Koračao sam krvavom stazom kambodžanskog roka

Vazduh je bio težak, opor, a krupni grašci znoja su izbijali iz mene i natapali mi majicu dok sam se čvario na januarskoj sparini Indokine. Lice opaljeno suncem mi se grčilo, jer nisam navikao na ovakvu klimu. Dok mi je backpack pritiskao leđa i postajao sve teži, ja sam gladnih očiju posmatrao kako se znoje limenke nekoliko različitih piva koja vidim prvi put u životu. Otvorio sam jedno, Black Panter, sa 6% alkohola i uz glasan, dugi gutljaj, pustio play i zaputio se dalje. Bio sam najzad u Kambodži, na izvoru fenomena kojim sam opčinjen već dugo vremena.

Kada su američke trupe reagovale na takozvanu Istočnu krizu početkom pedesetih godina prošlog veka i zamenile francuske snage koje su se nalazile u Indokini, vojne baze su se na toj teritoriji umožile. Posebno sa krizom u Vijetnamu, Kambodži i Laosu, da bi se početkom 1960. godine za vreme Niksona, a pred dolazak Kenedija na vlast, trupe u Vijetnamu utrostručile.

Polako sam završavao prvu konzervu šetajući pored glavne reke Siem Ripa i prebirao po kesi koje bi pivo moglo da bude sledeće. Neko je doviknuo: "Tuk-tuk, ser?!" Nisam bio zainteresovan. Šetao sam pored silnih Buda za dolar i izabrao sledeću limenku - Angkor Wat - svetlo lokalno pivo.

I dok je Drugi indokinski rat besneo, istovremeno se rađala vrlo zanimljiva pojava među mladima u Kambodži. Tamo su, naime, klinci hvatali frekvencije američkih baza i slušali njihove radio stanice. I dok su u Vijetnamu Ameri napalmom surfovali po Čarliju, u Kambodži su klinci surfovali uz The Beach Boys. Punih deset godina je trajala ova vožnja i ta deca su u međuvremenu odrastala slušajući surf, acid i psychodelic rock Sjedinjenih Američkih Država. Vremenom su pokušavali da imitiraju to što su slušali ubacivajući elemente tradicionalne muzike Kambodže.

I tako, dok su masovno korišćeni vibrato zvukovi gitarskih solaža i dok su wet spring reverbs na fenderovim pojačalima emulirali zvukove talasa koji su kulturološki zapljuskivali mladu Kambodžu, plesni zvuk ove muzike ih je obuzimao i u toj esktazi pred njima su pucale psihodelične boje magijskih zvukova Kalifornije. Ali sa njima su išli, ruku pod ruku, i zloslutni zvukovi crvene smrti koja se nadvijala nad ovom zemljom u godinama koje su dolazile.

Limenke su bile male, a ja sam bio žedan. Pivo je klizilo brzo. Pojačao sam zvuk na jednoj gitarskoj solaži slušajući taj masni vibrato koji je strujao kroz mene. Upijao sam duh ove muzike, zemlje i, po ko zna koji put, opet nezainteresovano odmahivao nekom liku koji je vikao: "Tuk-tuk, ser?!" Okolo su i dalje snažno vidiljvi tragove krvavih godina i radničkih polja smrti.

Krajem šezdesedih i početkom sedamdesetih, ti klinci više nisu bili toliko klinci, a ovo slučajno kulturološko bombardovanje u Kambodži počelo je da rađa prve ozbiljne bendove, a sa svirepim naviranjem Pola Pota ti bendovi su postali postali i zvuk jedne revolucije. Rodio se Khmer Rouge surf & psychidelic rock.

Sve je počelo, zapravo, novembra 1954. godine. Kambožda je dobila svoju nezavisnost nakon oslobađanja od Francuskog protektorata, koji je trajao još od 1863. godine. Tada je ustanovljena vladavina princa Nordoma Sihanuka koja je trajala punih šesnaest godina. On je ukinuo takozvanu pomoć SAD-a 1963. godine što je drastično zaoštrilo odnose ove dve zemlje, a od 1965. godine radikalno su se pogoršavali.

U međuvremenu, čovek po imenu Salot Sar se nakon studiranja u inostrnastvu vraća u Kambodžu. Na studijama se upoznao sa marksizmom, ali je bio opčinjen Staljinom i Mao Cedungom. Postao je strašan staljinista, preuzeo je pseudonim Pol Pot i priključio se tajnom komunističkom pokretu. Do 1962. godine je postao vođa Kambodžanske komunističke partije koja je pobegla u šume ne bi li izbegla sukobe sa vojskom princa Nordoma. Dok su se krili u džungli, Pol Pot je preimenovao partiju u Khmer Rouge i pretvorio je paravojnu gerilu. Sukobi sa Nordomovom vojskom su počeli.

Početkom 1970. godine princ je svrgnut zahvaljujući američkim vojnim snagama koje su izvršile invaziju na Kambodžu pod izgovorom proterivanja vijetnamskih izbelgica koje su formirale jake kampove duž pogranične oblasti Kambodže i Vijetnama. U periodu od 1969. do 1973. godine, američke trupe su nemilosrdno bombardovale istočnu Kambodžu, a rezultat je više od 150 000 mrtvih kambodžanskih seljaka. Posledica toga je bilo bekstvo seljana u glavni grad Pnom Pen. Kombinacija svih ovih događaja dovela je do ekonomske vojne propasti Kambodže, a s druge strane je dala strahovito na snazi i popularnosti Pola Pota. Krvi pir je mogao da počne, a talas smrti je počeo da se širi, isto kao i muzika koja je pružala otpor. A njena najveća zvezda bila je mlada Ros Serey Sothea.

Počela je šezdesetih godina pevajući romantične balade, ali su dolaskom sedamdesetih u njeno stvaralaštvo uplivali uticaji gitarskih i surf elemenata. Revolucija je mogla da počne, a njena sudbina je bila tragična. On je bila kambodžanska Janis Joplin.

Vojne trupe su se povukle iz Vijetnama 1975. godine, pa je tada i kambodžanska vlast izgubila njihovu vojnu podršku. Pol Pot je iskoristio ovu priliku i uspešno je poveo svoju armiju koja se sastojala uglavnom od mladih seljana u Pnom Pen i 17. aprila 1975. godine je uspešno zauzeo grad i došao na vlast. Inspirisan Mao Cedungovom "kulturnom revolucijom komunističke Kine", započeo je i sopstvenu, agrarnu revoluciju, pokušavajući da stvori "agrarnu utopiju". Tako je rođena Demokratska republika Kampučija.

Pol Pot je proglasio nultu godinu i sprovodio je "pročišćavanje naroda". Imao je sumanutu ideju o esktremnom seljačkom komunizmu, a za njega su gradovi predstavljali simbole Zapadnog kapitalizma i morali su biti uništeni. Tada je rođena takozvana generacija 18. aprila. Njoj je pripadala i Ros. U tom talasu su spaljivane ambasade, religija je bila zabranjena, svi stranci su bili ubijeni, a svaka upotreba stranog jezika se kažnjavala smrću. Ugašene su sve škole, obrazovanje je bilo najstrože zabranjeno. Ugašene su sve bolnice. Ukinut je novac, ukinuta je pošta, ukinuta je tehnologija. Koncept porodice je odbačen. Vojnici su preuzimali decu i vaspitavali ih. Svaka komunikacija sa spoljašnjim svetom je bila prekinuta, a svi gradovi u Kambodži su bili iseljeni do poslednjeg čoveka. Dva miliona ljudi iz Pnom Pena je proterano u jednom danu peške pred cevima pušaka u šume i džungle, a na tome putu je stradalo više od 20 00 ljudi. Sa njima je proterana i Ros. Svi su bili primorani da rade u pirinčanim poljima i sve što su dobijali su bile porcije od 180g pirinča. Ništa više.

Mnogi su umirali od gladi, žeđi, loših higijenskih uslova, prekomernog rada, iscrpljenosti i mučenjem. Pirinčana polja Kambodže su u svetu dobila ime - Polja smrti. Svaka veza sa starim načinom života je morala da bude prekinuta. Muzika je bila zabranjena, kultura je bila zabranjena. Svako stvaralaštvo, svaki takozvani "urbani" ili "gradski" posao je bio zabranjen. Svaka bogata ili obrazovana osoba je morala da bude ubijena. Oni i njihove porodice.

Svi.

Za vreme svoje vladavine od 1975. do 1979. godine kada ga je svrgnula vojska Vijetnama, Pol Pot je ubio više od 25% celokupne populacije Kambodže. Minirao je celu državu, a ta minska polja stoje i danas neočišćena. Mnoge žrtve nisu pronađene i nije ništa neobično naći ljudske ostatke dok kopaš zemlju ili u svojoj porodici imati nekoliko članova koji su ostali osakaćeni, jer su nagazili na neku od silnih mina. I dan danas.

Ros je za vreme proterivanja stanovnika odvedena u vojni kamp Khmerovaca i bila je primorana da peva za Pola Pota i njegovu svitu, sve dok nisu odlučili da je njen život suviše opasan za njih i njihovu propagandu. Poslednji put je viđena u koloni robova na izlasku iz Pnom Pena. Nikada je više niko nije video.

Iako je njen život bio kratak, a karijera još kraća, njeno stvaralaštvo je bilo ogromno. Više od stotinu pesama koje mogu da se čuju na svakom ćošku Siem Ripa dok se okolo šetam, pripisuju se njoj. Njeni posteri su svuda, njena muzika je u svakom lokalu, na svakom štandu. Iako je verovatno umrla u poljima smrti, njen lik je nastavio da živi.

Jedan od brojnih spomenika sa ostacima stradalih u Poljima smrti

Sada sam stigao do njihove pijace. Jaki mirisi začina i ribe, pomešani sa bukom mnoštva kojim sam bio okružen su me zbunjivali. Bilo mi je sve toplije, a onda se jedna nota jasno probila i izdvojila iz mase. Krenuo sam ka njoj i ubrzo sam, vođen sluhom, naleteo na ono što sam tražio - tezgu sa pločama i diskovima. Tako lako prepoznatljivi glas Ros Serey Sothea se razlegao unaokolo, a neka mala tamnoputa prodavačica nije znala engleski. Ubio sam dva komarca koji su uporno pokušavali da mi slete na vrat, rukavom prebrisao znoj sa čela i počeo sam da prelistavam diskove.

Teror Pola Pota se na ulicama i licima stanovnika jasno vidi. Narod je beskrajno servilan. Kada plaćaš bilo šta, novčanica se preuzima sa dve ruke uz pognutu glavu. Unaokolo svuda ima relikvija rata. Pol Pot je smatrao da su ljudi koji nose naočare obrazovani i to je bio dovoljno veliki razlog da im se oduzme život. Nije pomagalo ni da se skinu naočare, jer je njihove vlasnike prepoznavao po utisnutim tragovima od njihovog nošenja. I dan danas u Kambodži niko ne nosi naočare. Nemaju nigde ni da se kupe naočare. Nema oftamoloških radnji. Ljudi pilje u svoje telefone, naprežu se da čitaju znakove na ulici, ali niko ne nosi naočare. Jedan od načina raspoznavanja stranaca je i baš po ovoj karakteristici. Nikada u životu ne bih pogodio da tako neka sitnica može tako lako da se uoči. I da tako padne u oči.

Muzika koja se čula se razlivala svuda unaokolo i ispunjavala je vlažni vazduh Siem Ripa. Nebo umorno od nošenja sunca je polako počelo da popušta i pustilo ga da tone dok je kao vatreni oganj palilo dan u crveno, a sa štanda se jasno širio taj fenderov zvuk.

Ako je Ros bila Janis Joplin, onda je Frank Sinatra bio Sin Sisamuth. On je možda bio i veći od Ros, jer je bio nešto progresivniji u zvuku kada su stanice američkih trupa ispunjavale uši mladih Kambodžanaca, ali ipak je ostao upamćen najviše zato što je njegov lik pretvoren u legendu koja odjekuje sa usana svakog stanovnika. On je bio simbol prkosa. Visoko obrazovan i sa jakim porodičnim vezama u vojsci pre Pola Pota, predstavljao je najveću pretnju režimu Khmer Rougea. I dan danas se prepričavaju priče o poslednjim trenucima njegovog života.

Kada je bio odveden pred vod za streljanje, njegove poslednje reči su bile molba da vojnicima otpeva jednu pesmu. Oni su samo čekali komandu dok su ga krvavo posmatrali kao bezumni čopor hijena koji je nanjušio krv. A on je pevao. I tako je otišao u legendu, jer je ubijen pevajući u zemlji u kojoj je muzika bila najstrože zabranjena.

Ros i Sisamuth su zajedno snimili nekoliko pesama koje su u Kambodži poznatije od nacionalne himne i deo su kolektivnog pamćenja i identiteta svakog stanovnika ove države. Dok minska polja i danas odnose živote, pesme mladih revolucionara, pored sve nemaštine, i dalje drže uzdignute glave i osmehe na licima.

A ja sam na kraju ipak seo u tuk-tuk, izigravao sera i odvezao se na spavanje.

Galeba možete da pratite i na twitteru: @Agelast_