Nije sve što vredi na Fejsbuku i Tviteru

O tome koliko je novi način komunikacije kroz društvene mreže izmenio naše živote govori i to što me je više bliskih i daljih poznanika smrtno ozbiljno pitalo da li sam dobro. Jer, nema me više na internetima. Jer "obično ljudi izbrišu Fejsbuk kada im se desi nešto loše". Dragi moji, ljudi izbrišu Fejsbuk i kada im se desi nešto dobro. U mom slučaju, nešto najbolje od kako sam napravila svoj pokojni Majspejs nalog.

Totalno razumem da je možda neobično kada neko ko je godinama vrlo aktivno prisutan na mrežama i profesionalno se bavi PR-om i onlajn medijima "odjednom" ubije (skoro) sve svoje naloge. Ali baš u tom grmu i leži zec. Da li se mi međusobno uopšte poznajemo ili smo samo razvili neku iluziju poznavanja ili ne daj bože neke bliskosti? Ponekad je iluzija stvarnija od realnosti iza nje, kaže Žižek. On je mislio na filmove, ali deluje kao da isto važi i za druge medije, naročito društvene mreže.

Ima jedan super tekst na Gardijanu o tome zašto su moderne tehnologije loše za naš mozak. Moram da priznam da sam na sopstvenoj koži iskusila bukvalno sve o čemu govore. Ne znam za vas. Ali iz razgovora sa prijateljima, počinjem da verujem da nas ima takvih još podosta, samo variraju naši stepeni zavisnosti i oštećenja od interneta. Divim se svima koji imaju onlajn-oflajn balans. Ja sam onaj tip "sve ili ništa". Ako imam Fejsbuk, onda ga koristim non-stop. Ili ga nemam. Za adiktivne tipove ličnosti ne postoji sredina. Moraš da nađeš neku novu naviku.

Hiperprodukcija sadržaja i informacija je kao neka epidemija koja preti da nam pojede umove. Gde kliknuti, šta bukmarkovati? Zamislite ljudski mozak kao hard disk. On ima ograničeni kapacitet za čuvanje informacija. Ima i privremenu i stalnu memoriju. Postoji ograničenje u broju slika (reči, fotografija,informacija) koje na dnevnom nivou mozak može da obradi. Taj broj je sa razvojem digitalnih tehnologija postao nesrazmerno mali, jer je broj slika i slova koje vidimo dnevno u Fejsbuk njuzfidu mnogostruko veći nego što smo u stanju da zapravo zapamtimo. Ima onih koji tvrde da je poslednjih par godina snimljeno više digitalnih fotografija nego ukupno napravljenih tokom čitave istorije fotografije. O mnoštvu novih sajtova, tekstova, postova i mimova, da ne govorimo.

To je nama naša digitalna borba dala. I ko će sve to da vidi i zapamti? I još važnije, zašto?

Moja teorija je da se u Srbiji društvene mreže koriste mnogo više nego u razvijenijim zemljama iz vrlo jednostavnog razloga - jer smo siromašni. Da, jeftinije je da roditelji potroše dve plate i kupe detetu novi ajfon umesto da, recimo, svi svakog meseca negde otputuju, svake nedelje idu na koncert, u pozorište, restoran. Nemamo para da izlazimo u grad ili da putujemo gde želimo i zato sve više slobodnog vremena provodimo na Fejsbuku koji nam daje osećaj da smo negde drugde, u nekom lepšem svetu koji vrvi od fotografija iz fantastičnih života naših prijatelja.

Ali fora je da čak i kada si poluizdržavano lice i golja bez gaća možeš da nađeš baš strava načine da živiš svoj život punije, bogatije i bez društvenih mreža kao zamene za sve ono što ne možeš da imaš.

Uprkos negativnim efektima, Fejsbuk, Tviter i druge društvene mreže neminovno donose i neke sjajne trenutke - koje sam i sama proživela. Zahvaljujući njima sam bila u skoro neposrednom kontaktu sa dragim prijateljima koji žive hiljadama kilometara daleko. Mogla sam da promovišem neki događaj do kojeg mi je stalo. Zasmejavali su me mimovi i smešne slike koje postuju moji duhoviti prijatelji. Čitala sam poneke doista dobre tekstove na koje bih naletela.

Ali, ne nalazi se sve što vredi u njuzfidu. I zato je, za ljude poput mene, koji lako gube balans između onlajn i IRL sveta, možda ipak bolje da korišćenje društvenih mreža smanje na adekvatan minimum, bar dok ne nauče kako da im manje smetaju nego što im koriste.

I za kraj, da sumiram stvari.

ŠTA MI NEDOSTAJE

I to je uglavnom to.

ŠTA SAM DOBILA

• Bavim se onim što je bitno u mom životu (a ne u tuđem).
• Ne pročitam gomilu nebitnih sadržaja koje zaboravim u roku od pola minuta.
• Ne otvaram linkove iz njuzfida koje sama nikada ne bih guglovala.
• Ne vidim komentare drugih ljudi o stvarima koje nisu od suštinske važnosti za moj život.
• Čitam i pratim samo odabrane sajtove koji me zaista zanimaju.
• Nivo produktivnosti se podigao od minus hiljadu do plus ne-znam-tačno-koliko.
• Imam jasniju sliku u glavi o stvarnosti oko sebe.
• Mentalno se ne zagađujem stvarima koje me nerviraju a ne mogu da ih promenim.
• Komuniciram samo sa ljudima do kojih mi je zaista stalo i kojima je zaista stalo do mene.
• Attention span mi se vratio sa nivoa zlatne ribice do nivoa ljudskog bića i opet mogu da pročitam celu knjigu ili pogledam dugačak film bez problema.
• Mogu da se setim kada sam i na kojem sajtu šta pročitala.
• Više ne gledam promoted posts. Zbogom zauvek, iritantne reklame!
• Više ne mogu da ostavljam pijane tvitove, postove i komentare zbog kojih ću se sutra kajati.
• Više ne trožim energiju na beskorisne "diskusije" ispod nečijeg FB posta.
• Ne znam šta drugi misle. Najveća prednost i korist ikada jer nisam više istovremeno u glavi stotina i hiljada ljudi od kojih, zapravo, ne mogu da čujem sopstvene misli.
• Drugi ne znaju šta ja mislim i šta ja radim, sa kim se družim i gde se krećem (barem znaju manje nego ranije).
• Imam veći osećaj privatnosti, bar nekakve.
• Ne trpim sajber nasilje.
• Srećnija sam i zadovoljnija svojim životom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu