Fotografije poslednjih dana moje bake na samrti

Tokom 2010, baka fotografkinje Rejčel Koks dobila je dijagnozu degenerativne bolesti mozga. Bilo je užasno, kao što se i očekivalo. Kao reakciju na to, Rejčel je odlučila da zabeleži poslednje godine života njene bake Barbare u Teksasu fotografijama, za koje kaže da su „napravljene tokom trenutaka razgovora i izraza na licu koji su govorili o iskustvu smrti".

Koks kaže da je osećala nezadrživu potrebu da zabeleži kako njena baka postepeno klizi u demenciju, nadajući se da će joj ti trenuci zabeleženi fotoaparatom pomoći da zapamti svoju baku tačno onakvom kakva je bila. Zato je napravila foto seriju „Blistavi duh" koja je skoro osvojila nagradu LensCulture portrait award u Velikoj Britaniji i izložena je u Derbiju do sredine juna.

Njene fotografije pokazuju dve žene različitog doba koje i dalje dele duboku povezanost. Vodili smo vrlo intezivan razgovor o generacijskom jazu, o tome kako ne možemo da biramo svoju porodicu i emotivnoj težini fotografisanja mrtvog tela svoje bake.

VICE: Kada si prvi put fotografisala svoju baku?

Rejčel Koks: Kada sam imala 17, otišla sam na svoj prvi čas fotografije, a baka mi je dala njen fotoaparat da koristim. Vežbala sam fotografišući nju. U to vreme, uopšte nije delovalo da će od toga da ispadne umetnički projekat. Vežbala sam se fotografišući nju i oblikovala svoj stil kakav sam želela da izgradim.

Koliko dugo je "Blistavi duh" bio prisutan u tvom životu?

Tokom 2010, mojoj baki je dijagnostikovan tip demencije koji deluje na delove mozga koji utiču na ispoljavanje ličnosti i naše sposobnosti da ispoljimo sebe. Prvi put sam osetila da fotografišem nešto što mi je izuzetno važno. U tom trenutku, moja kreativna pažnja bila je usmerena na nju.

Reci mi nešto više o Barbari?

Čak i da niste baš upućeni u južnjačke američke države, sigurna sam da biste moju baku doživeli kao veoma tradicionalnu južnjakinju. Bila je vrlo sujetna, dosta je ogovarala – od članova porodice do gomile likova sa političke scene. Provođenje vremena sa njom uglavnom se svodilo na to da slušate ono što se ona namerila da priča. Ona bi unapred pripremila te stvari o kojima je htela da priča. Ali u isto vreme bila je velikodušna i puna ljubavi za celu porodicu.

Kakav je bio tvoj odnos sa njom?

Ja sam jedinica. I to što sam unuka, a ne unuk, značilo je da se od mene očekuje mnogo odgovornosti. Očekivalo se da imamo ista interesovanja: šoping, sređivanje kose i šminku. Od malih nogu i tokom mojih dvadesetih, imale smo buran odnos. Tad sam osećala kao da nemamo ništa zajedničko. Ja sam bila liberalka i ateistkinja, a ona je bila izuzetno konzervativna baptistkinja. To je značilo da mi je bilo teško da se povežem sa njom na bilo kom nivou, izvan porodičnog.

Da li misliš da si uspela da pomiriš ta dva različita pogleda na svet?

Jedini trenutak kada smo se zaista povezale bio je kada sam je fotografisala. Volela je da je fotografišem, a i ja sam to volela. Izgledala mi je tako čudno i drugačije. Za umetnički projekat, to je delovalo kao nešto nesavladivo. Ali, kako smo prolazili kroz proces zajedničkog rada na ovom projektu, počela sam da shvatam da politika i tvrda religijska ubeđenja i nisu tako bitna. Malo, pomalo, počela je da mi se pokazuje i u manje "privlačnom" svetlu, bez šminke, izgledajući vrlo slabašno. Njena želja za tim da bude ranjiva u mom prisustvu, postala je osnova za naš odnos.

Kako je njena bolest uticala na njenu ličnost?

Naše iskustvo demencije bilo je neuobičajeno. Većina ljudi sa demencijom iskusi gubitak pamćenja. Pamćenje moje bake bilo je u redu, ali je razvila nemogućnost da ispolji sebe. Prestala je da brine o tome kako izgleda, kako kuća izgleda. To je bila velika promena.

Jednom kad uspostaviš takvu dinamiku, a i ona je voljna da bude fotografisana, kako si donosila odluku o estetici fotografija?

Želela sam da njima ne pozira. Postoji dugačka istorija portreta na kojima modeli poziraju i ja sam želela da se suprotstavim tome. Želela sam da uhvatim stvari koje sam videla sto puta pre – kako steže ruke ili kako prekršta noge. Fotografije su nastajale uvek tokom našeg razgovora, i pošto je toliko navikla na fotoaparat, to je značilo da fotografisanje ne ometa vreme koje smo provodile zajedno, tako je sve moglo da bude prirodno i spontano.

Da li postoji neka posebna slika iz serije koja je najbolje predstavlja?

Slika kojoj se vraćam zove se "Poslednja zajednička slika". To je auto-portret na kome sam ja pored nje, nakon što je umrla, u kapeli dok je pripremaju za kremaciju. Morala sam da pitam porodicu da li je u redu da se vratim kući kada je umrla i da napravim tu sliku. Čekali su dva dana, pre nego što su bilo šta radili sa njenim telom. Kad sam stigla, provela sam sate u sobi sa njom, slikajući njeno mrtvo telo. Napravila sam i jednu našu zajedničku sliku, koristeći produžni kabl za fotografisanje. Nikad pre nisam sebe slikala za fotografiju na kojoj sam radila, ali sam gledala direktno u fotoaparat. To je bio način da se obratim sebi u tom trenutku.

Zašto je ta slika toliko važna?

Mislim da sam tu sliku napravila za sebe. Zato što sam, do tog dana, mislila da sam samo vežbala na njoj, ali zapravo, ona je bila sastavni deo mog fotografskog identiteta. Postala sam zavisna od fotografisanja nje.

Nastavljajući dalje, morala sam da smislim šta ću da radim sad kad je više nema. Ona je bila deo porodice, ali i izuzetno značajna figura u mom životu, ali i moja kreativna muza. Shvatila sam, u nekom trenutku, da moram da je slikam i kad je umrla da bih osetila njeno prisustvo na taj način. Na toj slici, počela sam da budem svesna toga da je umrla i da mislim o tome kako ću da nastavim bez nje.

Hvala Rejčel.

Rejčel Koks izlaže u galeriji Talley Dunn, u Dalasu, Teksasu, Americi. "Blistavi duh" je izložen na Format Festival-u u Derbiju, do 12. Juna.

Evo još fotografija iz serije: