Šta gledaju kineski radnici u svojim tržnim centrima u Srbiji

Prve asocijacije kada se spomenu kineski tržni centri svakako su dugački, slabo osvetljeni hodnici, prepuni šarene jeftine robe čiji miris draži sluzokožu nosa. Međutim, ono što je meni zapalo za oko kada su u pitanju ova carstva toksične plastike i nevešto plagiranih patika je da devedeset odsto Kineza koji tamo rade provode vreme gledajući filmove i serije na laptopovima i smartfonovima. Stoga sam odlučio da ispitam kakav je filmski reportar u kineskim tržnim centrima i da li su Kinezi toliki filmovili ili jednostavno ubijaju dosadu između dva para prodatih Nikf čarapa.

Do najbližeg tržnog centra krenuo sam pre podne, kako bih izbegao gužvu. To je onaj sa nemaštovitim nazivom "Kineski centar", što se crveni sučelice glavne pošte pored železničke stanice. Pretpostavio sam da Kinezima vokabular srpskog jezika ne prebacuje mnogo dalje od "ima", "nema", "ne može", pa sam uz pomoć Gugl prevodioca preveo ključno pitanje za ovaj tekst: "Koje filmove gledate?" i odštampao ga na papiru - da se nađe, ako zapne.

Već na samom ulazu, zapahnuo me je koktel mirisa robe i bogato začinjene hrane. Rešio sam da procunjam okolo kako bih se bolje upoznao sa terenom pre nego što se istinski bacim na posao. U hodnicima su stajale prodavačice koje su bistrile svakodnevne teme, potencijalni kupci su razgledali šortseve za kupanje i dušeke za plažu, deca vlasnika lokala su se jurila, dok su iz radnji, očekivano, sa zvučnika laptopova, treštali dijalozi na kineskom jeziku.

U prvom lokalu u kojem sam se obreo, dočekao me je sredovečni Vang Lili, netremice čkiljeći u ekran sa kojeg su bleštale akcione scene ala Pad crrnog jastreba. Predstavio sam se, a Vang je razvukao široki osmeh. Gotovo da ništa nije razumeo od onoga što sam pričao, ali mu je, pretpostavljam, bilo simpatično to što nisam uobičajena mušterija; dođavola, ja i nisam bio mušterija. Bacio sam pred njega papirić na kojem sam odštampao ono pitanje vezano za filmove, mlatarao rukama, nišanio kažiprstom ka njegovom monitoru, na kojem se, uzgred, odigravala bitka epskih razmera, ali šipak. Čak ni radnica, koja je odmah dotrčala, nije uspela da mi pomogne. Vang Lili se samo smeškao i ponavljao: "Ne gleda ja film. To samo malo gleda."

Pomislio sam, ako ovako bude i u ostalim radnjama, velika je verovatnoća da neću uspeti da odgonetnem pitanje koje mi je sada još više golicalo maštu i da neću imati šta da pošaljem urednici.

U radnji preko puta ove sedelo je dvoje mladih ljudi: momak i devojka ili brat i sestra, zaista nisam siguran, niti sam mogao da otkrijem pošto oni nisu znali ni reč srpskog jezika. Krupnija gospođa koja radi tu je dotrčala do mene i zaštitnički me pitala da li moram baš Kineze da ispitujem.

Rekoh joj – Gospođo, ne moram njih da pitam, ako vi možete da mi odgonetnete koje filmove Kinezi gledaju u tržnom centru.

– A, pa to ne znam, ja samo gledam turske serije… Al' kod kuće – reče gospođa, dodavši da se badava trudim oko ovo dvoje, pošto su oni u Srbiju došli tek dan ranije.

Ipak, kada sam im stavio na pult papirić sa pitanjem, oboje počeše da se smeškaju, meškolje i nešto domunđavaju, a onda devojka uze hemijsku olovku i zapisa naziv njenog omiljenog filma ili možda da se gonim u tri lepe. Trebalo je dešifrovati napisano, pošto – valjda ste već razumeli – ne poznajem kineski jezik. Ponadao sam se da se radi o nekakvom kineskom klasiku, o nekom dragulju njihove kinematografije i možete misliti kakvo me je razočaranje ošamarilo kada mi je jedna Kineskinja preko Fejsbuka otkrila da se radi o Osvetnicima: doba Ultrona. Tja, zar Kinezi gledaju američke blokbastere… To je potpuno uništilo mistiku.

Doduše, imao sam sreće što su mi pokazali preko čega gledaju serije i filmove. Radi se o softveru PPS koji sadrži veliku bazu kineskih filmova, serija i televizijskog programa. A kada bi poželeli da odgledaju nešto sa Zapada, onda to čine preko www.dnvod.eu/ koji funkcioniše po principu naše Filmovizije i sličnih sajtova za strimovanje filmova. Naravno, svi filmovi imaju ugrađeni titl ili su sinhronizovani.

Nešto dalje, sakriven iza tričarija i guma za bicikle, sedeo je Li i gledao Svet iz doba jure, najnovije ostvarenje Kevina Trevoroua. Pošto je poznato da su Kinezi ljubitelji kič estetike, nije ni čudo što mu se ovaj film o dinosaurisima dopada. Li mi je priznao da je funkcionalno nepismen, ali da ga to ne spečava da gleda američke filmove. Na pitanje šta voli da gleda, odgovorio je: – Ja gledam samo novo, Amerika.

Zahvalio sam mu se, pozdravio se i produžio dalje.

U sledećem lokalu, iza visokog pulta sedeo je mališan u majčinom krilu i sa velikom pažnjom gledao nekakav crtani film, dok mu je ona kašičicom gurala nudle u usta. Pokušavao sam da uspostavim komunikaciju sa ženom, međutim njen srpski nije bio na zavidnom nivou. Ipak, imao sam puno sreće jer je u tom času prišao njen suprug koji, verujte mi na reč, poznaje srpski jezik bolje od našeg prestolonaslednika. Rekao mi je da njegova supruga i on baš i ne gledaju televiziju, ali da zato njihov četvorogodišnji sin Iho Iho guta crtane filmove.

– Gleda mali sve, japanska anima, kineska crtani, sve gleda – reče mi on.

Pitao sam ga koji mu je omiljeni crtani, na šta je on uzeo smartfon i preko Gugl prevodioca mi preveo Bojica, mala nova (na engleskom Crayon, Shin-chan). Kasnije sam saznao da se radi o komičnoj japanskoj animi. Odgledao sam jednu epizodu bez prevoda i mogu vam reći da sam črvsto ubeđen da sam doživeo LSD trip, jer je crtani film halucinogeniji od spotova Pink Flojda.

Budući da nije ostalo još mnogo lokala, rešio sam da se preselim pedesetak metara niže, u drugi odeljak ovog tržnog centra niklog na osnovama "Novog veka", najstarijeg tržnog centra ovakvog tipa u Nišu koji je danas propao. Kada je otvoren 2008. godine, bio je prepun robe, dok sada većina lokala zjapi prazna. Pogodila ih je ova naša kriza, pa su pobegli iz Srbije glavom bez obzira, baš kao što su i došli. Po dugačkoj dvorišnoj stazi, šetala se Sjam.

– Šta gledate ovih dana? – upitao sam je.

– Gleda serija – reče Sjam i izvuče smartfon iz zadnjeg džepa belih pantalona.

Koščatim prstom je uperila ka ekranu telefona na kojem su se smenjivale scene iz nekakve kineske sapunice. Sjam mi reče da je to serija Ti si moja sestra (你是我的姐妹), inače njena omiljena. Daljim istraživanjem, utvrdio sam da se radi o veoma popularnoj televizijskoj sapunici među kineskim auditorijumom. Pogledao sam prvih petnaestak minuta zajedno sa Sjam – koja mi je otkrila još jedan sajt za striming (www.letv.com) – i došao do zaključka da poetika veoma podseća na onu latinoameričkih serija; red svađe i lomljenja kućnog inventara, red grljenja i ljubljenja, red patetike, pa haos na svadbi (ne bih da vam spojlujem). Sve u svemu, radnja se vrti oko tri sestre i njihovog problematičnog oca. Što se mene tiče, nije moja šolja… soja sosa.

Pošao sam dalje. U lokalu pored, sakrivena od vrućine koja je bivala sve nesnosnija, sedela je veoma prijatna gospođa Huan Ču. Nasmejana i draga. Za razliku od Sjam, Huan Ču više voli drame, kakvih na kineskom tržištu ima koliko ti duša ište. Mlatarala je rukama, zapisivala na papiru, ma na sve moguće načine pokušavala da mi objasni koji film trenutno gleda, ali nije uspela.

Srećom, uz pomoć fotografije, uspeo sam da otkrijem da se radi o drami u kojoj se radnja vrti oko lova na vukove u Mongoliji, ali se jedan mladić posvetio spašavanju štenaca. Poslednjeg vuka (狼图腾) planiram da odgledam jer sam za onih desetak minuta koliko sam ga gledao u tržnom centru bio očaran raskošnim kadriranjem i kamernom atmosferom.

Utom je naišao Huanin suprug koji mi je rekao da vole da s vremena na vreme pogledaju televizijsku seriju Feniks nirvana (我是特种兵之火凤凰) o devojkama, pripadnicama specijalne vojne jedinice. Nešto kao naša "Vojna akademija", čak i deluje podjednako glupavo.

Seo sam u auto i skoknuo do "Azija centra". Tamo je bila veća gužva, vlasnici lokala nisu bili baš raspoloženi za priču i još manje za fotkanje. Iskreno, nisam bio ni ja. Posle tri sata provedena među Kinezima, lomeći jezik prilikom sklapanja najjednostavnijih rečenica, osetio sam se kao stranac koji luta po nekakvoj siromašnoj kineskoj provinciji.

Ipak, uspeo sam da krišom fotografišem jednog od vlasnika lokala dok je, potpuno nezainteresovan za zbivanja u radnji, gledao nekakav vojni film u kojem Kinezi tamane zle, Hirohitove Japance. Usput sam kupio ženi šorts, da ima dok se sunča na terasi i vratio se kući.

Na laptop sam instalirao gorepomenuti PPS i već dva dana gledam nekakve kineske rijaliti programe koje ništa manje ne razumem od ovih domaćih; stupiderija je stupiderija, bila ona s ovog ili onog kontinenta.

Međutim, ono što sam zaključio posle ove avanture je da vlasnicima ovih neuglednih radnji u kineskim tržnim centrima nije važan repertoar – koji varira od treš sapunica do visokobudžetnih ratnih filmova – već im je film jedna od retkih spona sa domovinom i možda jedini način da se makar nakratko vrate tamo odakle ih je beda i nemaština isterala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu