Ne, zašto TI ne umukneš o Igri prestola?

Dragi Klajve Martine,

Čuo sam da ne voliš TV seriju koju nisi ni gledao. Pisati o tome kako odbijaš da gledaš Igru prestola ali je i dalje mrziš je kul i konstruktivan način da provedeš slobodno vreme, ali nakon što sam čitao o tvojoj "urođenoj averziji prema svemu što se da opisati kao 'epska fantastika'", odlučio sam da iskoristim ovu priliku i osvrnem se na tvoju kritiku žanra i supkulture o kojima ama baš ništa ne znaš i još si ponosan na to. Smatraj ovo prijateljskim "ne, ti umukni!" od kolege sa druge strane Atlantika.

Da se odmah na početku ogradim: ni ja ne gledam Igru prestola . Pročitao sam prve tri knjige Džordža R.R. Martina iz serijala Pesma leda i vatre dok sam išao u srednju školu, tako da sam već znao šta će se desiti u najmanje prvih nekoliko sezona serija, a sad sam u tolikom zaostatku da se bojim da se više nikad neću sustići.

Imam, doduše, određenu štrebersku prošlost. Onomad dok su odeljci za naučnofantastične i fentezi knjige raznih knjižara sa polovnim knjigama služili kao bekstvo od svih živih pubertetskih sranja koja su mi se dešavala u životu, čitao sam mnogo epske fantastike. Čini se da je jedini primer iz ovog žanra za kog znaš Gospodar prstenova, ali tokom mojih zlatnih godina čitanja fentezija najpopularniji serijal koji ste mogli da nađete bio je Točak vremena, naizgled beskrajna, beznadežno komplikovana saga Roberta Džordana, a čitao sam i odličnu trilogiju Sećanje, tuga i trn Tada Vilijamsa, savršeno pristojne sage o Šanari i Magičnom kraljevstvu Zemljokraja Terija Bruksa, veličanstveno glupave knjige o Maču istine Terija Gudkajnda, sjajno naslovljene epske radove Belgarijada i Malorijada Dejvida Edingsa, razigranu mizoginiju sveta Ksant Pirsa Entonija… i možemo ovako do sutra.

Ono što odvaja Martinove knjige od ostatka čopora jeste to da njegov izmaštani svet Vesteros deluje "stvarnije" od izmišljenih svetova kao što su Tolkinova Srednja zemlja ili Bruksova Šanara. U serijalu ima vrlo malo magije, a čak i kad se desi nešto natprirodno, svi su uplašeni i zbunjeni. Likovi upražnjavaju seks (uglavnom seks koji bi danas bio ilegalan), muče jedni druge, izdaju se među sobom, i umiru neverovatno lako i često naizgled bez razloga – baš kao što bi to radili pravi ljudi u vihoru nekakvog srednjevekovnog rata. Jedna od prvih stavki zapleta je dečak kog bace sa kule i koji ostane bogalj nakon što prisustvuje gadnom incestu; jednog važnog lika ubiju dok sedi na ve-ceu, a on se na samrti najstrašnije posere svud oko sebe. Za knjige biste, dakle, mogli reći da su prizemne. Još važnije, svako u Martinovom svetu ko teži dostojanstvu, časti ili bilo kojoj drugoj osobini veličanoj u tradicionalnim fentezi romanima neizbežno završi nabijen na kolac, obogaljen i ponižen od strane amoralnih podlaca koji uvek trijumfuju. Kao što rekoh, ovo je realističnije od većine epske fantastike.

Prirodno, TV serija zasnovana na seriji knjiga prepunoj obrta, zlehudih sudbina, krvavih bitaka i podlih zlikovaca biće siguran uspeh. Ubaci u kombinaciju HBO-ov uobičajeno visoke standarde produkcije i glumačke bravure (i mnogo golotinje) i imaš recept za prilično slatku franšizu, sinko. Pomenuo si kako ne ceniš "raspon, eskapizam, pripovedačko umeće i suptilan humor koji hvale ljubitelji fantastike ", ali nema ničeg suptilnog u atraktivnosti Igre prestola. Tu imaš samo: "OH, SRANJE, UBIŠE GA, ŠTA JE OVO " I "JAOOOO MAJKO ODSEKOŠE MU KARU!!" Ako odbijaš to da gledaš zato što je – šta? smešteno u neki nedefinisani srednjovekovni svet? ima nešto malo zmajeva? – ne znam šta bih ti rekao.

Ali, hej, baš me zabole šta biraš da stavljaš pred svoje očne jabučice. Ono što me muči jeste da svoju netrpeljivost prema fantastici zasnivaš na zastarelim stereotipima i Gospodaru prstenova, što bi bilo kao da ja zamišljam da je Velika Britanija naseljena gomilom Vinstona Čerčila koji jedu loše kobasice i piju toplo pivo. Da bi ovo bolje razumeo, evo odgovora na nekoliko stvari koje ćemo morati da nazovemo tvojim "poentama":

Da si manje vremena trošio na negledanje i nečitanje stvari, možda bi shvatio da su genocidi, slomljena srca i verski fanatici teme kojima se fentezi romani često bave. Možda bi voleo da u tvojoj lektiri ima više seksa na javnim mestima, a u tom slučaju mogu da ti preporučim pisca naučne fantastike i alternativne istorije Harija Turtldava, čiji se likovi neprestano trpaju na ulici.

Vidiš ti to, ukapirao si da u serijalu nema seksa – kad nešto gledaš, čini se da umeš to dobro da opišeš. U Tolkinovim knjigama ni nema ženskih likova i on praktično ignoriše svaku vrstu romanse; ako ništa drugo, filmovi se ubiše da istaknu podzaplet "Aragorn i Arvena, to su srca dva". Ali svoje stavove o čitavom jednom žanru ne bi trebalo da zasnivaš na jednom serijalu od pre 60 godina. U drugim fentezi romanima ima više seksa, a često su to scene u kojima autor očigledno mašta o kres-šemi sa polu-elfom ili čime god već. Mislim, jesi li ti video šta mlade dame nose na tim fentezi konvencijama? To je sve samo ne kultura kojoj treba reći da se u seksualnom smislu malo opusti.

U redu, tu si poentirao – većinu fentezija pišu belci koji se lože na belačke tripove kao što su vojna istorija Evrope i keltska mitologija. Neki od njih su takođe u kulturnom smislu prilično konzervativni, a žanr i nije baš poznat po tome da je naročito pristojan prema ženskim likovima. Ali kakve to veze ima sa barmenima u somotu? Je li to neki običaj u staroj dobroj Engleskoj? Je li oni služe toplo pivo?

Da ponovim, fentezi stvarno jeste žanr kojim dominaraju beli muškarci, iako tu i tamo možete naći i različitosti. Ali nije da se ovaj problem vezuje isključivo za fentezi – nekoliko "kul" pisaca koje pominješ da si čitao, Keruak i Selindžer, nikad se nisu bavili pitanjem rase, a oni su čak imali manje opravdanja za to.

Ima nečega u ovome, tako da je šteta da si sve naopako shvatio. Ljubitelji fentezija često se osećaju kao da ih ne razumeju – delom zato što neinformisani mandrili smatraju da imaju pravo da pišu o žanru kao da su eksperti, ali i, u širem kontekstu, zato što su često skrajnuti na marginu. Ako mnoge čitaoce epske fantastike privlače eskapističke priče o misterioznim zemljama i običnim ljudima koji postaju heroji zato što su ih njihovi vršnjaci maltretirali i izopštavali, e pa ne znam, ko to može da im zameri? Ako ne razumeš impuls zabijanja glave u knjigu u kojoj se bukvalno može naći neki drugi svet, onda to objašnjava zašto tako lako dižeš nos na fentezi romane – ali pozivanje na izanđali stari motiv o štreberima koji "ne razumeju ljudska bića" je jeftina uvreda koju očekujem od karikature negativca iz tinejdžerskih filmova osamdesetih, a ne od stvarne osobe.

Moram da napomenem da više ne čitam fentezi romane – knjige su preduge, likovi obično nemaju psihološku potku, a i pisanje je često istinski loše. (Ljubitelji fentezija: znam da to ne važi za čitav žanr, ali ne želim više da trošim vreme na kopanje za biserima.) Kako sam odrastao, tako sam sve više cenio neke druge stvari u prozi koju sam čitao i zbog toga me ne zanima da se sustignem sa Pesmom leda i vatre ili da konačno završim Točak vremena. Ali mogu makar da poštujem to što postoje ljudi koji vole i čak pronalaze utehu u tim knjigama, a prilično je veliki smor kad ih ljudi odjebu sa: "Čitate knjige o orcima ili čime god? *VRTI GLAVOM* LOL."

U svakom slučaju, odjebi sad malo ti.

S ljubavlju,

Hari

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu