​Droga je pobedila: ukinimo zabranu dopinga u sportu

Dag Logan je shvatio da ne može više. Godinama je služio u prvim borbenim linijama sportskog rata protiv dopinga, prvo kao poverenik MLS-a, zatim kao direktor Atletskog saveza SAD. Godinama je iskreno verovao.

Logan je i sam bio atletičar, a njegov mentor Piter Eberot je organizovao Olimpijske igre u Los Anđelesu 1984. i osnovao prvu anti-doping laboratoriju u zemlji. Leta 2008., dva dana pošto je Logan preuzeo kontrolu nad Atletskim savezom, u javnost je dospela vest o tome kako nekadašnja olimpijka Merion Džons moli predsednika Buša da joj poništi zatvorsku kaznu koja joj je izrečena pošto je bilo utvrđeno da je lagala istražitelje povodom korišćenja nedozvoljenih sredstava. Logan je odmah uputio Beloj kući dopis u kom je nazvao Merion Džons lažovom i prevarantom. Dve godine kasnije, kada je sprinter Lašon Merit kao izgovor za svoj pad na doping testu naveo korišćenje lekova za seksualnu disfunkciju kupljenih u obližnjoj apoteci – izgovor je kasnije bio uvažen – Logan ga je javno izvrgao ruglu, izjavivši da je „ zgađen" tvrdnjama i da je Merit osramotio kako sebe tako i ostale članove tima.

Logan je čvrsto verovao da mu je zadatak zaštita sporta. Još kad je uveo prva testiranja MLS fudbalera na drogu, insistirao je da se testovima podvrgnu i ljudi iz administracije, a ne samo igrači. Prvi je svoj urin ponudio na analizu. „Ozbiljno sam prilazio svojoj odgovornosti," kaže Logan (73) koji danas živi na Floridi. „Slepo sam se držao propisa jako dugo."

Za sve to vreme, Logan nije uočio ikakav napredak. Tokom takmičenja bi se šetao među nadljudski građenim atletičarima oba pola koji su svoja tela očigledno izvajali uz pomoć hemije. Čuo bi kako treneri nude svojim sportistima pumpice za astmatičare, iako niko od njih nije patio od astme. Sva strogost sveta i sve hermetički zatvorene bočice urina nisu donele ikakvu promenu. Ništa nije moglo da promeni stvari. „Prve godine u MLS-u imali smo samo jedno pozitivno testiranje, na marihuanu, i to nekog iz administracije!"

U ratu protiv dopinga, Logan je počeo da shvata, pobede su se retko dešavale. Atletski savez ga je otpustio 2010., delom navodno zbog neprimerenog ophođenja (kasnije ih je tužio zbog neosnovanog otkaza, ali su se vansudski nagodili.) U penziji, Logan je imao vremena da razmisli. Leta 2013., bio je spreman da podeli svoje zaključke sa svetom. U onlajn kolumni pod naslovom „ Neka pobedi najbolji preparat " zaključio je da je sportski rat protiv droga licemeran i ne vodi nikuda osim dublje u blato. Zahtevao je da se svi nadzorni organi ukinu, počev od svetskih i američkih agencija za borbu protiv dopinga (WADA i USADA). Beri Bonds, tvrdio je Logan, zaslužuje mesto u Kući slavnih. Neka sportisti odgovaraju pred sudom ako krše zakone, ali inače neka sami odluče šta treba a šta ne treba da unose u svoje telo. Uporedio je prohibiciju nedozvoljenih sredstava sa Vijetnamskim ratom, i zaključio da je bilo vreme da se predamo, nazovemo tu predaju pobedom, i vratimo vojsku kući.

„U ovom ratu nismo pobedili i nećemo pobediti, nema svrhe dalje ratovati," kaže Logan danas.

Na početku olimpijskih igara u Riju, petog avgusta 2016, hiljade sportista sa svih krajeva sveta prošetalo se Marakanom sa osmesima na licu, mašući zastavama. Mnogi od njih će trčati brzo, skakati visoko, i na sve ostale načine podizati granice fizičkih sposobnosti ljudskog bića. Neki od njih će gotovo sigurno koristiti doping. Decenijama unazad, svet sporta se principom nulte tolerancije suočavao sa svim slučajevima upotrebe nedozvoljenih sredstava, baš kao što je Logan svojevremeno zahtevao u svom obraćanju Beloj kući. Testiraj pa kažnjavaj, nema povlačenja, nema predaje. Travis Tajgart iz Američkog atletskog saveza kaže da je nedavni incident sa dopingom u Rusiji na državnom nivou „ narušava same osnove sporta ". Baš kao što je slučaj i u ratu protiv droge, i dalje se šalje poruka „samo reci ne". Visokomoralni krstaški rat protiv nedozvoljenih sredstava danas sankcioniše sve između testosterona i sirupa za kašalj.

Pa ipak, mali broj akademskih jeretika, ali i ljudi kao što je Logan, pokušavaju da promene status kvo. Rat protiv dopinga, tvrde oni, donosi više štete nego koristi: traći se novac, ograničava razvoj medicine, stimuliše korupcija, sportistima se narušavaju kako dostojanstvo tako i ljudska prava, dok im se o zdravstvenom stanju ne vodi računa. U vezi sa aktuelni, ruskim skandalom, bilo je podmićivanja, iznuđivanja, i državnih agenata koji su kradom ulazili u anti-doping laboratorije da bi zamenili testirane uzorke mokraće kroz rupu u zidu. Na kraju je zabrana učešća u Riju primenjena na čak 111 ruskih sportista, ali to ni u kom pogledu nije značajna pobeda već samo znak poraza koje traje. Sportske organizacije se uporno bore, a droga uporno pobeđuje. Zar ne bi bilo bezbednije, razumnije, možda i iskrenije da se ukine zabrana dopinga? Da se dozvole sva sredstva podložna analizi i pravilima upotrebe, bar ona koja se već protivzakonito koriste?

U najmanju ruku, smatra Logan, vreme je da se preispitaju stavovi.

„Važno je razgovarati o tome. Iz perspektive industrije sporta, ne bi trebalo da se postavlja pitanje da li je WADA zajebala stvar u Rusiji i kako da sprečimo da se to ponovo desi. Neka se umesto toga zapitaju da li bi trebalo da se uopšte mešamo?"

Don Ketlin nije nameravao da postane glavni inspektor u američkoj borbi protiv dopinga. Samo je hteo novu laboratorijsku opremu. Ovaj profesor medicine na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu ranije se bavio istraživanjem zloupotrebe droge među američkim vojnicima u Vijetnamu. Od njega je su 1981. tražili da u ime MOK-a sprovede program za testiranje na drogu pred Letnje olimpijske igre u Los Anđelesu 1984.

Ketlin je odbio. Kokain i heroin? Važi, zavisnost jeste ozbiljan društveni problem. Ali doping? Ketlin je u detinjstvu navijao za Teda Vilijamsa i Red Sokse. Bio je ljubitelj sporta, ali nisu mu u mislima bila nedozvoljena sredstva za unapređenje performansi. U to vreme, ovo nije bio neuobičajen stav. Većim delom istorije SAD, na doping se gledalo kao na nešto čemu svi sportisti pribegavaju, a ne kao pojavu koja se mora sprečiti; relativno nedavno je ovom pitanju dodeljen širi društveni značaj.

Doping je u sportu prisutan još od starogrčkog doba, kada su takmičari jeli sirove testise u nadi da će tako unaprediti svoje performanse na igrama. U moderno doba, olimpijski maratonac Tomas Hiks je 1904. popio koktel od belanaca i strihnina – mišomor je u malim dozama takođe stimulans – a zatim osvojio zlato. Na Tur de fransu je 1920 korišćeno isto sredstvo, kao i nitroglicerin, osnovni sastojak dinamita. Posle Drugog svetskog rata, korišćenje amfetamina prešlo je sa pilota na profesionalne igrače bejzbola. Tokom pedesetih, i američki i sovjetski dizači tegova gutali su tone steroida; deceniju kasnije, ovo anaboličko sredstvo za povećanje mišićne pase dospelo je kako u profesionalni američki fudbal tako i u koledž takmičenja .

Od kako je na Olimpijadi u Rimu 1960. preminuo danski biciklista Knut Jensen – izgubio je svest tokom trke, razbio glavu, na kraju umro od toplotnog udara, za šta su okrivljeni amfetamini koje je možda koristio a možda i ne – zvaničnici su počeli da tvrde da je doping opasan. Devet godina kasnije, Sports Illustrated je objavio tekst od tri strane pod naslovom „Droge: pretnja sportu." Sve je bilo spremno. Kada su 1976. plivačice iz Istočne Nemačke, uz režimsku podršku sistematskog dopinga razbile svoje američke rivalke na igrama u Montrealu, ideju da je doping u suštini krađa podržala je i hladnoratovska mašinerija. Nije ni čudo da su ti prljavi prevaranti od komunjara pobedili naše poštene devojke. Početkom osamdesetih, sportske organizacije objavile su rat protiv dopinga, paralelno sa širim državnim ratom protiv droga. I jedan i drugi uslovio je razvoj kulturno-političkih sukoba sa kraja šezdesetih godina, kao i sve izraženiji stav da su droge i simptom i uzrok moralnog raspada društva.

O svemu ovome Ketlin nije ni razmišljao kad su ga pozvali iz MOK-a. Pa ipak, ovaj pronicljivi hemičar imao je izvesnih problema – bili su mu potrebni hromatograf i spektrometar, kompleksne mašine za analizu hemijskih jedinjenja. U totalu to bi ga koštalo oko pola miliona dolara. „MOK je ponudio da pokrije ove troškove," kaže Ketlin, „tako da sam pristao. Bila je dosta dobra ponuda, ako obavim testiranja sportista na Olimpijadi, moći ću da zadržim opremu. Nisam znao šta će sve uslediti kasnije."

Sledeće tri decenije, Ketlin je nadgledao testiranje na drogu među učesnicima olimpijskih igara u Atlanti 1996. i Solt Lejk Sitiju 2002. Radio je na formiranju procedure koja je mogla da konstatuje prisustvo veštačkog testosterona, kao i eritropoietina (EPO) odnosno tetrahidrogestrinona (THG). Ova poslednja supstanca je sredstvo za unapređenje performansi oko koga se vodio BALCO skandal u koji su bili umešani Džons, Bonds, i još nekoliko sportista raznih disciplina. Ketlinova olimpijska laboratorija pri UCLA postala je jedna od vodećih anti-doping ustanova na svetu, u kojoj je desetine naučnika svake godine sprovodilo hiljade testiranja za klijente kao što su NFL, NCAA, i USADA.

U Ketlinovo vreme, borba protiv dopinga proširila se sa Olimpijade na međunarodni šah , sa šačica laboratorija na desetine i desetne širom planete. Pred kraj osamdesetih, američka kaznena politika svrstavala je steroide u narkotike. Krajem veka formirane su agencije poput pomenutih WADA i USADA, u nadi da će se izboriti protiv pošasti; uskoro su stotine hiljada dolara odlazile na testiranje i istrage. Ketlin je sve to vreme uglavnom uživao u izazovu. Ovaj intelektualno zahtevan rad ostavljao mu je utisak da doprinosi nečemu korisnom.

Sa vremenom, Ketlin se predomislio jer je počeo da uočava obrasce. Njegovi naučnici bi otkrili novo sredstvo i postavili kriterijume testa kojim se njegovo prisustvo otkriva. Sportisti bili ili otkrili kako da lažiraju rezultate testiranja, ili bi prešli na neku drugu supstancu. Uvek su se javljala nova jedinjenja, ili novi načini da se prikriju stara. Radeći na crno, čitava hemijska industrija je izmišljala načine da neutrališe sve što bi Ketlin preduzeo. Sportske organizacije su se hvalile naporima uloženim u suzbijanje dopinga, ali te napore nisu baš adekvatno finansirale. Budžet WADA za celu 2015. godinu iznosio je oko 30 miliona dolara, što je samo 8 miliona više od plate Aleksa Rodrigeza, profesionalnog igrača bejzbola i višestrukog korisnika dopinga.

Ketlin se 2007. penzionisao bez imalo samopouzdanja. „Otišao sam svestan da sve ovo ne ide u dobrom pravcu," kaže danas Ketlin (78) koji vodi neprofitnu organizaciju u Los Anđelesu, Anti-Doping Research. „Morali smo sve da testiramo a to nije rešavalo problem korišćenja droga u sportu. U neku ruku, sve što smo radili bilo je uzaludno."

Ketlin je nekad rado gledao olimpijske igre. „Više me ne zanimaju," kaže on danas. „Video sam da se svi drogiraju."

Bezbroj je primera doping testova koji nisu uspeli da odvrate sportiste od korišćenja nedozvoljenih supstanci. Početkom ove godine Džeri Mehija, bacač Njujork Mersa, doživotno je suspendovan jer je tri puta za dve godine utvrđeno da koristi steroide. ( Njegov advokat najavljuje tužbe protiv „mafijaški korumpirane" MLB lige .) Aleks Rodrigez je 2009. priznao korišćenje steroida, izvinio se javno, izjavio da mu više neće biti potrebni, pretrpeo osude javnosti, a kasnije priznao federalnim istražiteljima da je nastavio sa upotrebom od 2010. do 2012. Kada je istraga definitivno potvrdila da je biciklista Lens Armstrong bio dopingovan, Tajgart i kompanija slavili su to kao veliku pobedu, kao dokaz da kontrola dopinga radi posao – iako su svi Armstrongovi rivali na Tur de fransu bili pod istim optužbama, iako testiranje nikoga nije odvratilo od dopinga.

Krajem jula, MOK je objavio da je 45 sportista sa igara u Londonu i Pekingu, od toga čak dvadeset troje osvajača medalja, palo na ponovljenim testiranjima krvi i urina. Retroaktivno, ukupno je kažnjeno čak 98 takmičara sa ove dve Olimpijade. Bar stotinak profesionalnih sportista takmičilo se dopingovano, iako su dobro znali da će im uzorci kad-tad pasti na analizi.

A zašto se i ne bi takmičili? Statistika im ide u prilog. WADA laboratorije su 2012. obavile približno 270,000 doping testova , a samo 1 odsto njih je ustanovio upotrebu nedozvoljenih sredstava. Slični su podaci za igre u Londonu i Pekingu , za MLB, NCAA, i srednjoškolske sportove u Nju Džerziju odnosno Teksasu. Niko živi ne veruje da zaista samo 1% sportista koristi nedozvoljena sredstva. WADA je 2013. sprovela anonimno istraživanje na uzorku od više od 2,000 vrhunskih atletičara i otkrila da oko 29 odsto njih koristilo doping samo u poslednjih godinu dana. Svedoci citirani u okviru istrage Nezavisne biciklističke komisije procenjuju da se oko 90 odsto biciklista dopinguje, iako je njihov sport pod najstrožijom mogućom kontrolom.

„Dobro izgleda kad su niski procenti pozitivnih rezultata testiranja," kaže Liza Milo, bivša biciklistkinja, danas predavač na Univerzitetu Džordžija. „Ali čim se zaviri u te brojeve, vidi se koliko su neuspešna sva testiranja." Milot navodi spisak čuvenih doping skandala: BALCO; Biogenesis i Rodrigez; Tur de frans krajem devedesetih; Armstrong; osnovane sumnje da Amerikanac Alberto Salazar dopinguje maratonce koje trenira; aktuelna situacija u Rusiji. Šta je zajedničko za sve ove slučajeve? Na njih su ukazali ili uzbunjivači iznutra, ili policija i mediji spolja, ili svi oni zajedno.

„Ni u jednom od nabrojanih slučajeva počinitelji nisu bili uhvaćeni na osnovu rezultata doping testa," zaključuje Milo. „Jasno je da je naš režim testiranja potpuno neuspešan."

Bivši profesionalni biciklista koji je anonimno pristao da govori za VICE Sports još direktnije iznosi isti zaključak. „Ako uzmeš učinak USADA, vidiš da su spektakularno neefikasni. Troše više od 10 miliona godišnje, od toga im značajan deo pokriva državni budžet, a rezultati im nisu ni za šta."

Predsednik USADA, Travis Tajgart; by David Butler II-USA TODAY Sports

Pre četiri godine, Dik Paund je bio jedan od potpisnika WADA izveštaja pod naslovom „ Manjak efikasnosti u programima testiranja ". Na 26 strana, on objašnjava kako doping testovi „ne otkrivaju uspešno sportiste koji koriste doping," i za neuspeh krivi manjak „opšte društvene spremnosti da se počne sa (…) sportom bez stimulativnih sredstava". Ovo je priznanje odanog generala da je rat protiv dopinga bio izgubljen.

Profesor Hoberman sa Univerziteta Teksas nije bio iznenađen. Istorija anti-doping mera u sportu, kaže on, je istorija mera koje se bave odnosima sa javnošću. Cilj testiranja nije da se spreči zloupotreba; ponekog uhvate na delu, ali ne često. Na kraju krajeva, za sport se smatra da je dobro da performansi budu maksimalno pojačani, a ne da izbijaju skandali.

„Tu imate globalnu industriju sporta koja godišnje obrće oko 400 milijardi dolara," kaže on. „Takav gigant neće sam sebi da gura klipove u točkove. Svi znamo šta rade elitni sportisti, ali apsolutno je nemoguće sprečiti doping u okviru postojećeg poslovnog modela."

Američki sprinter Fil Derozijer, suspendovan zbog korišćenja suplementa koji je sadržao stimulans koga nije bilo na WADA spisku nedozvoljenih supstanci; via YouTube

Ako aktuelni anti-doping mehanizmi nisu sposobni da stanu u trag sportistima koji krše pravila, sposobni su da to urade sportistima koji to se time ne bave. Dokumentarni film Doped: tamna strana sporta iz 2015. donosi nam priču o Filu Derozijeru, američkom sprinteru koji je pretrpeo šestomesečnu suspenziju jer je pao na doping testu. Tokom ovog perioda, nije mogao ni da trči ni da koristi sponzorske ugovore. Praktično mu je ukinuto pola godine prihoda. On kaže da mu to i ne bi smetalo, da je samo bio kriv.

Derozijer je koristio legalni suplement ishrane u kom je bio prisutan stimulans po imenu metilheksamin. Ova supstanca nije se nalazila ni na deklaraciji samog proizvoda, ni na spisku nedozvoljenih sredstava. Ali nema veze – WADA zadržava pravo da kazni sportiste ne samo zbog korišćenja konkretnih nedozvoljenih sredstava, već i zbog korišćenja „svih iole sličnih supstanci." Možda vam ne zvuči fer, ali Atletski savez se složio.

„Ja mislim da je u pitanju bila kvota," kaže Derozijer u filmu. „Hteli su na nekome da pokažu da, eto, ipak rade svoj posao."

I drugi sportisti su bili kažnjavani pod podjednako sumnjivim okolnostima. Ranije pomenuti Lašon Merit, sprinter koji je uzeo preparat za jačanje seksualne potencije po imenu ExtenZe pre noći provedene sa devojkom, izgubio je dve godine karijere jer se u tom proizvodu, kupljenom u apoteci, nalazio izvesni steroidni hormon. Morao je da prođe kroz poduži sudski spor da bi mu se suspenzija okončala pre olimpijskih igara u Londonu.

Deset godina ranije, teniser Martin Rodrigez pao je na doping testu tokom turnira u Švajcarskoj zbog povišenih nivoa, pazi sad, kofeina u mokraći. Uložio je žalbu i objasnio da je teniserima u loži sponzor turnira nudio besplatni espreso, koji su služile „privlačne pripadnice ženskog pola". Rodrigez bi pred meč obično pio po tri-četiri šolje kafe; tog dana je popio koju više. Ne zna tačno koliko, nije ih brojao. Tokom samog meča pio je koka-kolu, što sudiji nimalo nije smetalo. Drugim rečima, bio je žedan. Žalbu su mu ipak odbili, a novac zarađen na turniru bio je oduzet. Kofein je sa liste nedozvoljenih sredstava uklonjen tek 2004.

Po WADA pravilniku, sportisti ne moraju da se podvrgnu samo opipavanju genitalija tokom uzimanja uzorka mokraće. Podležu takođe i pravilu „kontrole kretanja": moraju anti-doping organima da šalju podatke o mestu boravka i planiranim destinacijama, da bi nasumična kontrola mogla da se izvrši u bilo koje doba dana i noći. Pre deset godina, biciklisti Kevinu van Impeu tražili su uzorak urina u krematorijumu gde se nalazio zbog sahrane novorođenog sina. Skijašicu Lindi Von odvukli su sa crvenog tepiha da bi ispitali da li je možda došla dopingovana na njujoršku modnu reviju.

I ovako manjkav, rat protiv dopinga ne usporava. Naprotiv, WADA najavljuje da njihove istrage ubuduće neće biti uslovljene državnim zakonima ili policijskim ograničenjima . Ova organizacija ima crnu listu trenera sa kojima je sportistima zabranjeno da stupaju u kontakt. Standardna suspenzija zbog krupnijeg kršenja anti-doping propisa nekad je trajala dve godine; danas traje četiri godine, što uništava karijeru. Ako sportista namerava da ospori optužbe, kao što se desilo u slučajevima Derozijera i Merita, čeka ih trošak arbitracije od nekoliko desetina hiljada dolara. Sve ovo primorava Logana, bivšeg šefa Atletskog saveza, da postavi jedno jednostavno pitanje: Čemu to?

„Činjenica je da nismo napravili primetan napredak u zabrani korišćenja bezbroj nedozvoljenih sredstava širom sveta," kaže on. „Trošimo ogromna sredstva, kako finansijske tako i kadrovske resurse. Zašto ne ukinuti anti-doping policiju, laboratorije, besmislene spiskove nedozvoljenih sredstava? Zašto testirati sportiste nehumano, buditi ih u četiri ujutru, tražiti im da dojave šest meseci unapred gde će se, kad, i u čijem društvu nalaziti koje noći? Sva ta sranja treba da se obustave."

Da li su anti-doping mere gubljenje vremena? Joe Camporeale-USA TODAY Sports

Endi Mia ima bolju ideju. Ljubiteljima sporta možda će zvučati radikalno, možda nezamislivo, ali saslušajte ga. Ovaj britanski profesor i bioetičar sa Univerziteta Salford u Mančesteru dugo se pitao šta tačno znači „prirodno" stanje u doba genetskih modifikacija, šta znači biti ljudsko biće.

Baš kao i Logan, Mia uočava nedostatke aktuelnog rata protiv dopinga. Ova retrogradna borba nije u skladu sa modernom medicinom i modernim društvima koja nemilice stvaraju nove tehnološke načine za unapređenje kvaliteta života. Sportistima se nalaže da se klone testosterona, jer je to užasna kvarna prečica ka ispraznoj okaljanoj slavi. Kod kuće se sredovečnim gledaocima sugeriše da kupe AndroGel, kremu koja sadrži isti hormon, jer će im ona omogućiti da vode bolje i sadržajnije živote.

Mia predlaže da ukinemo Svetsku anti-doping organizaciju, odnosno da je zamenimo Svetskom pro-doping organizacijom.

„Etička pitanja u vezi sa dopingom tiču se uglavnom medicinskih briga koje povlači proširena upotreba terapijskih tehnoloških pomagala u neterapijske svrhe," kaže Mia za VICE Sports. „Ove korake ka idealu natčoveka ne odobravaju u industriji sporta, dok u isto vreme zahtevaju od sportista da obaraju nove rekorde. Kako misle da se rekordi obaraju, ako ne uz pomoć tehnologije"?

„Ako nije sve u rekordima, onda hajde da ukinemo merenje vremena i dodelu medalja. Što se mene tiče, može i to, ali sumnjam da je sportska elita spremna na takav korak u cilju ograničenja ljudskog razvoja."

Mia svoju ideju zagovara već skoro deset godina. Tokom javnih rasprava na ovu temu, kaže da ljudi njega posebno „vole da mrze". Anti-doping argumenti su dobri poznati i široko prihvaćeni. Prohibicijom se, tvrde oni koji je propagiraju, omogućava da oni pošteni sportisti koji ne žele da koriste doping neće biti primorani na to samo da bi ostali konkurentni sa kolegama koji već rade na hemijski pogon. Ovako se jedino, kažu, može očuvati validnost rekorda i sprečiti štetan doping među maloletnicima.

Mia priznaje da ukidanje sportske prohibicije ne bi išlo glatko. Sportisti bi i dalje imali priliku da ugroze sebi zdravlje preteranim korišćenjem droga. Ali ako bi se današnji kriminalni model zamenio medicinskim, u kom je korišćenje stimulativnih sredstava dozvoljeno pod sporazumnim, brižljivim, odgovornim nadzorom, Mia kaže da bi se smanjio broj nepovoljnih ishoda.

Ovaj stav jeste neobičan, ali nije bez presedana. Pomenuta Milo, bivša biciklistkinja i današnja pravnica, predložila je nešto slično na Harvardu. Isto važi za bioetičara Džulijana Savuleskua sa Univerziteta Oksford i Drug Policy Alliance , neprofitnu organizaciju koja se protivi ratu protiv droga.

Ako bi se ukinule liste nedozvoljenih sredstava, smatra Logan, ljubitelji sporta više neće morati da uz svako rekordno kratko vreme čitaju legalne fusnote. Sportiste kao što je Armstrong neće više podvrgavati ponižavajućem ispitivanju genitalija, niti će oni morati da obmanjuju javnost govoreći o tome šta im je pomoglo da voze uzbrdo brže nego ikad ranije. Neće živeti u paranoji po pitanju hrane i pića, neće konstantno upoređivati deklaracije na svakom prehrambenom proizvodu sa WADA spiskovima, uvek pod strahom da na spiskove nije dodato nešto novo, što je juče bilo sasvim legalno ali danas im može okončati karijeru.

Početkom godine, čuvenoj teniserki Mariji Šarapovoj izrečena je dvogodišnja zabrana takmičenja pošto joj je testiranjem otkriven meldonijum, nusprodukt leka za srce koji ona uzima od 2006. kada joj ga je propisao moskovski doktor da bi joj pojačao rad imunog sistema. Kod stotina drugih sportista bio je pronađena meldonijum, ali 2016. ga je WADA dodala na spisak zabranjenih iako ne postoje nikakvi naučni dokazi da ovaj lek unapređuje atletski učinak. Da li je to pošteno? Da li rešava ikakav problem? Naš anonimni sagovornik, bivši profesionalni biciklista, je skeptičan.

„Ti ljudi iz WADA prosto razapinju razne sportiste u ovakvim slučajevima. Neka daju bar jedno istraživanje koje pokazuje da lek unapređuje performanse. Neka nam pokažu. Ako ne mogu, onda ne bi smeli da ga stave na spisak. Tako samo zajebu ljude."

Baš kao i meldonijum, mnoge supstance sa dokazanim pozitivnim uticajima na sportski učinak su prvenstveno medicinske prirode. Hormon rasta se prepisuje deci i odraslima čija hipofiza ne funkcioniše ispravno. Anabolici suzbijaju gubitak mišićne mase koje izaziva HIV. Protiv anemije koju izazivaju neke vrste raka prepisuje se EPO. Svi lekovi mogu da izazov ozbiljne propratne efekte, od bubuljica do srčanog udara, ako se njihovo korišćenje ne nadzire stručno. Ali prohibicija samo tera korisnike ovih sredstava u ilegalu. Sportisti kriju lekove koje uzimaju od kompetentnih doktora, pa se okreću likovima kao što je Viktor Konte iz BALCO/Beri Bonds slučaja, samouki nutricionista bez medicinske diplome i bivši R&B basista

Naš anonimni sagovornik je bio deo tima biciklista koji su se dopingovali. On kaže da su bili pažljivi da bi zavarali kontrolu i sačuvali zdravlje. Između ostalog, uzimali su EPO koji povećava broj crvenih krvnih zrnaca. Kod prosečne osobe, ovaj broj (hematokrit) iznosi oko 44%; ako dosegne 51% ili više, značajno raste rizik od srčanog ili moždanog udara. Anonimni biciklista i njegov tim držali su svoj hematokrit oko 47%, što je nivo koji se inače može dostići samo aklimatizacijom na planinske uslove. „Ja danas nemam nikakvih posledica od korišćenja EPO. Naš sistem je bio sasvim konzervativan."

„Ali bilo je još svačega – sintetički hemoglobin, PFC (preparat koji se daje u slučaju akutnog gubitka krvi ), razne veterinarske stvari, klinički netestirane stvari, ludilo. Kad vidiš tako nešto, kažeš u sebi 'ne zanima me da li je pošteno ili ne, ali od ovoga može da se rikne'. Tim putem jako lako možeš da uletiš u neka jako teška sranja."

Biciklista ne preteruje. Rat protiv dopinga ne samo što usmerava sportiste ka lekarima sumnjivog kvaliteta, već ih usmerava i ka sredstvima sumnjivog kvaliteta – nabavljaju ih preko interneta i drugim sumnjivim kanalima, a dovoljno su neobični da se još ne nalaze na spisku zabranjenih.

Beri Bonds je navodno uzimao trenbolon, stočni steroid koji poboljšava rast mišića. Izveštaj CIRC kaže da biciklisti eksperimentišu sa GW1516, supstanci koja sagoreva mast i snabdeva mišiće kiseonikom, ali „nije bila klinički atestirana jer izaziva rak". Bivši NFL savetnik za regulaciju steroida kaže da je video „sve od gangrene na ruci do gnojnih čireva na kuku" kod sportista koji su koristili preparate sa crnog tržišta.

Milo u svom tekstu navodi rezultate istraživanja iz 2009. kojim je bilo utvrđeno da između 21% i 53% steroida sa crnog tržišta sadrži štetne bakterije. „Eto šta se dešava kad ljudi pokušavaju da prevare nadzorne organe; prelaze sa relativno bezbednih lekova na lekove o kojima se praktično ništa ne zna," kaže ona. „Ili uzimaju steroide oralno umesto putem krvi samo zato što se brže pročiste iz sistema; to što oštećuju unutrašnje organe nije bitno. S zdravstvene strane, to je katastrofalno."

Čak i ako bi doping bio legalan uz odgovorne medicinske savete, neki takmičari će ipak biti spremni na sulude rizike. Ako nas preterano korišćenje lekova protiv bolova u NFL nečemu uči, onda je jasno da će se naći etički fleksibilni doktori spremni da im izađu u susret. Tako razmišljaju mnogo sportisti: ako jedna pilula radi, progutaću celu šaku. Kad je Milo bila uspešna biciklistkinja u juniorskoj konkurenciji, kaže da ju je zvala prijateljica i koleginica u sred noći. Hitan slučaj, rekla je: sutra čim ustaneš, idi do radnje i nakupuj što više možeš proizvoda X!

U polusnu, Milo je pitala zašto.

Zato što su upravo zabranili proizvod X. Sigurno radi nešto!

„Ne vredi ni ako se kao razlog zabrane navede činjenica da proizvod izaziva halucinacije, da konzumenti skaču kroz prozor," nastavlja Milo. „Sportisti su hazarderi. Malo ko dođe do međunarodnih takmičenja ako nije spreman da rutinski izlaže riziku svoje telo."

Što se tiče zdravih sportista, epidemiolog Čarls Jesalis sa Pen Stejta kaže da jedine informacije koje su nam na raspolaganju dolaze od bodibildera koji rutinski unose ogromne količine preparata sumnjivog sastava i sumnjivog porekla. Naučnici kažu da je praktično nemoguće istraživati stvarne efekte dopinga u atmosferi moralne histerije kakvu izaziva rat protiv droga u sportu.

„Teško je reći nekom da ne uzima ovaj ili onaj preparat zato što je štetan ako nemaš nikakvih dokaza da je stvarno štetan," kaže Milo. „Trebalo bi prikupiti informacije i utvrditi kako koja supstanca zaista utiče na zdrava ljudska tela, fokusirati se na istraživanje umesto na kažnjavanje."

Što se tiče kažnjavanja, Logan postavlja zanimljivo pitanje: Ako sportista bezbednim korišćenjem određenog sredstva može da trči brže ili skače više, šta nije u redu sa tim? Šta ako sredstvo drugačije pomaže sportistima, ako produžava karijere onima koji su pred penzijom, ili ako im olakšava oporavak od povrede? Ovo nisu čisto hipotetička pitanja: pred kraj karijere, danas penzionisani NFL bek po imenu Abdul-Karim al-Džabar je ubrizgavao hormon rasta u povređena kolena da bi stimulisao rast hrskavice. Prošle godine je Mark Kjuban, vlasnik Dalas Maveriksa, finansirao istraživanje Univerziteta Mičigen koje je za cilj imalo da ustanovi da li ista supstanca može da pomogne u oporavku od povreda ukrštenih prednjih ligamenata. Imajući u vidu učestalost i prirodu povreda u kontakt-sportovima, da li je etički zabraniti igračima da koriste ove preparate? Umesto da ih štiti, da li prohibicija nekima od njih nanosi štetu?

„Nije lako razgraničiti unapređenje performansi od medicinske terapije," kaže Milo. „Mi se samo pretvaramo da jeste."

Endru Tilin se dopingovao sa zadovoljstvom. Početkom veka, skoro godinu dana je ovaj pisac i biciklista iz Teksasa uzimao testosteron, isti hormon kom su pribegavali Armstrong, Bonds, i mnogi drugi, danas dostupan kao lek protiv starenja u klinikama širom Amerike.

Tilin je upravo ušao u petu deceniju života. Testosteron – ili kako ga on zove, samo T. – se sve više reklamirao sredovečnim muškarcima kao farmaceutska fontana mladosti. Vozeći bicikl, Tilin je otkrio da reklame ne lažu. Ranije se posle duge vožnje osećao „raspalo"; uz testosteron, mogao je da nastavi sa još jačim vežbama. A nezavisno od bicikla, osećao se „Kao da sam popio osam šolja kafe. Suprugu sam želeo kao da mi je opet 18 godina. U restoranu bih merkao konobarice, ne bi me čak ni bilo sramota. Zvuči neukusno, ali povremeno je bilo zabavno." Tilin je o svom iskustvu pisao u knjizi pod naslovom „ Doping, vrata do: mojih skandaloznih godinu dana na nedozvoljenim sredstvima ".

Kad se skinuo sa testosterona, Tilina su plašile moguće posledice. Šta ako nikad više ne bude iskusio erekciju? Šta će u slučaju ginekomastije, kolokvijalno poznate kao „ kučkine sise ", rasta tkiva u grudima od neuravnoteženih hormona? Ništa od ovog nije mu se desilo. Umesto toga, osetio je neočekivano saosećanje sa sportistima na dopingu. Nekada je kritički gledao na Tur de frans – sve je to bagra prevarantska i nadrogirana.

„A sad, kad čujem da je neko od njih pao na doping testu, nema te reakcije. Naravno da se svi drogiraju, oni ipak od tog sporta žive."

Mnogo je moraliziranja u atletici i drugim sportovima, kao da smo svi opsednuti apstraktnim konceptima čistog i okaljanog, prirodnog i neprirodnog. Početkom osamdesetih, tadašnji predsednik MOK Majkl Moris izjavio je da će „stvaranje veštačkih ljudi jednog dana uništiti sport". Ovo je usledilo desetak godina posle onog feljtona o dopingu za Sports Illustrated u kom je Gilbert zaključio da korišćenje nedozvoljenih sredstava fundamentalno narušava prirodu naših olimpijskih igara, da ravnopravnog takmičenja tako ne može biti.

„Ako se sve legalizuje, ja se samo plašim da će početi trka – ko će pre da ubrizga što više i što bolje robe sebi u venu," kaže Tilin. „Iako se anti-doping rat gubi, mislim da bismo morali da nastavimo da se borimo, jer je alternativa još crnja i gora."

Maks Melman, profesor prava i bioetike na Univerzitetu Kejs Vestern u Klivlendu, zalaže se za ukidanje sportske prohibicije još od devedesetih. U to vreme je počeo Projekat ljudskog genoma, a Melman se nosio sa etičkim problemima genetskog inženjeringa pred Nacionalnim zdravstvenim institutom. Kolega mu je pomenuo doping kao pojavu suprotnu od „duha takmičenja."

„Pitao sam ga o čemu se tu radi," kaže Melman koji je stimulante izučavao i u vojsci. „Što sam više kopao, na to sam manje ubedljivih opravdanja nalazio."

Melman je diskutovao sa sportistima, reporterima, akademicima, čak i sa Dikom Paundom – bivšim direktorom WADA. Doping je nemoralan, rekli su mu, jer je protiv pravila. Dobro, ali zašto onda niko ne pravi moralno pitanje od igranja rukom u fudbalu. Nemoralan je zbog rizika koje nosi. Važi, gimnastika za maloletne? Nemoralan je jer su to, znaš, droge. A šta su injekcije kortizona koje ublažavaju bol?

„Jedan sportski novinar mi je rekao da je razlika između steroida i motke za skakanje napravljene od vlakana ugljenika u tome što se steroidi gutaju a motka ne," kaže on. „Znači, gutanje je nemoralno."

Na kraju je Melman zaključio da sportski rat protiv dopinga ne štiti sportiste – ti ljudi i dalje boksuju, i dalje igraju fudbal – već jednu apstraktnu ideju: ideju ravnopravnih uslova za sve. Ideju meritokratije gde se rezultati postižu isključivo zahvaljujući vrednom radu i sportskom duhu.

Zato se Melman pita, da li sportski svet na stvari gleda naopako? „Prohibicijom sredstava za unapređenje performansi, mi ne svodimo takmičenje na poređenje vrednog rada. Mi ga svodimo na takmičenje u sreći. Pobednik je onaj koji nasledi najbolje gene, rodi se u bogatoj i sportski orijentisanoj porodici, ima pristup najboljim trenerima. Dostignuća su u ogromnoj meri zavisna od tih faktora. Doping bi čak mogao da se gleda kao nivelacija postojećeg neuravnoteženog stanja. Zašto ne bismo dozvolili ljudima koji nisu imali toliko sreće na genetskom ruletu da kompenzuju dopingom?"

Početkom godine, škotski akademik Pol Dimeo je za londonski „Tajms" izjavio da je anahrona ideja prirodno talentovanog sportiste, i sugerisao da bi neke droge mogle da se bezbedno koriste za oporavak i unapređenje performansi. Možda – možda – bi trebalo temeljno preispitati stavove o dopingu u sportu. Nedugo potom, smenili su ga sa mesta predsednika odbora američke Komisije za borbu protiv dopinga u biciklizmu. Baš kao i Logan, samo je predlagao da se o ovim stvarima razgovara, a naišao je na puritanski prezir.

„Droge je jako teško regulisati," kaže Hoberman. „To se mora priznati. Ali našem društvu je jako teško da im uopšte priđe racionalno."

Od 2005. do 2011. godine, cena hormona rasta je (inflatorno prilagođeno) skočila za 69%. Poređenja radi, cene prosečnog leka na recept porasle su za samo 12% u istom periodu. Živimo u kulturi dopinga, kaže Hoberman, u kojoj se piloti oslanjaju na amfetamine i modafinil da bi ostali budni tokom leta, u kojoj studenti i profesori gutaju aderal da bi bolje učili, u kojoj holivudske zvezde i producenti sportski zabranjena sredstva koriste da bi izvajale svoja tela, a svi mi ostali gutamo energetska pića i dupli kapućino da bismo nekako izdržali do kraja dana.

„Sve je to sranje," kaže Logan. „Evo ja živim među penzionerima. Gospođe ofarbane u plavo idu do tržnog centra svakog dana da im se ubrizga hormon rasta. Niko im zato ne kaže da varaju, i da će im biti zabranjena večera. Danas za sve postoji pilula."

Hoberman smatra da je rat protiv dopinga samo mali deo velikog rata protiv svih droga: ova politika uvedena je pod Niksonovom vlašću, pojačana pod Reganom, a danas je sve više ljudi koji se njom bave smatra za rasipničku i kontraproduktivnu, za tragediju koja je sama sebi svrha, za rat ne protiv određene supstance nego protiv ljudske prirode. Propisane minimalne kazne će se uskoro ukinuti, a legalna marihuana stiže. Možda će jednog dana i svet sporta shvatiti gde greši.

Na kraju krajeva, nije nam prvi put. Još 1973, Senat SAD je zasedao povodom korišćenja stimulativnih sredstava među sportistima. Jedan od svedoka bio je Doktor Lorens Golding sa Univerziteta Kent Stejt koji se i ranije bavio istraživanjima uticaja droga na učinak sportista – posebno amfetamina, koje je među prvima zabranio MOK . Sportisti se drogiraju, svedočio je Golding, zato što žele da pobede. Kad su ga pitali kako bi mogla da se suzbije upotreba droga – testiranjem, kažnjavanjem – slegao je ramenima. „Prohibicija nije uspela da spreči ljude da piju viski."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu