​Kako pomoći depresivnoj voljenoj osobi

Početkom godine, ležao sam u krevetu sa devojkom i pričao o njenoj depresiji. Bila je u sred drugog talasa, koji je usledio šest godina posle prvog. Pričala je o svojim osećanjima i „mislima o samoubistvu." Pokušao sam da ne pokažem koliko me je to nespremnog uhvatilo, pa sam pitao na šta konkretno misli. Rekla je „Na noževe. Uglavnom fantaziram o noževima."

Moje misli su krenule sledećim tokom:

„Dobro je da je ovako otvorena, to je ipak neki napredak."

Sakriti sve noževe po kući.

„Šta na to da joj odgovorim? Zašto mi je poverila tu informaciju?"

Sakriti noževe u roku od odmah.

„Kako da joj pomognem da reši ovaj problem?"

Ne zaboravi na noževe…

„Zašto bi htela da se ubije? Zar me više ne voli? Zašto nisam sposoban da je usrećim?

Ego mi je pretrpeo ozbiljan udarac. Osetio sam se beskorisnim. Ostatak noći proveo sam budan, misleći o noževima, ljubavi, depresiji, i svojoj ulozi u čitavom tom haosu. Ujutru sam poslao poruku Kejti, svojoj sestri: „Šarlot je opet depresivna. Ne znam šta da radim. Nisam pametan."

Kejti, čiji muž takođe pati od depresije, mi je ubrzo odgovorila: "Brate, znam tačno kako se osećaš. Zovi me kad god hoćeš."

To je bar donekle oborilo pritisak. Do tada nisam nikom rekao šta se dešava. Misli su mi se samo odbijale unutar glave poput teniske loptice.

Za depresiju nije niko kriv. U pitanju je bolest koja, kako kaže Kraljevsko udruženje psihijatara, pogađa petinu svih nas u nekom životnom dobu. Utiče na ljude na razne načine, i ne postoji jedna fiksno definisana grupa simptoma koja se na sve može primeniti. Ali depresija ne utiče samo na ljude kod kojih je taj poremećaj konstatovan. Po prirodi stvari, ona utiče i na živote njima bliskih ljudi – prijatelja, porodice, ljubavnika.

Mi ne patimo na isti način kao i sama depresivna osoba, to je bar očigledno. Ali i sam pokušaj pružanja podrške voljenoj osobi na putu ka ozdravljenju može da ostavi teške posledice. Dok se trudimo da ih podržimo, opterećuje nas osećaj krivice, očaja, i straha. Uvek nam se čini da hodamo po jajima, a važno je da se postaramo i za sopstveno duševno zdravlje.

Prvo što sam osetio tokom Šarlotine depresije bio je udar na moj ego. Prijateljica čiji dečko i najbolji drug takođe pate od depresije slaže se sa ovom ocenom. „Pomisao da više ne možeš da ih učiniš srećnim ume da zaboli," kaže ona.

Svi negde znamo da nismo osnovni izvor nesreće našeg partnera, ali moja prijateljica je morala da prihvati da takođe nije ni rešenje. „Ne možeš da spaseš depresivnu osobu. Možeš samo da joj se nađeš. Obično kad čovek nekome pomogne, može da računa da će mu se taj neko zahvaliti. Ali kod depresije, budi spreman da strpljivo sačekaš bilo kakvu zahvalnost."

Emer O'Nil, izvršna direktorka depressionalliance.org, kaže da najbolje što možeš da uradiš za partnera jeste da mu zakažeš pregled kod doktora. „Suštinski, čovek ne može mnogo toga da uradi sam po sebi." Ona preporučuje da se „unapredi stepen razumevanja prirode depresije, da se ne bi bolesna osoba izlagala osudama ili neprikladnim rečima". Ako čovek bolje razume poremećaj „biće mu lakše da se nosi sa njim".

Ključna stvar je izboriti se sa teškom monotonijom koju depresija izaziva. Ako čoveka frustrira što ne može da izvuče voljenu osobu iz kreveta, ta frustracija će verovatno narasti preko svake mere. Nije lako podneti je, ali O'Nil kaže da ogorčenost samo otežava situaciju. „Partner kaže hajde više, uradio sam sve što je trebalo, vodio sam te u šetnje, kuvao ti obroke, pričao o tvojim problemima, ne shvatam u čemu je stvar. Tako se veze raspadaju." Ona smatra da je neophodno steći „što je više znanja moguće o poremećaju i procesu oporavka," što može da pomogne i depresivnoj osobi i njenom partneru.

U suštini, ego mora biti stavljen na stranu. To jeste teško, često i neizvodljivo, ali vredi pokušati. Ume da pomogne ako se priča sa drugim ljudima. Ego će lakše podneti ako zna da i drugi prolaze kroz slične stvari. Od kako sam popričao sa prijateljima o Šarlot i njenoj depresiji, otkrio sam da su mnogi od njih bili u istoj situaciji – pružali su podršku depresivnoj osobi – samo što ranije nismo pričali o tome.

Prirodna je želja da se voljenoj osobi pomogne, čak i ako nije moguće rešiti sve njene probleme. Ja se lično trudim da budem realan kad je u pitanju moj uticaj na nju, ali u isto vreme prija mi ako mogu da pomognem makar i malim stvarima. Emili Rejnolds, autor odličnog teksta na temu pružanja pomoći putem sitnica, objašnjava da je ključ „kombinacija sa jedne strane brige, ljubavi, razumevanja, i sa druge strane praktične koristi. Nekada pragmatizam u stilu 'da ti skuvam čaj, biće ti lakše' ne uspeva da izrazi nežnost i brigu iz koje potiče; gubi se u dobronamernom pokušaju praktičnog rešavanja problema.

Naravno, u brojnim slučajevima mali gestovi prosto neće biti dovoljni. Pošto sam joj opisao razgovor o noževima, O'Nil je rekla sledeće: „Kada ti neko poveri nameru da sebi oduzme život, imaš obavezu i odgovornost da intervenišeš. Tako nešto se ne može zadržati za sebe, previše je za bilo koga da sam nosi. Depresija se klasifikuje kao blaga, umerena, ili teška, a te medicinske definicije često navode na pogrešan zaključak."

Zašto?

„Zato što i blaga depresija nekad navodi na samoubistvo. I posle višegodišnjeg iskustva, bez obzira na to da li nekog intimno poznajem ili ne, kad god čujem da neko razmišlja o samoubistvu, ja pozovem ili lekara ili centar za pomoć i kažem im 'Moram ovo da podelim sa vama'."

Možda zvuči kao kršenje poverenja, to posezanje za trećom stranom radi pomoći, ali verujte mi na reč, svakakve misli prolaze kroz glavu dok se ne porazgovara sa nekim, bili oni profesionalci ili prijatelji. Šarlot nije pokušala samoubistvo, ali ne znam kako bih reagovao ako to ponovo pomene. Delom zato što takva briga zadržana za sebe postaje nepodnošljiva, ali pre svega zato što bih, da se nešto stvarno desilo, sigurno snosio deo krivice makar pred samim sobom.

Jedna od najtežih stavki u ophođenju sa Šarlot bila su ubeđivanja oko toga da li nešto treba ili ne treba raditi. Ovo se, naravno, oslanja na prepoznavanje mogućih simptoma – previše ili premalo sna, promena ishrane, hipersenzitivnost ili neobjašnjivi bolovi koji traju duže od dve nedelje… O'Nil ističe koliko je važno imati pristup pravim informacijama. „Pomoć je dostupna preko mreža za podršku, preko lekara opšte prakse, ali i putem knjiga i članaka u medijima. Nađeš informacije onlajn, pokažeš ih partneru i kažeš 'Evo vidi, ovo su neki od simptoma koji se javljaju kod tebe, da li možda misliš da ti se ovo dešava?' Ali mora se biti uviđavan kad se tako nešto kaže."

Muž i ćerka moje tetke patili su od depresije. U ćerkinom slučaju, bila je post-porođajnog tipa. Za majku, veliko iskušenje predstavlja potreba da se bude rešenje problema. Ali pošto je ranije prošla sa mužem kroz depresiju, moja tetka je odlučila da bi bilo bolje da ponudi praktičnu pomoć. „Bilo mi je teško da pitam ćerku kako bih mogla da joj pomognem. Obično nije znala šta bi mi rekla. Plašila sam se da joj se ne namećem previše – odrasla je žena od 30 godina. Nekad bih se samo upustila u posao bez previše razmišljanja, uglavnom zato što je bilo dvoje dece u pitanju." Kaže da joj jeste bilo teško, da je bila tužna, ali da svesno nije pokušavala da savetuje ćerku – čime ponovo podsećada ne možemo sve sami da rešimo. Ako pokušamo sami, preuzećemo preveliki teret. Ako pod tim teretom posrnemo, nećemo nikome biti od koristi. _________________________________________________________________________

Šuma za samoubistva u Japanu

_________________________________________________________________________

Depresija uvek prođe. Čak i kad deluje kao da je beskrajna, sa vremenom prođe i čovek se nađe na drugoj obali sa voljenom osobom – oboma je laknulo, osećaju se bolje. U ovom trenutku, kad dođe vreme za ponovno sastavljanje života – ironično – najbolje je vreme da se razmisli o raspoloživim terapijama za sledeći put. „Iako ste tek prošli kroz sve to i ne želite da gledate unazad, dobro je otići kod lekara i posavetovati se o mogućnostima koje su vam stajale na raspolaganju," kaže O'Nil. Projekat po imenu

Wellness Recovery Action Plan služi upravo toj svrsi.

Moja prijateljica čiji je verenik prošao kroz težak period depresije pre nekoliko godina opisala mi je kako stvari kreću dalje. Zajedno su mnogo truda uložili da bi sačuvali njegovo zdravlje. „Čudno je to," kaže ona. „Sećam se da smo prošli kroz pakao, ali sad mi deluje skoro kao da se nekom drugom desilo."

U kakvoj god da ste situaciji kao osoba bliska nekom koga muči depresija, ne zaboravite da niste sami – iako nekad tako deluje. Jedini „pravi način" da se pomogne jeste da se nauči što je više moguće o tome kako se druga osoba oseća i kako razmišlja. Znanje u ovom slučaju jeste moć.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu