​Kako izgleda biti udovica u 28. godini u Srbiji

„Ne bojim se Smrti, samo ne bih voleo da budem tu kada se dogodi", rekao je Vudi Alen.

Ni ja. Ali, jebiga, ja sam se ipak našla tu negde, u Njenoj blizini. I ostala udovica u 28. godini.

Ljudi imaju različita iskustva sa smrću bliskih osoba. Neki zapadnu u depru, kljukaju se bromazepamima, rivotrilima i antidepresivima, drugi metamorfiraju u druge ličnosti, što zapravo uopšte ne mora da bude nužno loše. Treći zablokiraju i nikada se ne probude. Dignu ruke od „površnih svakodnevnih radosti" i utonu u apatiju. Ono, čemu sve to?

Ja? Ja sam verovatno kroz sve te faze, ili bar kroz većinu njih, prošla nekako podsvesno.

I bila sam kul. Previše kul.

Tog 2. marta radila sam od kuće, kuckala nešto na kompu i slušala Perfect day Lu Rida. Sećam se, jer sam je šerovala na Fejsu. A i bio mu je rođendan.

Paradoksalno, Perfect day je za mene predstvaljao savršeno depresivno stanje. Možda zbog filma Prozac nation na koji sam se ložila kao klinka.

Sećam se da je padala neka užasno tmurna kiša, a ceo dan kao da je naslikao Edvard Munk. Sećam se da sam pila čaj od kamilice i da mi se gadio jer nije bilo limuna u njemu.

Sećam se prodornog zvona na vratima. Jedanput. Drugi put. Treći put.

Živeli smo sa njegovim matorcima, s tim što smo mi imali poseban stan na spratu. Sećam se da nisam htela da pomerim zavesu i vidim ko jebeno stoji na kapiji.

I znala sam da se nešto dogodilo. I to njemu.

Srce, rekli su. Infarkt u jebenoj 33. godini. Bio je sam u svojoj kancelariji.

Sećam se vriska njegove keve. Sećam se da je njegovom ćaletu pozlilo.

Tresla sam se kao da sam dobila jebeni epi napad. Ruke su mi drhtale, kao pri teškom obliku Parkinsona. I onda sam uzela mobilni da javim urednici da ne mogu da nastavim da radim, ali da ću sutra završiti posao. Posle deset minuta i dalje sam sedela, tresla se, buljila u fleku koja se napravila od vlage ispod krovnog prozora.

To je bio taj neočekivani šok koji mi je paralisao svaki pokret, svaku misao, svaku, iole mentalnu sposobnost da uradim, šta god. Pa i da progovorim. Svaku mogućnost za racionalizacijom.

I sećam se da sam želela da odem na trčim oko Olimpa. Da stavim sluške u uši i otrčim u neku drugu dimenziju. Zaustavim vreme jer, avaj, i to je stvar percepcije. I udahnem vazduh.

Jebote, kako sam želela da dišem. I pobegnem.

Onaj najiritantniji deo koji sam zaista želela da izbegnem, po cenu i da polomim nogu i, jebiga, jednostavno budem sprečena da se socijalizujem sa silnim rođacima, od kojih većinu nikada nisam ni videla, tek je sledio. I upoznavanjem sa njegovim pitaj-boga-otkad poznanicima i prijateljima i zahvaljivanjem na tom čuvenom „saučešću", kako tradicija nalaže.

Uvek sam prezirala fraze. „A, nikad se ne zna zašto je to dobro", „U svemu lošem postoji nešto dobro", a bilo je i onih pesnika u fazonu Čerčila što su me teatralno tešili: „Znam da prolaziš kroz pakao, ali nastavi da koračaš."

Ma, jebite se.

Htela sam sve da ih oteram u pičku materinu i otrčim u svoju dimenziju. A nisam. Ostala sam tu, jer „tako treba."

Nisam plakala. Bila sam bleda i za tih par sati metaforički, ili ne, mršavija za nekoliko kilograma. Sedela sam dole sa „familijom" i kulturno odgovarala na besmislena pitanja.

Bila sam kul.

Onda je nastupio onaj užasavajući paranoični osećaj griže saveti da sam zapravo ja kriva.

Da. Svađali smo se oko svega. Ja sam ulazila iz histerije u depresiju, jer on nije želeo da se odvojimo i živimo sami. Kenjala sam mu što ostavlja prljave sudove kad se vratim sa posla. Kenjala sam mu što zove mamu da mu pegla veš. Kenjala sam mu što puši preda mnom jer sam ja ostavila cigare.

I sećam se, da, stvarno se sećam, da sam mu par puta poželela sve najgore. I pretila da ću da odem. Posle jedne svađe, dok sam se gušila u suzama, pomislila sam kako bih volela da nestane.

U tom apstraktnom stanju nisi baš sposoban da pravilno i logično postaviš stvari. Distorziraš sopstvenu percepciju, poput crne rupe.

Taj šizofreni miks emocija trajao je oko nedelju dana i onda sam se vratila na posao. Kako su tadašnje poplave u Srbiji poprimile, kako smo ih mi u medijima prikazivali, „apokaliptične razmere", ostajala sam mnogo duže u kancelariji nego obično.

Radila, uzbuđeno i savesno.

I dobila neverovatnu energiju, koja je zapravo poprimila potpuno eskapistički smisao.

Ali, ja sam bila kul. I nisam propušila. Nisam potonula i prepustila se čarima benzodiazepina. Bila sam, bre, sasvim kul.

Samo što nisam.

Šest meseci kasnije, otišla sam u klub sa nekim prijateljima i provodila se kao da u životu nisam imala ni jedan jebeni problem. Nisam pušila. Pila jesam.

Upoznavala sam nove ljude i ponekad, nasumice, provukla kroz priču svoje intimno iskustvo. Obavezno bih dodala da sam sad ok, da je prošlo dosta vremena i da sam prešla preko „toga". Ponosno sam demonstirala svoje filozofsko-retoričke sposobnosti o smrti i sve okretala na foru, parafrazirajući Oskara Vajlda. Koristila sam svaku priliku da pokažem koliko sam zapravo „nesalomiva" i opuštena.

Otišla sam na more i počela da imaginarno kreiram novog „čoveka svog života". Kako bi slušao džez, kako bi glorifikovao Vudija Alena i sa kojim bi do iznemoglosti mogla da raspravljam da li je Linč genije ili folirant.

I bila sam skroz kul.

A onda me je stiglo. Ceo taj be strong fazon razbio se u paramparčad.

Sećam se da sam se vozila u troli dok se spustila ista onakva kiša koja se slivala niz štrokava stakla na kojima je neko plavim markerom nacrtao srce. Mogla sam se zakleti da je to bila ista ona kiša.

Tipični beogradski haos kad god nas strefi neka „kataklizmička" nepogoda uslovila je da već nakupljeno nezadovoljstvo u ljudima promeni njihova lica i mimike. Bilo je desetak stepeni, a ja sam počela da se znojim kao da se rastavljam od života.

Srce mi je toliko lupalo da sam verovala da ga svi oko mene čuju.

Imala sam osećaj da mi se pojavila knedla u grlu koja se naglo uvećava, da mi je proradila štitna žlezda i počela sam da gubim dah.

Opet sam osetila istu onu treskavicu kao kada sam čula ono jebeno zvono u martu. Odjednom sam postala previše svesna svakog šuškanja, svakog razgovora koji su putnici među sobom vodili i užasnog vonja koji je ispunio trolu kao da je gasna komora.

Umirem.

Na stanici sam počela pomahnitalo da guram ljude oko sebe, dok sam polusvesno čula neku bakutu kako me ispraća obilnim psovkama. Izašla sam i sela na stepenice ispred kineskog butika i počela da plačem.

Kao da sam se upravo rodila i umrla u isto vreme. Mislim da nikada u životu nisam plakala takvim intenzitetom. Setila sam se svih dečjih trauma, svih svađa sa ćaletom i kevom, svih trivijalnih nepravdi koje sam odavno zaboravila. I trauma koje sam potisnula.

Plakala sam zato što nije tu da me zagrli i kaže mi da će sve biti ok. Iako bih znala da neće, prijalo mi je kad mi to kaže. I naša putovanja i avanture koje bismo stvarali pa i do supermarketa da kupimo pomorandže.

Plakala sam, jer sam znala koliko je voleo Zvezdu i da neće prisustvovati sledećem derbiju.

Plakala sam, jer nisam više mogla da se svađam sa njim o njegovim jebenim proruskim stavovima i jer nisam mogla da branim pedere. Plakala sam jer nismo mogli da se svađamo, pa da vodimo ljubav. Da odemo u „Kalenić" i pijemo pivo dok se prisećamo na kako smo se bizaran način upoznali.

Ni da ismevamo politiku dok jedemo kinesku klopu. Plakala sam jer sam bila užasno patetična i sama i zato što sam bila kul, a nisam.

Nikada nisam bila perfekcionista, niti opsesivno kompulzivna i uredna. Ali od kad je on umro, stan je bio savršeno skladno sređen i čist.

A posle moje kiše koja se stopila sa neveremnom koje me je zateklo u troli, zapustila sam sve.

Nisam više bila tako kul.

Zapalila sam cigaru i slušala Majlsa. Bila sam ljuta, čuj ljuta, besna, na njega jer je otišao, i u isto vreme letargična i melnholična.

Kad sam bila u stanju, čitala sam Kiša i pronalazila lične segmente gotovo na svakoj njegovoj maestralno ispisanoj stranici.

Na poslu sam bila ok, nasmejana, vedra i sa fenomalno lažnim optimizmom kojim sam, sigurna sam, iritirala mnoge.

„Jebote, pa kako ona može da bude takva? Mislim, da sam ja na njenom mestu, završila bih u Lazi ili bih makar bila zmobi kog ništa ne zanima. A vidi nju! Našminkana u haljinici, zajebava se kao da se ništa nije desilo. Njoj je bre super, boli je uvo."

Pa da. Tako je i bilo. Tamo. Kod kuće sam tonula.

Sećam se da sam kao mala zadržavala dah dok mi se potpuno ne smarči pred očima. I merila vreme koliko dugo mogu da izdržim da ne dišem. Nesalomiva. Tako sam i sada radila, doduše, na malo drugačiji način, a onda sam zaista počela da padam u nesvest.

I da, jesam potražila pomoć . Koliki god to poraz za mene kao „maestralno snažnu" osobu predstavljao, nisam želela da ostanem u tom stanju u kom sam se nalazila.

Jer, ironija je, dopalo mi se pomalo. A znala sam da se ne bi dobro završilo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu