​Igrao sam nameštenu utakmicu i osećao sam se kao govno

Prošli su dani kada sam bezuspešno jurio za loptom i zamišljao da ću možda jednog dana zarađivati novac od najvažnije sporedne stvari na svetu. Pošto sebe vidim kao fudbalskog romantika, mazohistički sam se igri posvetio do neke dvadeset i treće, iako sam i u prvim danima punoletstva znao da samo gubim vreme. Imao sam kapacitet pluća kao kolibri, a realno, i problem u glavi, a nisam znao da se zagradim. Ipak, i tako vrljav, mogao sam da gurnem kroz noge, izvedem prekid i pustim loptu u kanal, ali opet nedovoljno često da bi me neko nekad pogurao kako bih postao kučkica raznim Ramadanijima.

Nije mi bilo bitno čiji sam grb nosio na srcu (a nisam ih previše menjao, svega tri), mrzeo sam rivale sa druge strane tih 90 minuta kao da su mi pred očima silovali sestru i majku. Ako bi mi neko uskratio pravo na mržnju tih sat i po vremena, pitao sam se zašto uopšte igram.

A igrao sam i nameštene utakmice. I osećao sam se kao govno.

Kratkotrajni fudbalski vek proveo sam uglavnom po vojvođanskim terenima. Svi znamo kakvo je stanje u srpskom fudbalu, i koliko god se oni debelokošci iz FSS-a trudili da promovišu regularnost lige, nema normalne osobe koja će u to poverovati. Mešetarenje tipa „ja tebe sačuvam ove sezone, ti ćeš meni pomoći sledeće" i slične manipulacije dešavaju se i u najvišim rangovima, a ne treba ni da pominjem koliko su izražene kako se sve više spuštaš ka beton ligama.

Pošto ne postoji kladioničarski lobi, uglavnom se sve nameštaljke šteluju isključivo zbog nagona za preživljavanjem, čist zakon prirode po kojem u ligi ostaju najsposobniji. Tako da se ništa ni ne pitaš. Bar se ja nikada nisam pitao. Dođu ti i kažu idemo tamo da izgubimo. Ili pobedićemo. A ti jebeš majku sebi što moraš da budeš loš glumac u još lošijem filmu, umesto da za promenu zapravo zablejiš i oždereš se kao car na porodičnom ručku.

Rekoh da sam igrao samo za tri kluba, a ovaj u kojem se sve negativno dešavalo u stvari nikada nisam ni voleo. Novi trener me je dovukao kao svog igrača, još sam išao u srednju školu i uspevao čak i da zaradim dovoljno za džeparac od fudbala. Zato me je pola tog mesta i pola tima osporavalo, tvrdeći da ne dajem i donosim dovoljno. Jebiga, svima im je smetalo što sam uzimao mesto nekom tamošnjem detetu i kasnije sam to nekako i razumeo. Dovoljno me je smaralo to što sam iznova sebe motivisao igrajući za nezahvalna goveda, plus sam morao da igram i nameštenu tekmu po prvi put u životu.

Otišli smo u Žitište,malo banatsko mesto poznato po spomeniku Rokiju Balboi. Ja nisam imao toliko sreće da mi dobrodošlicu pruži Silvester Stalone, jer je predstavljen tek godinu dana kasnije. Vraćali smo bodove iz prvog dela šampionata pošto su klubovi bili u prijateljskim odnosima, pa nas je čekao i kotlić i roštilj posle tekme. Valjda je u ćevapu trebalo da pronađem utehu što sam na teren izašao skinutog šorca.

U ćevapu bih nekada možda pronašao i suštinu života, ali ovoga puta ne. Da sam barem mogao da kažem ortacima da ojade neku kladionicu, ali ova utakmica nikoga nije interesovala, pa čak ni tamošnje meštane. Jednostavno ih nije bilo. Sasvim je normalno da se uvek okupi između pedeset i sto gledalaca, ali kada se na stadionu niko ne pojavi, onda zapravo dobiješ potvrdu koliko si bedan tog dana.

Da ne bi sve ličilo na montipajtonovski skeč, dogovorili smo da prvo poluvreme igramo for real, ali nisam video nijedan razlog zašto bih se pomerio. Blejao sam na terenu, vukao se kao slina, a jedan od protivničkih paramecijuma mi je tagovao krampone po cevanici. Na nameštenoj tekmi!

Kao da to nije bilo dovoljno, jedan od najvećih idiota sa kojima sam ikada igrao, u tom trenutku bar 15 godina stariji od mene, koji me je psihički maltretirao svaki dan, urlao je kao da igramo finale Lige šampiona. Nisam nikada znao kako da objasnim takvo ponašanje osim seksualnom apstinencijom kod kuće, ali kada je i u ovih 45 minuta uspeo da me nazove pičkom jer me nije interesovala utakmica, shvatio sam ─ čovek je jednostavno dileja.

Ako nekoga interesuje, prvo poluvreme se završilo bez golova, a posle toga smo se sklonili sa terena i u 70. minutu i primili jedini gol. Na večeri sam popio dva velika piva i relativno se ulubio samo da ne gledam više te goveđe glave.

Nedelju dana kasnije, igrali smo gajbi i trebalo je da pobedimo. Ne mogu da kažem da tako nešto nikada nisam video, jer sam viđao smehotresne situacije u kojima su se našli razni klubovi iz bivše Jugoslavije. I ovo je bila jedna od njih, iako ponavljam, mi nismo birali da nameštamo te tekme. Sećam se samo da se tim zvao Sutjeska, više se ni ne sećam iz koje vukojebine, i vodio je 3:1 u dvadesetom minutu tekme. Više nisam znao šta se događalo, pa sam krenuo da se zapravo trudim jer sam mislio da su nas likovi preveslali, međutim, bek koji me je čuvao je bio u fazonu: „Šta zapinješ, burazeru, pa polako".

Voleo bih da sam već tada imao oštar predmet u ruci i da prerežem vene na nogama i nikada više ozbiljno ne šutnem loptu. Pošto smo preokrenuli na 5:3, sećam se da je protivnički golman skinuo rukavice, degažirao loptu i pičkarao sve oko sebe: „Šta ste me doveli ovde da me blamiraju i pune?"

To je i suština. Radio sam nešto tako jadno, a nisu mi pretili porodici, nisu želeli da mi pucaju u kolena, niti sam bio govno koje će namestiti tekmu iz lične koristi. Zapravo, nisam ni dogurao dalje od trećeligaških i četvrtoligaških terena. Da sam barem došao u situaciju da namestim nešto od čega će neko imati koristi. Možda je to neki poseban rad, pa je toliko konstantan na ovim područjima. A možda samo ljudi rade šta moraju da bi zaradili neki novac jer ga u fudbalu u Srbiji definitivno nema.