​Ne udaraj u usta, sviram večeras: Majls Dejvis i boks

Tokom vožnje kući sa treninga u sali Bobija Glisona u Bronksu 1970. godine, Majls Dejvis je rekao Denu Morgensternu iz časopisa Down Beat: "boks je poput muzike. Moraš stalno nešto da dodaješ."

Legendarni džez trubač i kompozitor nije jedina osoba koja je napravila ovo poređenje — Džordž Forman je svojevremeno imao slavnu izjavu: "Boks je poput džeza. Što je bolji, manje ljudi ga voli", ali je malo ljudi tako jedinstveno kvalifikovano da bistri vezu između muzike i šaketanja kao što je to bio Dejvis. Čitavog života i karijere, njegova veza sa plemenitom sportom bila je gotovo podjednako složena i fascinantna kao i njegova muzika. U detinjstvu mu je bila izvor inspiracije, večita muza, a kasnije mu je spasla i život.

Majls Dejvis je rastao uz boks i sazreo u vreme ključnih dešavanja u istoriji ovog sporta. Kulturni kritičar Džerald Erli je u svom eseju "Bokser kao crni muški heroj" u knjizi Majls Dejvis: Kompletna ilustrovana istorija zapisao sledeće: "Imao je jedanaest godina kada je Džo Luis postao drugi crni šampion sveta u teškoj kategoriji, a američka ikona 1937. godine kada je u osam rundi pobedio "Pepeljugu" Džejmsa Bredoka. Dejvis je 1951. godine imao dvadeset pet godina i bio je profesionalni džez muzičar u usponu kada je prestareli Luis boksovao svoj poslednji meč, u kome ga je u osmoj rundi nokautirao Roki Marćano. Drugim rečima, Dejvis je proživeo adolescenciju i postao mlad čovek prateći pun luk Luisove karijere kao jednog od najistaknutijih, eminentnih Crnaca svog doba, heroja za milione Crnaca ne samo u Sjedinjenim Državama već širom sveta."

Dejvis je odrastao težeći toj vrsti herojstva. "Volim kada neki crni dečak kaže: 'Oooh! Čoveče, eno ga Majls Dejvis', kao što su to govorili za Džoa Luisa", rekao je muzičar za časopis Beat Down 1974. godine. "Voleo bih kad bi me Crnci gledali kao Džoa Luisa."

Postojao je, međutim, još jedan istaknuti bokser koji je imao daleko veći uticaj na Dejvisa. On je možda želeo da ga vole kao Džoa Luisa, ali je želeo da bude Šugar Rej Robinson. Dejvis je jednom priznao da mu je 1954. godine pored muzike Robinson bio najvažnija stvar u životu.

"Uvek sam voleo boks, ali sam stvarno voleo i poštovao Šugar Reja, zato što je bio veliki borac sa mnogo stila i nikad nije udarao prljavo", napisao je muzičar u svojoj autobiografiji iz 1989. godine. "Bio je zgodan i miljenik žena; svašta mu je išlo od ruke."

"Ako ćemo pravo, Šugar Rej je bio jedan od retkih idola koje sam imao u životu. Šugar Rej je izgledao kao pripadnik visokog društva kad biste ga videli u novinama kako izlazi iz limuzina sa lepim ženama pod ruku, oštar kao žilet."

"Ali kad bi trenirao za meč, oko njega nije bilo slavnih žena, a kad je ušao u ring da se bori protiv nekoga, nikad se nije smejao kao na slikama koje biste viđali svuda. Kad je bio u ringu, bio je ozbiljan, posvećen onom što radi."

Kao isluženi narkoman koji je već probao da se skine s droge i nije uspeo, Dejvis je sredinom pedesetih našao inspiraciju u tom stepenu posvećenosti i rešenosti. Tako je i odlučio da pokuša da se ponovo digne na noge.

"Skinuo sam se s droge zbog primera koji mi je dao Šugar Rej Robinson; pomislio sam, ako on može da bude tako disciplinovan kao što je bio, onda to zasigurno mogu i ja", napisao je Dejvis.

Sa Šugar Rejom na umu kao "herojskim uzorom", Dejvis se vratio u Njujork da bi doveo svoj život u red. Čim se skinuo s droge, odlučio je da načini još jedan korak više u pravcu "šugar-rejstva" kako bi ostao isti kao on: počeo je da trenira boks.

Nakon što je uverio bokserskog trenera Bobija Makvilena da je čist, njih dvojica su počeli da treniraju zajedno, i u pomenutoj Glisonovoj sali i u Silvermanovoj sali u Harlemu.

"Šugar Rej je dolazio tamo", napisao je Dejvis za Sivermanovu boks-salu u svojoj knjizi. "I kad bi došao da trenira, svi bi stali s onim što rade da ga gledaju."

Kada nije posmatrao svog idola, Dejvis je kupio fazone od Makvilena, učeći da se kreće i koncentriše kao bokser. Dok je intenzivno trenirao, um mu je bio čist, telo zdravo, a muzički izraz jači nego ikad pre.

Slavni džezer je u svoju muziku uveo radne navike jednog boksera, izbacivši seks i hranu pre nastupa kao da se priprema za meč. A u ring je uneo muzičarski osećaj za ritam.

"Dugo godina je preskakao konopac, radio vežbe na parteru i udarao kruške sa bibap frazama i ritmovima trostrukog blokiranja jezikom, a vežbao disanje i povećao izdržljivost napadajući veliki džak poput eksplozija bas bubnja", napisao je Džon Sved u biografiji iz 2002. godine, Pa šta: Život Majlsa Dejvisa.

Dejvis je u svojoj autobiografiji naširoko pisao o sličnostima između muzike i boksa, poredeći boksere i muzičare po tome kako i jedni i drugi razvijaju motoriku mišića, svoju filozofiju i svoje stilove.

"Boks ima stilove kao što muzika ima stilove", piše on. "Džo Luis je imao stil, Ezad Čarls je imao stil, Henri Armstrong je imao stil, Džoni Braton je imao stil, i Šugar Rej Robinson je imao stil — baš kao i Muhamed Ali, Šugar Rej Leonard i Marvin Hagler, Majkl Spinks i Majk Tajson kasnije. […] Ali stil morate da imate u svemu što radite – u pisanju, muzici, slikarstvu, modi, boksu, svemu. Neki stilovi su tečni, kreativni, maštoviti i inovativni, a neki, pak, nisu."

Dejvisu se ukazala prilika da pomeša svoj bokserski i muzički stil kada je bokserski menadžer koji je odlučio da se okuša kao režiser Bil Klejton tražio od njega da napravi muziku za dokumentarac Džek Džonson: Rušenje barijera koji je snimao o prvom crnom šampionu sveta u teškoj kategoriji.

"Dejvis je pristupio zadatku s entuzijazmom, pročitavši sve što je našao o Džonsonu i istoriji boksa, pogledavši snimke svih klasičnih mečeva, i spavajući s fotografijom Džeksona kraj kreveta", napisao je Sved o kreativnim procesima slavnog muzičara.

Dejvis bi svraćao do Klejtonove kancelarije da gleda snimke Džonsona i sedeo tamo satima ispitujući režisera o suptilnijim metodama šampionove revolucionarne strategije i uspeha.

Rezultat tog opsežnog istraživanja bio je album iz 1971. godine A Tribute To Jack Johnson, "ploča inspirisana boksom, fankom, politikom, pokretom 'crna moć', hard-rokom i stvaralačkim transom na vrhuncu u muzičkom studiju koji je potrajao od početka 1969. do leta 1970", napisao je kritičar Gardijana Tim Kaming. Ta ploča je do danas ostala jedna od njegovih cenjenijih i predstavlja tačku preokreta u muzičkoj evoluciji.

Numere sa sesije Tributa nazvane su, uzgred, po bokserima, uključujući pesmu koja nosi ime Šugar Reja Robinsona.

Međutim, koliko god da je Dejvis voleo boks i voleo da meša boks i muziku, postojali su određeni rizici koje nije smeo sebi da priušti tokom treninga. "Majls je verovao da je mogao da postane ozbiljan bokser da nije izbegavao pravu tuču kako ne bi povredio usta i ruke", piše Sved.

Fotograf Džim Maršal je ponekad svoje legendarne fotografije Dejvisa iz sale za boks zvao: "Ne udaraj u usta, sviram večeras" zato što su to bile reči koje je Dejvis na treninzima ponavljao svojim partnerima pre sparingovanja.

Jednom se, međutim, usudio na nekoliko rundi protiv istaknutog boksera lake kategorije i muzičara Roberta Durana. Čak je snimio i muzičku posvetu svom nekadašnjem sparing-partneru.

Ali bar jednom ga jesu udarili u usta, koliko mi znamo. Brazilski ludi muzički genije Hermeto Paskoal obožava da priča priču o tome kako ga je Dejvis jednom odveo svojoj kući, dao mu par bokserskih rukavica i predložio da boksuju. Paskoal ga je udario pravo u lice, povredivši usput sopstvenu ruku. I tako je dobio nadimak Albino Loco.