​Naučno gledano, koji je najgori način da se umre?

Mnogo napora ulažemo da bi je izbegli ili da o njoj ne bismo mislili, i zato mi je žao što moram da vas razočaram: smrt je neizbežna. Iako se dešava, namerno ili slučajno, još od pre nego što su ljudi bili ljudi, ne postoji naučni konsenzus po pitanju vrste smrti koju bi stvarno trebalo izbegavati.

Morbidni među nama su sigurno o ovome već razmišljali. Nekome možda davljenje zvuči posebno odbojno, a neko ne bi voleo da živ izgori. Obično se o ovakvim stvarima misli uz ličnu distancu, kao da bi se u našoj okolini mogle desiti samo u nesvakidašnjim okolnostima, ili kao da ne postoje još od kako su doktori otkrili bacile. Ko uopšte priča o tome, radi to uz piće sa prijateljima – nasmejemo se u glas i kud koji.

Ali tipovi smrti koji su nam u mislima imaju neke zajedničke karakteristike. Možda nauka nije postigla konsenzus, ali to nas ne sprečava da čitajući između redova skrpimo različite naučne perspektive i odgovorimo na pitanje – koji je najgori način da se umre?

Odgovor do kog smo došli nije lako prihvatiti. Neće vam se dopasti.

Pre nego što pređemo na stvar, trebalo bi da prvo da definišemo šta tačno znači „način" smrti. Kad osoba umre, patolog ispuni umrlicu u kojoj se po Dejvidu Hendersonu, patologu iz Nju Jorka, navode tri aspekta smrti – uzrok, mehanizam, i okolnost. Svaki od ta tri je na svoj način neprijatan za razmatranje, ali ovde će fokus biti pre svega na uzroku smrti.

„Uzrok smrti je bolest ili povreda koja je izazvala fiziološki poremećaj u organizmu čiji je krajnji ishod bio smrt; na primer, rana od metka u grudima," kaže Henderson. Ovim uzrocima se bave naši najdublji strahovi. Tu leži razlika između straha od davljenja, i straha od gubitka kiseonika, udisanja vode, grčeva, i prestanka cirkulacije koji tehnički izazivaju smrt; ili čak straha od činjenice da ne znaš da plivaš.

Ljude kod uzroka smrti obično uznemirava pomisao na određenu vrstu bola koju mislimo da bismo iskusili. Bol se obično definiše kao neprijatan telesni osećaj, ali u pitanju je subjektivno osećanje koje određenim kontekstom može biti poboljšano ili pogoršano.

„Kontekst je značajan kad se misli o bolu," kaže Rendi Kertis, direktor Centra za palijativnu negu pri Univerzitetu Vašington u Sijetlu. „Porođaj je dobar primer; u pitanju je prilično ozbiljan bol, ali znaš da je osećaj privremen, znaš zašto ga trpiš, i sam događaj ti je uzbudljiv. Žene u tom kontekstu mogu da pretrpe znatno viši nivo bola. Suprotnost bi bio bol koji izaziva rak, gde pacijent zna da će mu biti sve gore i gore do kraja života."

Iako bol jeste subjektivan, moguće ga je objektivno kategorizovati, što pomaže doktorima da odrede terapiju. Zanima ih koliko dugo od bola patite – da li je akutno ili hronično stanje; oba mogu da budu užasna, kaže Kertis. Bol se često razlikuje i po poreklu. Somatski ili nosiceptivni bolovi utiču direktno na nerve putem povrede; poreklo neuropatskih bolova nije tako lako utvrditi, nekad su posledica alkoholizma, multiple skleroze, ili doživljaja fantomskih udova.

Malo ko je razumeo moć bola kao inkvizitori iz ranog renesansnog doba, koji su izmislili sprave za ono što obično zovemo „srednjevekovnim" mučenjem. Kazne ovog tipa bile su relativno rasprostranjene od 1520. godine, posle Protestantske reformacije u Zapadnoj Evropi, smatra Larisa Trejsi), profesor srednjevekovne književnosti sa Longvud Univerziteta u Farmvilu u Virdžiniji.

Kazne u vidu mučenja bile su izuzetno retko primenjivane, ističe Trejsi, i to samo na najteže prestupnike – izdajnike, jeretike, ubice. Ali svi ti metodi bili su vrlo bolni i vrlo spori u dostizanju konačnog cilja.

Na primer vešanje, najčešći oblik izvršenja smrtne kazne krajem Srednjeg veka. „To nije bila sofisticirana vrsta vešanja – prosto bi [kriminalce] podigli u vazduh i sačekali da se uguše, što bi se desilo za nekih šest do deset minuta," kaže Trejsi.

Bilo je još gadnih vrsta pogubljenja, kao što je na primer kombinacija vešanja i čerečenja, rezervisana za najteže izdajnike u rano doba moderne Engleske države. Osuđenik bi visio skoro do smrti, onda bi ga skinuli sa vešala, kastrirali ga, i izvadili mu creva, obično koristeći kuke ili druge oštre alatke. Za kraj bi izgubio glavu, a telo bi mu bilo rasečeno na četiri dela. (Alternativni izvori navode da bi bio privezan konjima o repove i tako raskomadan, ali Trejsi kaže da nema dokaza da je ova verzija bila uspešno primenjena.) Svi delovi bili bi izloženi na uvid javnosti.

Još jedna posebno neprijatna kazna bilo je lomljenje na točku, u Evropi primenjivano na kriminalce a u Sjedinjenim državama na pobunjene robove. Osuđenika bi privezali za veliki drveni točak i batinali dok mu ne slome sve kosti. Neki izvori tvrde da bi žrtva u ovom stanju mogla da poživi i do tri dana.

Trejsi kaže da su danas smrtne presude daleko češće, dok su metodi koje koristimo daleko od „milosrdnih". Studije su nedavno pokazale da hemijski koktel koji se koristi kao deo smrtonosne injekcije možda u stvari i ne deluje kao anestetik. A i ova vrsta pogubljenja je korak napred u odnosu na električnu stolicu.

„Kad se struja od više hiljada volti pusti kroz ljudsko telo, mozak se skuva dok koža mestimično bukne u plamen," Trejsi kaže uzdrhtalog glasa. „A žrtva je svo vreme živa."

Iako su ove vrste smrti bolne, one (obično) traju samo par minuta. Danas prosečan Amerikanac ima bolje šanse da iskusi smrt od bolesti koja traje daleko duže. Vodeći uzroci su srčana oboljenja i rak, koja zajedno čine 63% svih uzroka smrti u Americi 2011. godine. Ljudi koji pate od ovih i drugih bolesti obično požive duže od svojih bolesnih predaka, ali poslednji dani su im razvučeni i bolni.

„Ljudi misle da će znati kad im se bliže poslednji dani, nedelje, ili meseci, ali većina stiže do kraja života vrlo sporo, korak po korak," kaže Džoan Lin, terapeut i specijalista za palijativnu negu. „Svi se pravimo da ljudi umiru naprasno, od srčanog udara u pola noći, ali za većinu to nije stvarnost."

Kako se kraj bliži, ljudi često proživljavaju svoj strahove iz dana u dan. „Teško podnose opadanje, sve se više plaše gubitka," kaže Lin. „Plaši ih patnja, fizička i emotivna izolacija, gubitak kontrole, siromaštvo, glad. A naravno tu je i onaj iskonski strah od nepostojanja, od same smrti."

Nije retko za ljude na samrti da iskuse sve ove strahove. Kod onih koji dožive 85. ili 90. ovaj konačni strah je manje potresan jer je obično većina njihovih prijatelja već preminula. Često budu „uznemireni ali ne iznenađeni" dodaje Lin.

Dakle, loša vest je da će, ako ste danas živi, smrt verovatno biti prilično spora i strašna. Dobra vest je da se danas mnogo bolje nosimo sa bolom nego u Srednjem veku. U zavisnosti od izvora i intenziteta bola, doktori bi mogli da vam prepišu sve redom, od ne-steroida kao što je tilenol do opioida kao što je morfijum. I ovde je od ključne važnosti ispravna procena bola koji pacijent trpi.

„Pre nego što se primeni terapija bola, prvo treba utvrditi šta je izvor bola i da li ga je moguće nekako ukloniti," kaže Kertis. „Na primer, rak koji je metastazirao na kosti izaziva posebno duboku vrstu bola."

„Neke vrste raka odlično reaguju na radijaciju, što značajno ublažava bol. Kod nekih drugih vrsta radijacija ne pomaže; ako doktori preteraju, mogu samo da izazovu dodatni bol u vidu opekotina i povreda."

Bol, ističe Kertis, je samo jedan od mnoštva simptoma koji muče pacijenta pred kraj života. „Mučnina, povraćanje, umor, depresija, anksioznost, problemi sa disanjem, to sve može da uplaši i parališe čoveka." Ovo sugeriše da postoji nešto dublje, neki izvor svih tih drugih strahova; strah da drugi neće razumeti bol koji čovek trpi, to jest da će morati da pati u samoći.

Po prirodi posla, neki lekari to umeju bolje da izraze. „Ja bih se lično bojao intenzivnog bola i nedostatka medicinskog osoblja koje bi moj bol ozbiljno, odgovorno tretiralo" kaže Kertis.

Lin se takođe plaši neadekvatne nege. „Htela bih da postoji sistem na koji mogu da se oslonim i u koji imam poverenja, da oni koji brinu o meni vode računa o mojim željama i iskreno mi predoče prognoze," kaže ona.

Iz razgovora sa ovim stručnjacima, deluje mi da je naučno gledano najgori način da se umre onaj na koji će većina nas umreti: u bolničkom krevetu, posle duge i teške bolesti. Možda ćemo znati da je to kraj, a možda i ne. Možda ćemo imati doktore koji brinu o našem bolu i članove porodice koji brinu o našim željama, a možda i ne.

Ali nije baš sve tako egzistencijalno. Svejedno da li ste kriminalac koga čereče vrelim žaračem ili običan građanin koga izjeda rak, vaše psihološko stanje može da redefiniše značenje „najgoreg". Nauka će sigurno otkriti nove načine za tretman i razumevanje bola, možda čak i smrti. Ali psihološka stanja su raznolika, kao i u značajnoj meri pod kontrolom pojedinca.

Korekcija 10/20: Prethodna verzija ovog teksta je navodila da se čerečenje vršilo vrelim žaračem; to je verovatno bila kazna samo za kralja Edvarda Drugog. Takođe, jeretici nisu bili prisutni na spisku mučenih prestupnika, uz izdajnike i ubice.