Egzibicionista objašnjava zašto ne može da prestane da uznemirava žene

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Germany

Prvo – i hvala bogu poslednje – iskustvo sa egizibicionistom sam imala pre nekoliko godina. Pričalo se o nekom tipu koji noću tumara nag po šumi u kojoj se nalazila štala gde sam držala svog konja. Nisam obraćala pažnju na tu priču dok me jednog dana poni koga sam jahala umalo nije zbacio. Jahali smo, i onda sam iznenada, posle jedne krivine na putu, ugledala golog tipa ispred sebe kako masturbira naslonjen o drvo. Bila sam potpuno zapanjena i odjahala odatle koliko god je brzo konj mogao da juri. Srećom, ništa se zaista nije dogodilo, ali svakako sam mnogo razmišljala o tipu koji drka u šumi usred zime.

Samo 2014. godine, nemačka policija je zabeležila 7,722 slučajeva egzibicionizma i nepristojnog ponašanja. Po zakonu, za takav čin se dobija do godinu dana zatvora, pored velike novčane kazne.

Ali egzibicionizam nije ograničen samo na muškarce. Prema Alfredu Eseru – osnivaču i direktoru jedine grupe podrške za egzibicioniste – žena koje su egzibicionisti ima isto toliko koliko i muškaraca. Izgleda da je njih teže primetiti jer su, u mnogim slučajevima, žene u mogućnosti da zadovolje te svoje potrebe jednostavno velikim dekolteom. Normalno, veoma malo ljudi bi bilo uvređeno parom grudi, ali to ne menja činjenicu da neki ljudi doživljavaju traumu kada ih uznemiravaju egzibicionisti.

Studija Kriminološkog istraživačkog instituta u Donjoj Saksoniji pokazuje da egzibicioniste ne zanima da aktivno uznemiravaju žene, ali će pre rizikovati da izazovu traumu kod žena i dece, nego što će se suzdržati od iživljavanja svojih seksualnih fantazija. U njemu takođe piše da je procenat egzibicionista koji ponavljaju prestup – u poređenju sa osuđenima za seksualne delikte – ekstremno visok, ali sam egizibicionizam nije prepoznat kao prestup koji stvara kriminalca.

Naravno, većina ljudi smatra da nije nimalo kul izvući kitu i uperiti je na svakoga ko je pogleda. S toga smo pomislili da bi bilo bolje da pozovemo gospodina Esera i da saznamo nešto više o ovom fenomenu.

VICE: Kada ste se prvi put pokazali nekome?

Alfred Eser: Pre 15 godina. Spustio sam pantalone ispred jedne odrasle žene. Osećaj je bio ushićujući – naročito zbog toga što ona nije bila šokirana, uplašena ili zgrožena. Mislim da ne postoje „stručnjaci" koji mogu da objasne zašto tačno to radim, to ima neke veze sa genima, hormonima, odrastanjem i seksualnim iskustvima u detinjstvu.

Zar ne možete jednostavno da odete na nudističku plažu, ili tako nešto?

Zapravo, ne znam zašto je to drugačije. Kada izložiš sebe, imaš osećaj da gubiš kontrolu, znaš. Kao da si opijen. To sigurno stvara nekakvu hemijsku reakciju u mozgu, ili tako nešto. Stvarno ne mogu bolje da objasnim, žao mi je.

Da li vam je žao žena pred kojima se skinete?

Kada god bi se neka žena kojoj se pokažem uplašila, bivalo mi je prilično neprijatno. Nikada mi nije bila namera da nekoga uplašim. Ljudi slobodno smeju da ne gledaju, ako ne žele. Srećom, postoje i žene koje takođe uživaju u tome. Takvi ljudi su pravi dar za egzibicioniste.

Ali čak i ako žena odluči da skrene pogled, vi ste je već primorali da vidi vaš penis. To je prilično nelegalno.

Da, znam. Šta više, preko 20 puta sam bio osuđivan za takve stvari. Uopšte ne preterujem. Takođe nisam ni ponosan na to. Parama koje sam dao na kazne sam mogao da odem na put oko sveta, ili da kupim „Porše".

Mnoge žene se plaše da bi moglo da se dogodi i nešto mnogo gore, osim toga što im se pokazujete. Šta mislite o tome?

Istraživanje Kriminološkog centra u Vizbadenu pokazuje da su egzibicionisti monotropni prestupnici, koji nisu skloni nasilju, a takođe nisu nimalo skloni nasilnim seksualnim prestupima. Egzibicionizam nije tipičan prestup koji dovodi do seksualno motivisanih nasilnih zločina; to su više izolovani incidenti.

Takođe moramo da uzmemo u obzir i činjenicu da je, na nesreću, egzibicionizam i dalje tabu u našem društvu. Tema koja se shvata mnogo dramatičnije nego što u stvari jeste, zbog opšteg nedostatka dostupnih informacija. Kada bi objektivan edukativni materijal o kompulsivnom egzibicionizmu bio dostupniji, mislim da bismo mogli da izbegnemo sav taj nepotreban strah i prepadanje.

__________________________________________________________________

Preporučujemo : Slutever

__________________________________________________________________

Pa, to je jedno viđenje stvari. Da li vaša partnerka zna za to?

Da, moja žena sve zna. Bez njene pomoći, nikada ne bih bio u mogućnosti da se stoporcentno posvetim ovoj prilično kontroverznoj temi.

Da li ste ikada doživeli da neko pozitivno odreaguje na vaša mahanje kitom? Zar vam to ne bi pokvarilo ugođaj?

Tu postoji veliki nesporazum – egzibicioniste često lažno optužuju da žele da šokiraju ili zgroze ljude, i da su svi nasilni. To je potpuno suportno od onoga što oni obično žele. Ljubopitljivi pogled pun odobravanja je san za nas „šoumene".

Išli ste na psihoterapiju zbog toga, zar ne? Kako je bilo?

Verovatno bih mogao da napišem knjigu o tom iskustvu, da vam pravo kažem. Mnogi ugledni psihijatri su ponavljali da je takav egzibicionizam duboko usađen u mozgu. I za muškarace i za žene, lično mislim da bi za sve bilo bolje kada bismo nekako uspeli da naučimo društvo kako da se nosi s tim pitanjem. Ali da bi to moglo da se dogodi, morali bismo da ga dekriminalizujemo.

Znači, mislite da bi ljudi trebalo da nauče da se nose sa vašom strašću, umesto da ga ostavite u pantalonama? Jeste li zbog toga pokrenuli grupu podrške za egzibicioniste?

Da. Najveća briga za većinu egzibicionista je da će njihovi rođaci i prijatelji saznati za to što vole da rade, i da će izgubiti posao i doživeti potpuni slom. Posle sve te silne terapije, shvatio sam da ima mnogo stvari koje psiholozi jednostavno nisu u stanju da objasne. Želeo sam malo sam da istražujem, da razgovaram s ljudima koji su umešani u to.

Moj zadatak je da napravim otvoren prostor gde ljudi mogu slobodno da razgovaraju na tu temu. Mesto gde to ljudi neće smatrati samo za kriminalni čin. Pokušavamo da proširimo svoja saznanja o tom fenomenu.

Ponekad, kada je to neophodno, preporučujemo advokate koji su se specijalizovali za takve stvari. Takođe i lobiramo da se promene zastareli zakoni koji se time bave. Jer kazne su potpuno drakonske, i krše zakone o ravnopravnosti polova.

Ne deluje mi kao da ćete u skoroj budućnosti prestati to da radite. Zar vam nije žao žrtava?

Naravno da jeste, ali ima nekih stvari koje jednostavno ne možeš da kontrolišeš.

Ma da.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu