Šta bude sa štreberima kad odrastu

Da li ste žvakali i gutali so kao deca? Ili ispuštali čokoladni kolač u čašu mleka i onda kašičićom pokušavali da izvadite kašu i pojedete je? Ili, da li ste radili sve testove u školi, ali nikad niste dobijali ispod peticu? Da? Onda verovatno niste bili čudo od deteta.

Druga stvar koju sigurno znate, verovatno iz tabloida i senzacionalističkih dokumentaraca, jeste da život čuda od deteta može otići u jednom od dva smera. Lošem smeru - putem kojim će vas pritisak odvesti u potpunu mizeriju ili drugim, u kome ste vi Mocart i ljudi kupuju vašu muziku 200 godina nakon vaše smrti.

"Veoma je opasno kada vas smatraju čudom od deteta, jer 99 odsto tih čuda ne traje mnogo dugo", kaže violinista Džulijan Raklin. "Mene porodica i prijatelji nikada nisu tretirali kao čudo od deteta. Za sve njih sam bio mali Džulijan koji voli muziku, tako da se nikad nisam osečao kao nešto posebno."

On je počeo da studira na Konzervatorijumu u Beču kada je imao samo devet godina, a profesionalno nastupa od trinaeste godine. Sa 14 godina, 1988, osvojio je nagradu za najboljeg evropskog muzičara godine. "Mozart je bio čudo od deteta, ja definitivno nisam, ja sam bio ja – dete."

Kao što kaže, apsolutno nije bio čudo od deteta.

Poput Džulijana, Lavinija Redman je muzičarka. Svira obou i 2010. je bila u finalu BBC-ijevog takmičenja Mladi muzičari godine, a profesionalno je nastupala još kao tinejdžerka. "Ne žalim što sam tada počela da nastupam, osim što kad tako rano počneš, možeš da razviješ neke loše osobine", kaže.

Kao tinejdžer, Oli Bejker je privukao pažnju celog sveta kada je analogne delove kamere zamenio digitalnim. "Imao sam sreće da je moj talanat bio povezan za onim što želim da radim i sve što sam postigao je rezultat mojih interesovanja i hobija", kaže. "Projekat sam započeo sa parama koje sam dobio kao stipendiju, tako da sam imao mnogo slobode i vremena za rad."

Ana Marija je najstarije dete u porodici koja se pojavila u emisiji Sky News-a "Britanska najveća porodica". Sva deca iz ove porodice su sa deset godina položila maturski ispit osnovne škole, a najmladi Piter i Pola su to uradili sa šest godina. Ova porodica je dokaz da je priroda sposobna da se igra sa nama, ali An Mari isistira da je ona normalno dete, koje je imalo normalno detinjstvo.

"Sada kada sam starija, cenim prilike koje sam imala kao dete, sve lekcije koje sam imala priliku da naučim vrlo rano", kaže An Mari. Ona je pre par godina osnovala organizaciju Stemattes koja pomaže ženama da se bave naukom. "Volim što imam priliku da radim sa ljudima, time se baviš svojim samopouzdanjem. Iskustva koja sam imala kao mala su mi dala solidnu bazu. Kako svakoga dana radim sa mladim devojkama, sve manje razmišljam o svom samopouzdanju. Nema ničeg što više povećava samopouzdanje kao kada završiš osnovnu školu sa 11 godina."

Ako kao dete imaš volju da budeš uspešan, deluje ločigno da će se volja samo povećavati sa godinama. Deca genijalci nemaju klasično detinjstvo – oni ne razvlače glistu i pokušavaju da dobiju dve gliste – ova deca funkcionišu na nivou koji će mnogi od nas dostići tek posle mnogo, mnogo godina i hrpe pročitanih knjiga.

"Trebalo je da probam više različitih stvari", kaže Gabrijel Kerol, asistent na katedri za ekonomiju na Stenfordu. "Uglavnom sam se bavio onim u čemu sam bio dobar i razvijao te veštine. To je ustvari bila samo jedna jedina stvar – rešavao sam matematičke začkoljice."

U osmom razredu, Kerol je imao najviši rezultat na maturskom testu u celoj Kaliforniji, gde je tada živeo. Imao je maksimum poena iz matmatike. Nakon toga, usledile su dve medalje sa matematičkih olimpijada, kao i diplome sa Harvarda i MIT-a, pre nego je dobio posao profesora na Stenfordu.

"Nije me zanimao sport, niti popularna kultura, jednostavno ništa od toga nisam pratio", kaže. "Nisam naučio kako da pitam za pomoć. Devojku nisam imao do 20 godine, na primer. Tako sam ostao nenaviknut na gubitak, što je mana sa kojom se i dan danas borim."

An Mari se upustila u avanturu polaganja maturskog ispita kada je imala 11 godina, a master je završila na Oksfordu sa 17. Njeno visoko obrazovanje je bilo malo drugačije od prosečnih – nije bilo alkohola ni seksa, samo mnogo medijske pažnje i budno oko profesora.

"Imala sam roditelje koji me nikada nisu terali da vežbam i koji su me uvek voleli samo zato što sam njihov sin, a ne zbog mojih postignuća", kaže Džulijan, violinista. "Oni nisu baš želeli da postanem muzičar, ali iz dobrih razloga, znali su da je jako teško biti profesionalni muzičar. Iz Rusije smo se preselili u Beč kada sam imao tri godine, i kao što možete da zamislite, u Beč smo došli sa 200 dolara i ni sa čim više. Nismo znali nemački, nismo imali nikoga, baš ništa. Moji roditelji su želeli da imam lepo detinjstvo."

Kao i Džulijan, oboistkinja Lavinija tvrdi da je roditelji nikada nisu gurali i insistirali da se bavi muzikom. "Kao oboist, ne možeš da počneš toliko rano kao svirači gitare ili klavira, tako da pretpostavljam da sam imala sreće. Počela sam sa devet godina i jako sam to želela. Moji roditelji su bili puni podrške, a ja sam bila ta koja ih je nagovorila da me puste da sviram."

Za većinu nas, prve bubuljice i prva lična karta su znak odrastanja. Ali, biti odrastao je malo više od alkohola i birokratije. Kao što biste i pomislili, sve je to teže kada vas obožavaju zbog mladalačkog talenta koji imate.

"Nisam bila svesna pažnje kad sam bila mlađa", kaže Ana Marija. "Ne znam da li su me štitili od svega toga, ali se nadzor sada pretvorio u to da ljudi motre na svaki moj sledeći korak i pitaju se šta je sledeće."

Za fotografa Olija, pritisak zbog ž finansija i projekata je počeo da utiče na način na koji prilazi poslu. "Više ne radim samo za sopstveno zadovljstvo, mada to ne znači da ne uživam u svom poslu", kaže mi. "Raditi za definisan cilj, koji uključuje i novac i finalni proizvod, daje mi svrhu."

Gabrijelov prelaz sa matematike na ekonomiju je šokirao svet dece genijalaca, ali je to promena o kojoj je dugo razmišljao. "Najveća razlika je u tome što kao dete ideš koracima koje znaš – pročitaš lekciju, odgovoriš na pitanja. Bio sam odličan u tome", kaže. "Moja najveća dostignuća su se sastojala od rešavanja zagonetki koji drugi ljudi ne mogu da reše. Kao odrasla osoba, sam kreiraš svoj put."

"Moje ambicije i motivacija su se promenili. Kao dete sam voleo da dobijam nagrade. Voleo sam da se šepurim i dobijam pažnju. Sada mi je dosta svega toga. U ovom trenutku jednostavno želim da budem dobra osoba. A to je mnogo teže."

Lavinija sada studira muziku u Londonu i živi malo sporijim tempom nego u detnjstvu. "Od kad sam upisala fakultet, moje sviranje napreduje. Najpre je sve išlo sporo, kad sam počinjala sve mi je delovalo pomalo čudno", kaže. "Pritisak je drugačiji ovde, ovde se osećam kao mala riba u okeanu, i to je jako drugačije."

"Kao dete, dobijala sam svoje doze kritike, ali su one uglavnom bile konstruktivne. Kada sam bila mlađa, uglavnom sam dobijala divne komentare. Nažalost, previše dugo, mnogo duže nego što je trebalo, oslanjala sam se na svoj prirodni talenat. U kasnim tinejdžerskim godinama je trebalo da vežbam više."

Sa četrdeset godina Džulijan je stariji od Lavinije, An Mari i Olija.

"Starenje je lepo, jer imaš više životnog iskustva", kaže mi. "Još uvek nisam baš mnogo star, sve je to relativno. Sada imam skoro tri decenije radnog iskustva iza sebe, ali i dalje imam inspiraciju i i dalje sam radoznao. Sviranje istog koncerta za mene je ustvari čitav jedan novi svet", kaže Džulijan.

Tri decenije nakon prvog koncerta, teško je poverovati da još uvek ima toliko entuzijazma kao što tvrdi. Kada sam mu to rekao, odgovorio je: "Da, naravno da su se stvari promenile godinama. Perspektiva je drugačija. Tempo je drugačiji, interpretacija se menja, ali sve je to jedna uzbudljiva vožnja. Ne osećam da sam na sredini karijere, nego na početku."

Početak, sredina i kraj su svojstveniji običnim smrtnicima poput nas ostalih. Kada se rodimo, glupi smo – ne znamo da čitamo, pišemo, čak ni da hodamo. U sredini, znamo kao smo naučili kako da preživimo, prehranimo se i platimo račune. Onda, na kraju, vraćamo se manje više tamo odakle smo počeli.

_________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac o deci koja koriste medicinsku marihuanu: Stondirana deca

_________________________________________________________________________

Za decu genije početak, sredina i kraj pomešani su u izmaglicii. Pitao sam stariju generaciju genijalaca da li imaju neki savet mladim nadama.

"Radi ono što misliš da treba i uvek daj sve od sebe", kaže An Mari. "Uživaj u sebi dok radiš ono što voliš, ali uvek guraj sebe korak napred i na kraju će se isplatiti."

Oli je pažljiviji u onome što će reći i usmeren je na praktične stvari: "Nađite finansijski isplativ način da koristite svoje talente. Ali ne dozvolite da vas to odvuče od onoga što istinski želite da radite."

"Ne dozvolite nikome da vas pod pritiskom primora da radite ono što ne želite", upozorava oboistkinja Lavinija. "I ne postajte samozadovoljni kad ostarite, jer ima još mnogo talentovanih ljudi sa kojima ćete morati da se takmičite."

"Svirajte sa što zanimljivijim ljudima", kaže Džulijan.

Za bivšu decu genijalce, uspeh nije baš tako siguran cilj. "Ja savetujem da imaju poštovanja i ohrabruju prijatelje i drugove iz klupe", kaže Gabrijel. "Pomozi drugima da naprave korak napred, nemoj ići napred bez njih."

Svako od ovih ljudi sa kojima sam razgovarao su prihvaćeni u svojoj sredini i uspešni. Ali to ne znači da su takvi bili i kao mladi. Decu koja uživaju u tolikoj pažnji je teško naći i pomoći im ako im je pomoć potrebna. Ne postoje grupe podrške ili interent forumi posvećeni njima i siguran sam da kada bih pronašao nekadašnje čudo od deteta koje sada prodaje osiguranja telefonom, on ili ona ne bi bio/la baš raspoložen/a za razgovor.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu