VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“: Dan sa glavnom sestrom

Zovu je „glavna". Ne samo zato što je to skraćenica njene funkcije glavne sestre na Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević", i što vodi sve tehnikalije na odeljenjima urgentne službe, kliničkih odeljenja za muškarce, žene, decu, starije adolescente, službe za konsultacije i Dnevne bolnice, već i zbog specifičnog autoriteta, zaodenutog u osmeh. Tepaju joj „domaćica kuće", što pokriva brojne obaveze.

Sandra Radulović deluje mlado, iako je iza nje 20 godina staža. Od prvog dana na ovoj klinici, neopravdano obavijenoj stigmom jer je simbol boljki koje se u narodu teško priznaju, i na izvestan način – ne praštaju. A koju ni za šta ne bi menjala, jer je sve, naspram psihijatrije – jednolično.

- Kad radiš na hirurgiji, svako slepo crevo je isto, a ovde je svaki pacijent jedinstven -iskreno je i vrlo logično objašnjenje. Ili, kao što bi dodala dr Aleksandra Dostanić Đerić, načelnica Dnevne bolnice, nigde kao ovde nećete naći tu koncentraciju (neblokiranih) emocija. Sve što dajete, tu vam se vraća stostruko, njihov je zaključak, svakodnevno praktično potvrđen. Videćemo i kako.

Radni dan „glavne" počinje u sedam ujutru, kad se uveliko čuje zvrndanje telefona, zbog kakve bitne instrukcije ili pitanja u kojoj smeni počinje da radi čistačica nakon bolovanja. Našaliće se ona u vezi sa sa potonjim, da stavi do znanja da ima preča posla, ali će pretražiti po dokumentima u kompjuteru i dati traženu informaciju. Tako zaposlene suptilno uči redu, što teško ide, jer ih je „razmazila". Ali, jedino što je važno je da sve besprekorno funkcioniše.

Njen autoritet je zasnovan i na bogatom iskustvu na odeljenjima.

- I sad mi je draže kada sam, zbog dežurstva, ponovo sa pacijentima - kaže, pa objašnjava način rada specijalizovane ustanove. Zbog raznih pregleda, oni koji su primljeni u „Lazu" nekad i po čitav dan izbivaju iz svojih kreveta. Obilaze Klinički cenatar, od kardiologa, pulmologa, do skenera i magnetne rezonance.

Uvek ih prati tehničar, pa onda u drugoj smeni nedostaje ljudstva. Tad dežurne sestre uleću da popune praznine, jer neki segmenti psihijatrijske klinike nisu sasvim bezbedni po zaposlene.

- Uvek moraš da imaš 'oči na leđima', naročito odmah po prijemu pacijenata, jer se ne zna ko će kako da reaguje - kaže. Kad će kome da dođe „žuta minuta", što je karakteristično i za takozvanu „zdravu populaciju".

Uostalom, samo je jedan procenat štićenika „Laze" hronično oboleo, ostali dođu kad naiđe kakva kriza. Kad se simptomi saniraju, oni se vraćaju svakodnevici, i, ukoliko se drže terapije, ič se ne razlikuju od (navodno) zdravih.

- Baš pre par meseci, došao mi je jedan čovek u posetu. Elegantno obučen, u sakou i sa kravatom. Smeškao mi se prisno, oslovio me imenom, pa sam zaključila da se poznajemo. Da nije sa nekog seminara, pitala sam ga, a onda prepoznala - priča Sandra.

„Vladimire, ti si", uzviknula je, silno obradovana. Bio je to nekad hospitalizovani pacijent, sada očigledno sasvim oporavljen. Došao je da je pozdravi, da se zahvali i „pohvali" svojom novom imanencijom.

- To je bio najbolji dokaz svrsishodnosti našeg rada - naglašava nasmejano Sandra.

Zovem je imenom, a ne prezimenom, što bi nalagao položaj, baš zbog te njene urođene neposrednosti. Dodatno izbrušene dugom praksom u kojoj je topla, ljudska reč najvažniji deo tretmana. Doduše, nekad je uputno i podviknuti, što je stvar pažljive procene, na bazi iskrene brige i iskustva.

Komentarišući stigmu, Sandra ističe da je ova klinika kao i svaka druga. S jednim izuzetkom: ovde je pušenje dozvoljeno pacijentima u prostorijama za tu namenu, a nikako po sobama.

- Oduzeti psihijatrijskom bolesniku cigarete značilo bi opteretiti ga suvišnim pritiskom - objašnjava zašto se osoblje izborilo za ovu iznimku. To je preveliki stres i za one bez psihijatrijske dijagnoze, dodali bismo.

Pogledajte i naš novi film iz serijala "Izvan četiri zida" - "Andjela":

Kuc-kuc na vrata, ulazi sestra sa nekim listama. „Ne mogu sada, tu su mi novinari", „glavna" odlaže obavezu za nešto kasnije. Kolega Stefan i ja smo žedni novih primera iz njene svakodnevice. I ona ih neštedimice sa nama deli, kako bi ilustrovala svu njihovu složenost. Za čije rešavanje treba mnogo takta, strpljenja i ljubavi.

- Jednom su nam došla dva brata, identična kao da su blizanci. Jedan je imao simptome teške paranoje, a drugi došao u njegovoj pratnji. Oboleli se požalio da ga stalno prate, da ga špijuniraju, i stručni tim ga je pažljivo saslušao. Tek nešto kasnije, nekom je zapalo za oko da mu nedostaju svi zubi - priča „glavna".

Obzirno su ga pitali za uzrok, a on saopštio da je morao da ih povadi jer su mu ti uzurpatori privatnosti – u njih ugradili čipove. Onda su shvatili da ni pratilac nema zube. „Brat je verovao da su čipove premestili u njegovu vilicu, pa ga je ubedio da uradi istu intervenciju", bilo je objašnjenje. Na stranu što se on poistovetio sa bratovljevim tegobama, sporno je pitanje šta bi zubaru da ga posluša? Možda je bilo do brze zarade, a možda i do, nekad, nepostojanja razlike između onih sa pihijatrijskom „ćagom" i onih bez nje. Da je sreće, para, da nema predrasuda (na čemu ozbiljno radi „Laza"), mentalno zdravlje Srba bilo bi pod budnijom kontrolom, zaključak je ovog ekstremnog slučaja.

Ponekad, ali vrlo retko, u opisu posla je i takozvano „mehaničko fiksiranje" pacijenata. To se najčešće dešava odmah po prijemu u urgentnu službu, dok medikamenti ne odrade svoj deo lečenja. Nikad duže od dva sata, ruke i noge se vezuju za krevet kožnim remenjem sa magnetima. Tako se sprečava (samo)povređivanje. Teži se da se ova nepopularna mera svede na minimum.

- Nedavno je jedna žena u alkoholisanom stanju povredila tehničara i porazbijala sve kompjutere na prijemnom - opisuje Sandra nužnost ove vrste tretmana. Njena empatija je očigledna: pravi bolnu grimasu dok opisuje datu situaciju. Njena odgovornost je dvostruka – kako za pacijente, tako i za zaposlene, od kojih malo ko prođe bez povreda na radu.

Zbog navedenih i drugih teškoća, osoblje „Laze" i drugih psihijatrijskih ustanova ima izvesnih beneficija: umesto osam, oni rade sedam sati i deset minuta dnevno, imaju (mali) dodatak na platu i nešto duži godišnji odmor. Ali, ni tamo, recimo, na plaži, oni nisu civilna lica. I na plaži se Sandri desi da neko od kupača ka njoj pohrli, na sav glas vičući „gde ste, 'glavna'?", oduševljeno.

Jer, sve ono što sledi nakon urgentnog tretmana, čini da pacijenti najpoznatije ustanove ove vrste u Srbiji, „Lazu" doživljavaju kao drugu kuću. Najčešće ispunjeniju blagotvornim sadržajima: okupacionom, radnom, psihoterapijom, porodičnom terapijom… Postoji i institucija terapijske zajednice (jednom nedeljno) kojom predsedava pacijent. On je taj koji diže moral ostalima, koji ih bodri da bolje zategnu krevet, provetre odaju… Teme su svakodnevne, kao neka vrsta produbljenog kućnog saveta, uz monitoring celokupnog stručnog tima.

U izlečenju veoma važnu ulogu ima porodica. Međutim, ona je ponekad, kaže Sandra, i kočničar. Pa kad pacijent ima svest i jaku želju da se leči, bližnji ga od toga odgovaraju.

- Ili negiraju problem, ili radije pribegavaju travarima, pa čak i kvazi-obredima isterivanja đavola - naglašava. Ponekad oboleli ne želi da se leči i biva prinudno hospitalizovan, ali nakon izvesnog vremena i sam uviđa potrebu, i bez odupiranja se uključuje u tretman. I povratak u ustanovu zna da bude težak, navodi Sandra, ali sve dok pacijent ne stigne na odeljenje. Gde mu je sve poznato blisko, kao u vlastitom domu.

Zbog moguće zloupotrebe i, nekad, problematičnog odnosa sa rodbinom, ovde je pacijentima zabranjen mobilni telefon. On nije dozvoljen, jer ponekom padne na pamet i da se požali lično Vučiću. Za sve pritužbe i žalbe, zadužena je Sandra, pa je ona i neka vrsta medijatorke. A za kontakte sa bližnjim je na usluzi klinički telefon, svakodnevno, ali pod kontrolom zaposlenih.

Primarni zadatak ustanove je osnažiti zdravi deo uma, ojačati samopouzdanje, pa se radi na sklonostima i talentima pacijenata.

- Vidite, sve ove slike po zidovima radili su naši pacijenti - ponosna je „glavna". Tu ima i dela akademskih umetnika, i naivnih, takozvanih art-brutovaca. Dominiraju složeni motivi, sačinjeni od bojenog zrnevlja. Njih su puni i hodnici po odelenjima. U prikladnim prilikama, poput Nove godine i Uskrsa, organizuju se prodajne izložbe. Od sakupljenog novca, nabavljaju se novi materijali i pribori.

Osim crtanja i slikanja, pacijenti pišu i čitaju poeziju, gledaju filmove. Važna je i fiskultura, mnogima i omiljena bolnička aktivnost. Nije obavezna, ali se preporučuje, jer je u zdravom telu, zdraviji i duh. Tu o njima brine fizioterapeut i radno-okupaciona terapeutkinja, a za elan je zadužena muzika. Nju biraju pacijenti po sopstvenom ukusu, a vežbe se kadkad pretoče u „opštenarodno veselje". Zaigra se kolo, i zapeva iz sveg glasa. U redovnijim okolnostima, koriste se sprave iz donacija.

Tužno je što se ova, i susedna soba, gde se štrika, slika, pravi „dekupaž", nalaze u podrumu. Doći će dan kad će i ove prostorije doći na red za rekonstrukciju.

„Glavna" nosi pregršt ključeva da bi nas provela klinikom. Ustrojenom tako da svako odeljenje ima i ulaz i izlaz. Ovde se pacijenti šetkaju i puše, a Sandra koristi priliku da sa njima prozbori koju. To je prilika i da privatnije porazgovara sa zaposlenima.

- Zamislite kad bih na sve njihove tegobe, ja još bila sestra sa bičem - komentariše svoj nežni rehabilitacioni metod i način upravljanja osobljem.

Rado bi ona sa nama išla i dalje, ali redovne dužnosti zovu. Možda je baš u tom trenutku neophodna da ga rasporedi, posavetuje, preusmeri. Rad „u živo" ništa ne može da zameni, ali Sandra nema previše vremena za ćeretanje sa pacijentima. Odlazi u svoju kancelariju do kraja neznatno beneficiranog radnog vremena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu