Par nogu u očima fotografa iz celog sveta

Šta se dešava kada pozovete fotografe širom sveta da u jednoj jedinoj fotografiji prikažu svet u kojem žive, ali i svoje intimno okruženje, davajući im strogo ograničena pravila?

Arhitektica i fotografkinja Marija Strajnić je započela ovaj projekat koji nosi naziv "Par nogu" i pozvala je fotografe sa svih krajeva planete da fotografišu otpozadi par nogu, bez ostatka tela, na bilo koji mogući način i time predstave lokacije u kojima žive ili iz kojih potiču. Jedini uslov bio je da ostatak tela nije izostavljen metodom kropa sa fotke, već da je savijen van vidokruga objektiva u okviru kadra. Na fotografijama se osim geografskog konteksta jasno uočava lični senzibilitet fotografa, njihov odnos prema okolini kao i prema osobi koju su rešili da smeste u ovaj intimni ugao posmatranja.

Ikoničko ostvarenje "Par nogu" posetilo je više od 40 gradova širom sveta i poslužilo je kao lajt motiv svim fotografima-domaćinima da zabeleže po sopstvenom nahođenju, suštinu prostora koji ih okružuje.

A ukoliko ste spremni da i vi ugostite PAR NOGU na jednoj fotografiji možete se javiti na mejl da upotpunite kolekciju.

VICE: Reci mi, Marija, kakav je ovo projekat?

Marija Strajnić: Ovo je projekat kojim sam htela da istražim kako ljudi, pretežno fotografi, doživljavaju svoje neposredno okruženje i šta biraju kao najautentičnije kada imaju pravo na samo jednu fotografiju.

Odakle motiv nogu?

Bio mi je potreban motiv koji će na svim fotografijama biti isti da bi se to okruženje, koje su fotografi odabrali da prikažu, bolje izdvojilo, i da bi se, kada se fotke gledaju kao serija, jasno izdvojila ta autentičnost, svaka ponaosob. Noge kao motiv su došle dosta slučajno, kada sam napravila prvu takvu fotku u Beogradu, i pomislila kako mi takva poza deluje kao neko stvorenje koje bi moglo da se prošeta i malo dalje od Beograda. Pa sam pomislila da sama takvu fotku ufotkam gde god da otputujem, ali mi je onda sinulo da je možda iskrenije da nađem fotografe širom sveta koji će na temu identiteta svojih prostora odgovoriti iz ugla lokalaca i da će fotke kao takve biti i sočnije i, u nekom smislu, tačnije.

I kako si ih našla? Poznato je da se ljudi ne odazivaju tek tako na bilo kakve afirmativne akcije. Ukratno, ljude zabole.

Pa prvo sam 'prisilila' fotografe prijatelje — koji su biseri rasuti po celom svetu — da mi izađu u susret, a onda sam okačila te fotke na tumblr i napisala da može da pošalje ko god hoće i ljudi su počeli sami da se javljaju: i fotografi i ne-fotografi. Kada se stvorila malo veća baza, onda sam se odvažila da zamolim i fotografe koje ne poznajem, a volim njihov rad i većina se iscimala i poslala mi fotke. Tako da je to izgleda bilo potrebno, samo da se nekako počne, a ostalo se desilo prirodnom lančanom reakcijom.

Šta si uspela da naučiš ili zaključiš do sada iz ovog projekta?

Projekat je započet pre jedno dve godine, a zaključila sam da se ljudi najviše identifikuju sa rodnim gradovima u svojim intimnim prostorima ili u prirodi, što je donekle i logično, pogotovo kad je uslov da fotografišu ovakvo jedno stvorenje pomalo nezgodno za fotografisanje. Ali van toga, projekat mi je zanimljiv na nivou intimnog putopisa koji govori o pogledu na gradove na drugačiji način i o prikupljanju kadrova dalekih od Ajfelovih tornjeva i Big Benova. Bar zasad niko nije slikao ništa što sam očekivala u bilo kom gradu u kom sam ja bila.

Pretpostavljam da iza svake od fotografija postoji neka zanimljiva priča. Da li ima neka koju bi posebno izdvojila?

Zanimljivo mi je prvo bilo to što je dosta ljudi imalo ovakvu fotografiju i pre nego što sam ih pitala da mi je pošalju. A fotkanja su najčešće prošla mirno, osim fotografije iz Prištine koja nikad nije ni napravljena, jer je drugar koga sam zamolila za fotku došao na ideju da se slika go na glavnom trgu i onda su ga priveli i naplatili mu kaznu. Možda to ne bih baš nazvala 'zanimljivim' ali je svakako jedini neuspeh koji se desio pa je zbog toga specifičan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu