentativan.

Ima i onih koji misle da to što nauka ima da kaže i nije mnogo važno. Knjiga Suzan Kejn nikad nije ni bila zamišljena kao naučna hipoteza već pre manifest za jednu sasvim konkretnu vrstu osobe – za nekoga ko je tih i povučen, ko retko diže svoj glas i stoga često mora da trpi da ga gazi glasnija većina. U suštini nije lako kritikovati ljude koji pozivaju na inteligentniji i uviđavniji pristup životu.

Ali ima tu jedan problem, a to je etiketiranje. Etikete znaju da budu strahovito moćne kad je mentalno zdravlje u pitanju, kao što sam već napisao u kritičkom osvrtu na test Da li ste psihopata, autora Džona Ronsona. „Ponekad se etiketiranje čini kao zgodno da se iza njega čovek malo zakloni, ali ako se previše uživite videćete da niste više vi taj koji lepi etikete, već je etiketa zalepljena na vas."

Ovako nešto možete i sami da zaključite ako pogledate neke od saveta kakvi se dele na internetu na temu kako da se postupa sa introvertima. Jedan od stripova koji je prošle godine mogao da se vidi na svakom koraku sadrži i ovakva uputstva: „Kažite zdravo, budite ljubazni i opušteni, dajte im do znanja da primećujete i odobravate njihovo prisustvo. Za introverte je važno da se osećaju dobrodošli – oni ne žele da rasipaju svoju dragocenu energiju na nekoga ko ih ne želi u svojoj blizini. Ako imate neke zanimljive ili važne vesti, saopštite ih. Ne insistirajte na tračarenju."

Čitaoci se na taj način podstiču da se prema introvertima ophode kao prema zakržljalim i ranjivim emocionalnim bogaljima koji su nesposobni da spoje potrebe saopšte čak i na najjednostavnije načine. A introvertni čitaoci se podstiču da se sami stave u tu ulogu. Da sad budemo i fer prema autoru, ja sam siguran da mu nije bila namera da ovaj strip bude adekvatna zamena za savete o mentalnom zdravlju, ali je ipak tipičan primer saveta kakvi se mogu naći, a ja nisam siguran koliko su oni zdravi.

Kada jednom odlučite da ste introvert, može lako da vam se desi da padnete u zamku i uklopite se u etiketu koja vam je time zalepljena. Nema potrebe da menjate svoje ponašanje ili da procenjujete način na koji se ponašate u društvu drugih ljudi. Imate dijagnozu i vi ste na potezu. Ostatak sveta je u zabludi, a na vašoj strani su i horde blogera koje to mogu da potvrde. Šta mislite kakve su vam šanse da testirate svoje limite ako ispadne da je 30 sekundi guglanja dovoljno da pronađete milion novih likova koji će vas na to podstaknuti? Da li ste zaista introvertni ili ste tek pomalo nevaspitani? Ko zna. Ali pošto nijedna prava definicija ne postoji, meni se ne žuri da samom sebi prilepim etiketu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu