Kako sam bio silovan u mladosti

Smele, izuzetne memoare Rejmonda M. Daglasa, Biti silovan, pročitao sam praktično u jednom dahu. Napisana ispovednim, a ipak elokventnim stilom, ova kratka knjiga prati kako je autor bio silovan kao osamnaestogodišnjak, u Evropi osamdesetih godina, i govori o tome kako naše društvo stigmatizuje žrtve, zbog čega one zaćute, sramota ih je i osećaju se bespomoćno, dok počinici godinama prolaze nekažnjeno, ako i ikada budu kažnjeni. Kao što Daglas i sam primećuje, „Statistički gledano, gotovo je sigurno da svako ko pročita ovu knjigu poznaje nekoga ko je bio silovan; samo toga nije svestan".

Iako svest o silovanju muškaraca konačno postaje malo rasprostranjenija, delom i zahvaljujući filmovima kao što je Spotlajt, nedostaje literarnih dela koja govore o toj tematici. „Biti silovan" ovu temu obrađuje jasno i promišljeno. Ukratko, treba ga i neophodno je pročitati ga. VICE s ponosom u daljem tekstu predstavlja uvodno poglavlje.

– James Yeh, urednik kulture

Priča o tome kako su me silovali kada sam bio mlad

Nije zlo banalno, banalni su oni koji ga čine. Veliki zločini sa sobom nose neku veličinu, dramatični juriš koji obuzima našu pažnju. Čak i sitni prestupi umeju da budu zanimljivi, kao što je talas otmica baštenskih ukrasa zbog otkupa, koji je pre par godina pogodio severoistok Sjedinjenih Država. Ali počinioci čak i najzverskijih zločina izgleda nemaju ništa zajedničko, osim toga što su lično sasvim beznačajni. Adolf Hitler je bio nespretni nikogović, koji je znanja crpeo iz bečkog ekvivalenta „Trećeg oka", sa početka dvadesetog veka, kome je smrdelo iz usta i koji je pustio idiotske brčiće da bi sakrio veliki nos. Josif Staljin je bio propali pop. Boni i Klajd su bili, po redosledu, povremena konobarica i nesupešni kradljivac ćuraka. Herman Gering se igrao vozićima. Otud potiče frustracija biografa koji ljušte sloj po sloj psihe najvećih kriminalaca u istoriji, samo da bi otkrili, po rečima Gertrude Štajn, da na kraj nema ničega.

Čovek koji me je silovao se isuviše verno uklapa u ovaj obrazac. Pre napada sam znao malo toga o njemu, i nisam video razloga da od tada saznam nešto više. Neupadljiv u svojoj karijeri, običnog izgleda i držanja, nije posedovao ništa zbog čega bi se isticao u gomili. Ja sam imao tu nesreću da otkrijem da je takođe i lukav, nasilan i neko ko crpi zadovoljstvo iz patnje drugih. Ali čak ni te osobine nisu preterano neuobičajene u današnjem svetu. Jedan od neprijatnijih aspekata čitave te epizode je to što je neko tako potpuno prosečan ostavio toliko velikog traga u mom životu.

Što se samog silovanja tiče, i ono je, po mom najboljem sudu, takođe bilo prosečno. Ali to su samo moja nagađanja. Postoji samo jedno silovanje za koje mogu da tvrdim da sam autoritet, i to je moje lično. A ipak, čak i dok pišem o tome, reči mi pred očima blede i gube definiciju. Koliko milijardi puta se tako nešto dogodilo u istoriji čovečanstva? Koliko desetina hiljada svedočenja o tome ima? Sve se izravna u neku užasnu jednoobraznost, postaje priča koju ne vredi pričati, zato što je toliko razbešnjujuće poznata. Zbog čega bi se moje silovanje razlikovalo od drugih? „Pa, dogodilo se meni", teško da deluje kao opravdanje da se o tome truća. Ništa nije dosadno kao dosadno silovanje.

Ali tu postoji jedna poteškoča. Moje silovanje, u svim bitnim aspektima isto kao i svako drugo, uklapa se u svaki obrazac, osim u moj lični. Otkako se dogodilo, pokušavam da mu nađem mesto u mojoj biografiji, sa jasno označenim granicama koje imaju drugi bitni momenti u mom životu (rođenje, škola, prvi posao, silovanje, fakultet, postdiplomske studije…). Ali ono odbija da ostane na tom mestu. Čak i danas, nastavlja da prepravlja kompjutersku šifru mog života, kao jedan od onih pop-ap prozorčića na internetu, koji se pojavljuju brže nego što mogu sve da ih zatvorim. Iskusio sam i druge zločine, kao i većina ljudi: provalu, krađu imovine, manje ozbiljne napade. Tu čovek može da priča o tome šta je bilo „pre", a šta „posle". Zlikovac je identifikovan i suđeno mu je, ili nije; imovina je vraćena, ili je osiguravajući zavod isplatio obeštećenje; pijanog kretena koji divljački mlatara pesnicama unaokolo obezbeđenje je izbacilo. Ali u ovom slučaju, stvari stoje drugačije. Uz pomoć intervencije neke neobjašnjive hronološke konstante, silovanje je uvek sadašnjost.

Pretpostavljam da je tako i sa drugima, ali otkako sam bio silovan, mnogo sam oprezniji kada tumačim tuđa iskustva. Ali zaista je teško reći zašto je tako. U mom životu je bilo mnogo događaja koji su po svim kriterijumima bili značajni: neki su bili pozitivni, a neki jezivi. Zašto to jedno veče, od svih ostalih, ne može da bude stavljeno tamo gde mu je mesto – neprijatno iskustvo iz moje prošlosti, ali koje sam preživeo i prebrodio?

Mislim da je odgovor u tome što silovanje – barem moje, u svakom slučaju; verovatno je tako i sa većinom drugih – ne dozvoljava razdvajanje događaja i ličnosti. Silovanje je znanje, ali ne takvo da tebi, ili bilo kome drugome, donosi bilo kakvu korist. Kada sam ja bio silovan, naučio sam neke stvari o sebi i svetu u kome živim bez kojih bi mi bilo mnogo bolje. I veći deo mog života to znanje me ubija.

___________________________________________________________________________

Imao sam 18 godina. Moje drugo zaposlenje posle škole je bio usamljenički posao noćnog čuvara na pedagoškoj akademiji. Radio sam šest dana u nedelji, petak mi je bio slobodan dan. Patrolirao sam univerzitetskim zemljištem od sedam hektara, sa baterijskom lampom u ruci i psom koji je davao sve od sebe da me ugrize, svaki put kada bih mu stavljao uzicu, sve dok konačno nisam insistirao da odvedu tog ludaka od psa. Radno vreme je bilo dugačko, a plata mizerna, ali posao i odgovornost su mi se dopadali.

Jedne kišne februarske večeri kada sam bio slobodan, jedan sveštenik kojeg sam poznavao me je pozvao telefonom na kuću i zamolio moju majku da mi prenese poruku da dođem u parohijski dom, gde je održavao skup. Tu i tamo sam razgovarao s njim, ali ovo je bio prvi put da mi uputi takav poziv, iako ga mesecima nisam video. On je bio nezvanični kapelan mog fakulteta i voleo je da organizuje duhovne radionice, i mnogi stariji studenti su prelazili ulicu i boravili u njegovoj dnevnoj sobi na spratu, tokom moje poslednje godine na fakultetu. Njegova muzička kolekcija je bila čuvena u gradu, i mogla bi da pokrije potrebe neke omanje radio stanice. Imao je četrdeset i nešto, bio je zajedljiv, ciničan i dovitljiv. Takođe smo svi mislili da malo previše pije. Jasno nam je stavio do znanja da možemo slobodno da se poslužimo njegovim impresivnim zalihama alkohola, ali je nekim čudom veoma mali broj nas koristio tu privilegiju.

Kada sam stigao tamo nešto posle devet, žurka je bila pomalo dosadna. Tu je bio još jedan sveštenik, i desetak mojih nekadašnjih školskih drugova, od kojih su trojica sedela pored kamina u dnevnoj sobi, sa potuljeno učtivim izrazima na licima. Ostali su se pritajili u kuhinji, gde su očigledno nameravali da ostanu sve dok ne postane nepristojno. Znali smo da raspoloženje našeg sveštenog domaćina varira od unosa alkohola. Kada sam ja stigao, bio je vidno ušljeman, i stajao je pored kamina, mlatarajući velikom čašom punom viskija, dok je ispaljivao svoje omiljene tirade na račun Vatikana. Sve smo to već čuli, mnogo puta. Kako je veče sporo odmicalo, gestovi su mu postali razuzdaniji, pogled staklastiji, a pio je sve alavije. Jedan od mojih pronicljivijih prijatelja se, prepoznavši znake za opasnost, ponudio da služi pića. Kako se bližila ponoć, sveštenik izgleda nije shvatao, ili ga nije bilo briga, da se u čašama koje smo mu dodavali nalazila mahom voda boje ćilibara.

Oko dva ujutru, onaj drugi sveštenik je već odavno pobegao, i pošto se kraj nije nazirao, većina nas se povukla u kuhinju na hitno krizno savetovanje. Složili smo se oko toga da naš čovek nije u stanju da ostane sam: pored svega ostalog, kola su mu bila parkirana ispred kuće, kao i uvek, spremna ako ga neko iz parohije pozove zbog iznenadnog smrtnog slučaja, a niko od nas nije znao gde su mu ključevi. Bilo je jasno da on nema nameru da obustavi operaciju dokle god žurka traje. Izvlačili smo slamke, i meni je zapalo da ostanem sa njim kada ostali odu; da se postaram za to da ne krene u ponoćnu vožnju; i da ga stavim u krevet kada god ga silni alkohol koji je popio konačno obori. Više od sat vremena kasnije, kada se vatra ugasila i kada je u sobi postalo prohladno, sveštenik se konačno složio sa mojim diplomatskim predlogom da je vreme da obojica malo odmorimo oči. U njegovu spavaću sobu se ulazilo direktno iz dnevne, kroz klizna, drvena vrata. Tumarao je po garderoberu, izvadio par ćebadi i jastuk, i bacio ih na sofu za mene, dok sam ja gasio poslednje ugarke vatre. Malo sam se iznenadio kada je otišao do ulaznih vrata i zaključao ih. „O, uvek to radim", rekao je, „Tokom godina smo imali nekoliko provala". U tom trenutku se nisam mnogo obazirao na to.

Problemi sa motorikom su razvukli proces spremanja za spavanje. Nakon što sam nekoliko minuta gledao kako moj domaćin sedi na ivici kreveta i bezuspešno pokušava da odveže pertle, kleknuo sam ispred njega, skinuo mu cipele, i sa mukom mu pomogao da se skine, obuče pidžamu i legne u krevet. Kada je to bilo obavljeno, krenuo sam iz sobe. „Nemoj, ostani malo", zabrinuto je povikao za mnom. „Ne mogu da zaspim sam u mraku. Ostani sa mnom dok se ne onesvestim. Baš sam se razbio. Biću brz. Molim te".

Učinio bih sve zarad malo mira. Privukao sam stolicu. „Ne budi smešan", rekao je, iznerviran. „Možeš da legneš u krevet. Ima dosta mesta. Onesvestiću se za desetak minuta. Samo skini cipele. Neću da mi isprljaš posteljinu". Ne sačekavši odgovor, okrenuo se i ugasio svetlo na stočiću pored kreveta.

U ovom trenutku, bez sumnje ste došli do zaključka da sam, ako sam na ovo naseo, zaslužio sve što je usledilo. I sada ovde imamo prvu konstantu scenarija silovanja: spisak optužbi. Kako si mogao da budeš toliko glup? Šta si mislio da će da uradi? Zar ne shvataš da si sam to tražio? Da li zaista očekuješ da će ti porotnici poverovati da nisi znao šta sledi?

Ja zapravo nisam. Nije mi ni palo na pamet. On je bio sveštenik. Ja sam bio deo njegove parohije, i bivši učenik. Takođe sam bio i nevin, iako to teško da je relevantno, jer mi je pomisao da će mi se išta seksualno dogoditi u tadašnjem okruženju bila jednako strana kao i ideja da će se te noći iznenada materijalizovati neki asteroid koji će da uništi zemlju.

Duge zavese su bile veoma efikasne. Ni tračak svetlosti sa uličnih svetiljki se nije probijao u spavaću sobu. U potpunom mraku, napipao sam ivicu kreveta, i oprezno se popeo na levu stranu kreveta. Bio je u pravu: bilo je dosta mesta. Ležeći na leđima, slušao sam ga kako diše, nadajući se da će se disanje uskoro usporiti i postati dovoljno ravnomerno da mogu da se tiho išunjam do sofe koja me je čekala. To je bio veoma dugačak dan, i strašno mi se spavalo. Da nisam pazio, mogao sam lako da zaspim i tu gde sam se zatekao.

Možda je prošlo desetak minuta, onda se iz tame pojavila ruka i hvatila se za moj kaiš. Za njom se pojavila i druga, pokušavajući da mi ga otkopča. Zapanjen, ja sam počeo da ustajem. Prva ruka je pustila kaiš, i čvrsto me pribila nazad na krevet. Progovorio je dubokim ali saosećajnim glasom pravo u moje uvo – autoritarnim glasom koji ne trpi protivljenje.

„Hoću da mi ga sisaš".

Naša kultura u to doba nije bila toliko sofisticirana. Amerikanizmi kao što su „pušenje" još nisu postali sastavni deo našeg maternjeg jezika. Par komičnih sekundi – šteta što tu nije bio neko sa infracrvenim naočarima za noćni vid – izraz mog lica je verovatno bio neprocenjiv – pokušavao sam da shvatim šta taj kriptični zahtev znači. Ali pošto je povratio snagu i ponovo počeo da mi cima kaiš, prilično brzo sam shvatio. Ponovo se začuo glas, ali ovog puta je bio jači i zlokobniji. „Sisaj mi".

Nije dobro. Vreme je da se ode na neko drugo mesto. Otkotrljao sam se na ivicu kreveta, što je bila razumna ideja koja mi je na pamet pala koji sekund prekasno. Svom težinom je legao na mene, nimalo nežno. Po prvi put sam imao razlog da primetim da je sveštenik bio mnogo krupniji od mene i delovao prilično snažnije. Cimnuo sam se na gore. Teška podlaktica mi se zabila u grlo kao gvozdena šipka, i prikovala me za krevet. Užasno je bolelo, i zakukao bih od bola i iznenađenja, da mi nije prekinuo tok disanja. Drugom rukom je upalio svetlo. Zavalio se i pustio mi vrat, opkoračivši me na kukovima, sa njegovim kolenima blizu mojih ramena, i gledao me je, kao da čeka moj sledeći potez.

Mislim da nekoliko trenutaka posle toga nijedan od nas nije progovorio. Znam da ja nisam. Situacija je izgledala krajnje jasno, i dalja diskusija nije bila neophodna. Ono što je bilo manje očigledno je bilo šta bi ja trebalo sledeće da učinim. Bilo je komično, ali ja sam pribegao taktici koja više odgovara školskom igralištu nego situaciji u kojoj sam se našao, pokušavajući da ga zbacim sa sebe. Kada ležiš na leđima a neko sedi na tebi, jedini pokret za koji si sposoban je serija rapidnih trzaja karlicom nagore, groteskna parodija pokreta seksualnog čina. U to vreme nisam uočio ironiju. U svakom slučaju, nije upalilo. Moj porobljivač je sa lakoćom održavao svoj položaj, dok sam se ja ritao i trzao ispod njega, i čekao je da prestanem. Nije delovao ni približno oduzet od alkohola, kao dvadeset minuta ranije. Ruke su mi i dalje bile slobodne, pa sam se borio. To nije bila svesna odluka, ni primena taktike, ni vaganje opcija. Da sam imao vremena da shvatim u kakvom sam položaju, možda bih zaključio da bi mi u takvoj situaciji bilo bolje da se povinujem. Ali nagon da stegnem pesnice i da ga unesrećim mi je delovao jednako prirodno kao disanje. Niti sam očekivao da neću uspeti.

Postoji ubeđenje koje svi muškarci iznad 12 godina, ili skoro svi, dele: Kada je zaista stani-pani, kada se boriš za svoj život, u sebi ćeš naći snage da nadvladaš bilo koga ko se ne bori za svoj. Ne mislim da je to posledica holivudskih filmova, a ako ništa, nije posledica samo njih. To je nešto najbliže samoj suštini muškosti, naš kec u rukavu. Zbog toga smo u stanju da bezbrižno šetamo opasnim krajevima grada, i da uopšte ne brinemo i ne razmišljamo o tome. Zbog toga verujemo da ćemo možda poginuti ako odemo u rat, ali svakako nećemo biti prvi koji će biti ubijeni. Filmovi kao što je Umri muški imaju tolikog odjeka kod muškaraca zato što okidaju osećaje koja već imamo programirane u sebi, da te rezerve postoje da bismo mogli da posegnemo za njima kada su nam potrebne, i da nas neće izneveriti.

I tako sam navalio, najjače što sam mogao, sa svakim atomom očajanja podstaknutim naletom adrenalina. Trudio sam se da mu naudim, da svom snagom zadajem udarce iz svog nepovoljnijeg položaja, ciljajući na ranjive tačke, udarajući i laktovima i pesnicama. Verovatno bih zario zube u njega, da sam mogao da ga dosegnem. Nikada se u životu nisam primitivnije ponašao, pokušavao sam sve, stenjao sam od muke prilikom svakog udarca, kao neki teniser na Vilmbldonu, tražeći osetljiva mesta koja mogu da uštinem i uvrnem, želeo sam da mu iskopam oči.

Ali to ni izdaleka nije bilo dovoljno. I najiskrenije mogu da kažem da je spoznaja da je tako kod mene izazvala konsternaciju kakvu do tada nikada u životu nisam iskusio. Zadao sam mu par udaraca, naravno, ali sveštenik ih je lako primio, a ostale je izbegao. Sada je on odreagovao. Prvi kontranapad (Pesnica? Lakat? Neka šipka? I dalje nemam pojma.) je došao niotkuda, pogađajući me u levi deo lobanje, iznad uva, nezamislivom snagom, od čega mi je glava poletela sa ivice kreveta i zbog čega sam, činilo mi se, pregrizao jezik napola. Drugi nije bio potreban. Izgubio sam periferni vid, tako da sam bio u stanju da vidim samo usko polje koje je njegovo lice gotovo čitavo ispunjavalo. Poplavio me je talas mučnine, praćen elektro-šokovima bola koji su bili sinhronizovani sa mojim pulsom, i ovladali mojom svešću. Na moju sramotu, taj jedan jedini razarajući udarac je bio dovoljan da me potčini. Ne bih istrpeo još jedan. Borbenost je iscurela iz mene kao potrošena baterija, i ležao sam potpuno nepomičan. Izgleda da je sveštenik to i čekao. Podigao se sa mojih butina. nabio mi je koleno u stomak, izbivši mi ono malo daha što mi je preostalo; iskobeljao se iz donjeg dela pidžame; i počeo.

Odlomak iz Biti silovan Rejmonda M. Daglasa, objavljen uz saglasnost Beacon Press-a.

Rejmond M. Daglas je profesor istorije na Univerzitetu Kolgejt. Živi u Njujorku sa ženom i ćerkom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu