​Koliko život može da ti se promeni kada u dvadesetim ostaviš piće i drogu

Fotografija: Majkl Sigalov

Politika, nasilje, porast rasizma i zločina mržnje, inflacija, sve veće cene nekretnina i sve manje love. Ove godine se dogodilo mnogo toga što bi verovatno želeli da zaboravimo, a tradicionalni način da zaboravimo je – naravno – da udavimo sećanja u cirki, i da bilo kakve preostale misli ugušimo uz pomoć jedne ili više omiljenih droga.

Ali kao što ste možda već naslutili, to nije uvek najbolji put. Dr Šeri Džejkobson, klinička direktorka Harli Terapije, ističe da i droga i alkohol mogu da pruže privremenu ekstazu, ali da posle dužeg vremenskog perioda uživaoca održavaju u ciklusu loših raspoloženja.

„Na primer, alkohol je depresiv, i zapravo škodi neurotransmiterima u mozgu, uključujujući i one koji su zaduženi za kontrolu anksioznosti", kaže ona. I iako se često misli da je piće način da se čovek „izduva" na kraju zahtevnog dana, zapravo može da ima sasvim suprotan efekat.

„Ako već imate bilo kakvih mentalnih problema, kao što su anksioznost ili bipolarni poremećaj, uzimanje takvih supstanci će vam najverovatnije pogoršati, a ne poboljšati stanje", kaže dr Džejkobson. „A ako imate genetski rizik od mentalnog poremećaja, droge ili alkohol će uvećati šanse da se razvije".

Zloupotreba droga i alkohola je preovlađujuća kod muškaraca. 2014. godine, oko 64 procenta smrtnih slučajeva usled alkohola u UK činili su muškarci, a 2014-2015, 74 procenta primljenih u bolnice sa primarnom dijagnozom mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja vezanih za drogu su bili muškarci. Depresija i anksioznost su uobičajeni kod pojedinaca sa istorijatom zloupotrebe supstanci, a Žurnal kliničke psihijatrije sugeriše daje jedna od tri odrasle osobe koja zloupotrebljava droge ili alkohol takođe pogođena depresijom.

O mentalnom zdravlju muškaraca se u medijima možda govori više nego ikada, ali prošlog meseca, dobrotvorne organizacije kao što su Mind i Rethink Mental Illness su objavile studiju svoje kampanje Time to Change koja pokazuje da 54 posto muških tinejdžera koji pate od problema sa mentalnim zdravljem odlučuju da svoje probleme zadrže za sebe. Uprkos sve većem broju poznatih ličnosti koje javno priznaju da pate od depresije i anksioznosti, i medijskim kampanjama kojim se muškarci ohrabruju da pričaju o onome što ih muči, mnogi i dalje to zadržavaju za sebe.

Naravno, postoje brojni razlozi zašto je tako. Ali ja lično poznajem brojne muškarce čiji su mentalni problemi zamagljeni kriglama piva, drogama, mamurlucima i spuštanjima. Muškarce koji nisu u stanju da se pozabave svojim problemima sve dok ne uđu u period mentalne bistrine do koje dođe kada apstiniraju. I svesna sam – barem na nivou anegdota – da se ovaj problem javlja i izvan mojih društvenih krugova.

Bob Foster, 33, sada je trezan već 17 meseci. Dok nije stisnuo petlju, njegova tipična nedelja je „počinjala sa osećajem teške depresije i straha da u ponedeljak ustanem iz kreveta. Taj grozan dan bih provodio izbegavajući mejlove, bivajući nekoherentan na sastancima, a onda bih otišao u teretanu, i bivalo bi mi skoro pa dobro, zbog svog tog divnog endorfina koji se luči u teretani. U utorak bih se osećao malo podnošljivije, ponovo bih otišao u teretanu, u sredu bih bio skoro okej, ponovo bih uveče otišao u teretanu, a onda bih čitavog četvrtka čekao da prođe dan da uveče mogu da odem u pab. Ostao bih napolju do 1 ili 2 ujutru, pio bih i šmrkao mnogo koke, u petak bih na poslu bio kao mrtav, i počeo bih da pijem odmah posle posla, da odložim čemer, šmrkao bih koku, ostajao napolju do 7 ujutru, prespavao ceo dan, onda bih verovatno sve to ponovio i u subotu uveče, ili bih se zatvorio u sobu i preležao subotu uveče i čitavu nedelju".

U rutini gde je opijanje i drogiranje označavalo granicu između dosadne nedelje i oduška za vikend, Bobovo mentalno zdravlje je počelo da trpi. „Dvadesete godine sam proveo pojačavajući doze različitih antidepresiva i lekova protiv anksioznosti, pitajući se zašto nijedan ne funkcioniše", kaže on. „Nikada mi nije palo na pamet da me je uzimanje antidepresiva u kombinaciji sa šmrkanjem samo činilo još paranoičnijim i depresivnijim".

I kako je i zašto onda prestao? „To nije bio trenutak prosvetljenja: nagomilalo se", kaže mi Bob. „Nekoliko puta tokom devedesetih sam prestajao na po par meseci, i znao sam da bih se tako osećao bolje. Gledao sam svoje prijatelje kako napreduju u životu – žene se i dobijaju decu – a ja sam se osećao kao da sam još uvek na dnu života. Zapravo sam isplanirao 'poslednju žurku': hevi metal festival u Midlendsu, na koji sam otišao poslom. Poneo sam šest grama kokaina, a tamo sam nabavio mnogo MDMA – stvarno sam mu ga dao. Plan mi je bio da mamurluk bude toliko gadan, da mi više nikada ne padne na pamet da se drogiram. I uspelo je"!

Taj grozni mamurluk je bio podsticaj koji mu je bio potreban, i posle toga mu se „život za par meseci potpuno preokrenuo".

Za instruktora joge i bivšeg didžeja iz Londona, Markusa Vedu, promena od odlaska u krevet u zoru, do toga da počne da ustaje negde u to doba, je bila manje nagla. „Deset godina sam se razvaljivao – sve sam uzimao i sve sam pio. To je bio čist hedonizam", objašnjava on.

Kao i Bobov, i Markusov život u provodu je imao svoje cikluse, podstaknute svešću da je i zdravlje važno. „Kada smo išli na turneje, vikendi su bili ludilo, a preko nedelje bih živeo zdravim životom. Voleo sam sport, teretanu i borilačke veštine, pa sam uvek bio u stanju da uvidim šta je dobro; jednostavno sam mislio da mogu i jedno, i drugo. I mogao sam, neko vreme, dok nisam shvatio da mogu da doživim ekstazu i samo radeći jogu i baveći se borilačkim veštinama".

Posle nekih pet godina bavljenja borilačkim veštinama i sve većim zanimanjem za jogu, Markus je počeo da razmišlja o svom načinu života. „Nešto pre nego što sam prestao da pijem sam počeo da se pitam, 'Da li je ovo vredno toga? Da li je uopšte više i zabavno'? Sutradan bi mi dan propao zbog mamurluka, i nikada nisam imao vremena da uradim sve što sam želeo, a pošto sam svaki put morao da uzmem slobodan dan posle toga, to je značilo da živim samo pola nedelje. Na kraju sam shvatio da nije vredno toga".

Tokom decenije didžeisanja po klubovima širom sveta, Markus nije iskusio depresiju i anksioznost od kakve je patio Bob. Ali ipak, on mi kaže koliko mu se svakodnevna percepcija života promenila: „Postao sam mnogo uravnoteženiji. Kada živiš za vikend, kao što radi toliko mnogo ljudi, tokom nedelje si skoro kao na autopilotu. Sada mi je svaki dan jedanak. Nisam u depresiji, više se ne plašim ponedeljka. Ne plašim se da se spustim – ne obavezno sa droga, već u svakodnevni život".

Za Boba, promena kvaliteta života otkako je postao trezvenjak je bila ogromna.

„Za početak, izgledam pet godina mlađe nego pre, a u prva tri meseca sam izgubio 8 kila", kaže on. „Gotovo smesta je mozak ponovo počeo da mi funkcioniše; kunem se da sam 50 posto pametniji i brže mislim nego ranije. Mnogo brže sam i odrastao: više mi nije najvažnija stvar da pratim prijatelje po pabovima; organizovaniji sam, prestao sam da u suštini živim kao tinejdžer – soba mi više nije neuredna, više ne kasnim baš uvek. U boljim sam odnosima s porodicom, počeo sam da napredujem na poslu, i slično. Imam više energije, više para, u formi sam, srećniji sam, i po prvi put u svom odraslom životu imam mira".

Naravno, ostaviti piće i drogu u kulturi koja se oko njih vrti nije lako, i nema garancija da to deluje blagotvorno po mentalno zdravlje, kao što je to bio slučaj kod Boba.

Može da bude veoma teško odreći se zavisnosti, ili navike, kao što može da vam kaže svako ko je pokušao da ceo januar provede trezan. Srećom, za mnoge zavisnosti postoje grupe za podršku, kao što su Anonimni alkoholičari, ili Anonimni narkomani. Ali kao što dr Šeri savetuje, „Ako vas plaši rad u grupi, ne zaboravite profesionalnu pomoć jedan na jedan. Savetnik za zavisnost može da ti pruži nepristrasnu podršku u okruženju u kome zaista ne moraš da se cenzurišeš – što ne dobijamo uvek od prijatelja i porodice, koliko god da su dobronamerni".

„Prekini na tri meseca, i vidi kako ćeš da se osećaš", kaže Bob, kada ga pitam kakav bi savet dao muškarcima koji u svojim dvadesetim godinama žive onako kako je on živeo. „Tri meseca je period kada stvarno možeš da vidiš koliko su se stvari promenile. To je takođe period koji je najteže prebroditi, zato što si i dalje veoma rovit, ali kunem se, kada doguraš do trećeg meseca, stvarno ćeš da shvatiš čemu sva ta gužva".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu