Izbeglice u Beogradu zabrinute zbog napada u Parizu

Da nije šatora Crvenog krsta i Info pulta za pomoć izbeglicama, park kod beogradske Autobuske stanice izgledao bi isto kao i pre više od godinu dana, pre početka izbegličke krize sa kojom se svet suočava. Priliv imigranata kroz Beograd smanjio se od kada im je omogućen transport iz Preševa direktno na hrvatsku granicu.

Za razliku od tog parka, onaj preko puta, kod Ekonomskog fakulteta, među Beograđanima poznat kao "Picin", a među Avganistancima kao "Avgan" park, pun je života. U letnjikovcu, pomoću štipaljki, okačeni su crteži mališana kojima su volonteri doneli pribor i igračke, pa sa njima, u igri, provode lepo novembarsko podne. Lopte lete na sve strane, pika se mešavina fudbala i odbojke. Roštilj se u obližnjim grilovima ne gasi.

Mnogi od izbeglica nisu čuli za napad u Parizu pre nego što su, veče pre toga, stigli u Beograd. Još manje su čuli da je jedan od napadača pre mesec dana registrovan na prelazu u Preševu. Većina odbija da govore o napadima u Parizu, plašeći se kakva će sada biti slika o izbeglicama. Ali poruku koji imaju je jedinstvena - "Ne želimo još krvoprolića."

ABUZARĐAN, 27 godina

To što se u Parizu desilo će uticati na sve. Ne samo na nas. Mi dobro znamo koliko je to strašno, jer smo upravo pobegli od svega toga. Nismo čuli za napad u Parizu, jer nismo znali ni koliko sati ima. Prolazilo bi po nekoliko dana da ne vidimo ni čoveka. Sinoć smo stigli ovde, bili smo presrećni i samouvereni da ćemo posle više od mesec dana stići do Nemačke. I ovde smo čuli šta se desilo u Francuskoj. Nemam reči.

Ako nam daju sklonište, daju, ako ne, šta čovek da uradi? Niko ne bi trebao da prepešači tri, četiri države. Bez hrane, vode, svega. Stigli smo iz Avganistana, preko Bugarske. U Bugarskoj su nas napali i policijski psi, jedva smo uspeli da se spasemo, a jedna žena nam je sa prozora pokazala gde je put za Srbiju. A u Srbiji su nam uzimali po deset eura za papire. Nema veze, stigli smo u Beograd, ljudi su ovde mnogo bolji i drugačiji prema nama. Ako na ovom našem putu posustaneš ili padneš, niko te neće pokupiti jer ljudi jedva sebe drže na nogama. Niko nema ni vodu da ti ponudi. Ko još želi tako da putuje? Puno je rizika, a kada neko odluči da na taj način napusti svoju zemlju, to znači da nešto opasno nije u redu tamo. To je, na neki način, "uradi ili umri" situacija.

RAZVAN, 20 godina

Veoma sam tužan zbog toga. To uopšte nije dobro. Nadam se da će oni koji žele rat i koji prouzrokuju ratove dobiti ono što zaslužuju. Rat nije dobar. Avganistan je u ratu, Iran je u ratu. Tamo je veoma opasno, prava džungla. Zato ljudi dolaze ovde. Ovde nas prihvataju, i mi smo veoma zahvalni. Nadam se da Evropska unija neće promeniti stav o izbeglicama. Postoje ljudi koji žele da stvore lošu sliku o izbeglicama, napadi nisu povezani sa nama.

Mi smo siromašni, ovde dolazimo samo u izbegličke kampove i nadam se da će nas primiti. Više od mesec dana putujem iz Avganistana, srećom stigao sam do Srbije. Ljudi su ovde veoma, veoma dobri. Puni poštovanja, i ovde sam srećan. Bugarska, nije dobra. Ponašaju se kao životinje. Nemaju poštovanja prema nama. Kada te uhapse, drže te po pet-šest dana u zatvorenoj prostoriji. Posle toga silom nam uzimaju otiske prstiju. Biju te i uzimaju otisak prsta. Zbog toga smo baš nesreći.

HAKIM

- Ovde smo čuli da je u Parizu bilo bombi i pucnjave. Neki ljudi kažu da će sada granice za strance biti zatvorene. Da će Francuska zaoštriti stav prema izbeglicama. Mislim da će događaj uticati na ceo svet. Ljudi su ovde bili tužni kada su čuli o tom strašnom događaju u Parizu. I sada misle da ih tamo neće prihvatiti. Da će nas vratiti u Avganistan. A tamo je mnogo loše. Voleli bismo da nam, ipak, pomognu. Sinoć smo stigli iz Avganistana preko Irana, Turske i Bugarske. Bugarska policija tuče ljude, šalje ih u kamp, uzima novac, mobilne telefone, torbe pertle. Mogu do trideset dana da te strpaju u ćeliju, na hlebu. Ovde se osećamo sigurno i srećno. Ljudi su jako dobri i prijateljski nastrojeni. Imam osamnaest godina, najstariji sam sin u porodici. Godinu dana pre nego što sam krenuo na put, napustio sam školu iz bezednosnih razloga. Voleo bih da nastavim školovanje.

Još malo fotografija u nastavku:

Posledice napada pasa u Bugarskoj na rukama Aburzađana i njegovih prijatelja

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu