​Od tinejdž-prostitutke do braniteljke prava radnica u seks-industriji

Bela Robinson je počela sa radom u industriji seksa kao osamnaestogodišnja beskućnica, u bekstvu od nasilja u braku koji ju je izvukao iz mreže starateljskih porodica. Ona je klasičan primer „žrtve" na koju se odnose zakoni o trgovini ljudima. Ali Robinsonova – danas aktivistkinja na polju ljudskih prava, a prethodne tri decenije kurva (termin koji sama preferira) – ne misli o sebi kao žrtvi seksualne industrije. Kaže da je njom u stvari trgovala država, da je žrtva upravo zakona donetih da bi pomogli ljudima poput nje.

Deo svoje priče iznela je 2012. godine u filmu „Američke kurtizane", pod pseudonimom Đina. Trenutno drži govore po koledžima, učestvuje u treninzima radnika, sastaje se sa političarima, i još služi klijente.

Belina mama je patila of šizofrenije i alkoholizma. Kad je Bela imala tri-četiri godine, majka joj se napila, donela staru lovačku pušku iz podruma, i pucala kroz prozore kuhinje dok je četvoro dece spavalo na spratu. I pored takvih incidenata, deca su joj bila oduzeta i poslata u starateljske porodice tek kad je Bela bila tinejdžer. „Bežali smo od kuće," danas kaže. „Nije nam se sviđalo da o nama brinu stranci."

Sa petnaest godina, Bela se našla u najstabilnijem okruženju do tada, u domu za nezbrinutu decu koji je držao bivši sveštenik i njegova supruga. Školu nije pohađala još od kako je imala problema u osmom razredu, ali uspela je da položi malu maturu, upiše višu školu, kupi motor i zaposli se kao negovateljica. Takođe je počela da igra bilijar u barovima gde je upoznala i svog budućeg muža, tada četrdeset-jednogodišnjaka.

Dom u kom je živela bio je u opasnom delu grada; većina devojaka bi zatrudnela pre svoje šesnaeste. „Jebiga," kaže Bela, „nije im baš bilo stalo do nas, nisu insistirali da idemo u školu.Sećam se da su mi ostale devojkestalno krale stvari, a ja sam jedina imala posao. Morala sam da odem, a nisam zarađivala dovoljno da bih se sama izdržavala. Plus što sam bila maloletna."

Negde u to vreme, brak je delovao kao prihvatljiva opcija za šesnaestogodišnju devojku. „Nije to bio pravi brak, samo brak koji bi me spasao starateljske brige. Više kao poslovni aranžman," kaže Bela. Ako danas staratelji dozvole nekome seks sa maloletnom osobom u zamenu za novac ili usluge, država to tretira kao trgovinu ljudima; te 1981. godine, država je dozvolila Beli da se uda za 41-godišnjeg muškarca koji je ranije zlostavljao svoju porodicu.

Venčao ih je opštinar kog su našli u oglasima dve nedelje pošto je Bela napunila 17; nije bilo prstena ni medenog meseca. Baka joj je finansirala bioskop i večeru umesto prijema. Nešto kasnije te večeri, Bela je po drugi put u životu imala seksualne odnose. Bila je do te mere naivna da joj je pušenje zvučalo kao „neka perverzija."

„To je valjda prvi put da sam se prostituisala. Zvanično sam valjda bila žrtva, jer sam bila maloletna i udala se za čoveka koji je bio godište moje mame," kaže Bela. Po federalnom zakonu, maloletnik koji stupi u seksualni odnos da bi preživeo ili u zamenu za smeštaj, smatra se žrtvom trgovine ljudima.

Već par dana kasnije, Bela je shvatila da joj je muž nasilni pijanac, koji je hteo da je izoluje i manipuliše njom. Seća se da je vikao na nju svakog dana, iz bilo kog razloga. Jednom mu je odgovorila vikom, a on je podigao ruku u znak upozorenja. Nije je udario, ali znala je šta će se desiti sledećeg puta.

Belu je muž ubedio da bi, ako ga bude ostavila, morala da se vrati pod nadzor države; odlučila je da bi radije ostala u braku sa njim i trpela zlostavljanje. Sociološka istraživanja ukazuju na to da mnogi tinejdžeri radije nude seksualne usluge u zamenu za smeštaj nego što se prepuštaju starateljskim porodicama. U izveštaju iz 2009. Projekta za jačanje položaja mladih ženastoji sledeće: „Iznenadio nas je broj priča koje smo čuli od mladih žena i devojaka, uključujući tu i transrodne osobe, o nasilju koje su trpele u dobrotvornim društvima i drugim nevladinim organizacijama. Ovo je uzrok za brigu jer socijalni radnici i ostali odrasli sugerišu da će ove grupe unaprediti kvalitet življenja. Pa ipak, ispostavilo se da je sistem tako postavljen da može samo da pogorša stvari. Posebno očigledan primer su starateljske porodice za brigu o deci."

U kriminološkom komentaru na rezultate istraživanja Džon Džej koledža iz 2011. kojim je utvrđeno da je 70% mladih seksualnih radnica i radnika prethodno bilo na teretu „hraniteljskih agencija" a samo 10% njih je imalo makroa, za Vilidž vojs postavlja se sledeće pitanje: „Ako je ovo istraživanje validno, kako pomoći većini od 90%? Zar ih treba ignorisati? Kako da saznamo uzroke koje su ih dovele u ovaj položaj? Ako za 90% ispitanika nisu utvrdili da postoji jedna osoba koja ih primorava na prostituciju – pa, kako se to onda dešava?"

Evo kako se dešava.

Bela je pobegla od muža par dana posle svoj 18. rođendana, kad je bila sigurna da država više nije bila nadležna. Spavala je u kolima i radila na crno za minimalac, ali uskoro je shvatila da tako nikad neće moći da zaradi dovoljno za krov nad glavom. Upoznala je dva transvestita (termin tada u upotrebi) koji su joj pokazali gde greši.

Jedan od njih, Džoi (skraćeno od Džoan) se kurvao na ulici, ali Bela to još nije znala. „Nikad se nisam pitala kako to da Džoi ima para da mi plaća benzin ili cigarete ili hranu. Uskoro sam otkrila. Nestalo mi je benzina, morala sam da pešačim do pumpe, a neki tip u crvenom autu je ponudio da me preveze. Hteo je da me izvede u grad, ja sam rekla da neću i da imam muža, a on je izvadio značku i rekao da me hapsi zbog prostitucije."

Ovo poglavlje u svojoj biografiji Bela zove „Kako mi je policajac zavalio prvu optužbu i osudu za prostituciju jer nisam htela da izađem sa njim."

Takvi incidenti su neverovatno česti, kaže Bela – žene hapse dok prosto hodaju trotoarom tako često da su izmišljeni termini tipa „ženski nasumični pretres" i „šetnja u trans stanju". Ali da li hapšenja zbog prostitucije zaista vode mlade žene u prostituciju?

Džoana Mors, porodični terapeut i bračni savetnik, kaže da je to sasvim moguće. „Mladi ljudi su u tim godinama zbunjeni relacijom identitet-uloga, postavljaju sebi važna pitanja – Ko sam ja? Ko mogu da budem?" objašnjava ona. „Na mlade značajno utiču ne samo vršnjaci već i stariji uzori, što mogu da budu i organi reda, u pozitivnom ili negativnom smislu. Ne treba da čudi ako etikete koje im pravosudni sistem nalepi postanu moćne determinante za njihovu budućnost."

Realno, Bela misli da bi u svakom slučaju postala prostitutka. Tu odluku samo učinilo lakšom hapšenje, odnosno gnev zbog neopravdane optužbe.

Pošto je javno i trajno bila obeležena kao kriminalac, okrenula se Džou spremna da nauči kako da se bavi prostitucijom. Džoi joj je dao kondome, naučio je kako da prilazi mušterijama, preporučio joj cenovnik od 20 dolara za oral i 40 za seks u hotelu. Objasnio joj je da sobu uvek plaća mušterija, kao i da mora da zapisuje registarski broj, model, i boju kola svakog klijenta. Bela i Džoi bi se javljali jedno drugom posle svake seanse. On joj nikad nije tražio deo novca, a Bela je uskoro shvatila da je njoj mnogo lakše da hvata mušterije nego njemu.

Samo par nedelja ranije, dok je još imala 17 godina, Bela bi po današnjim zakonima bila žrtva teškog oblika trgovine ljudima, ali za nju je sve bilo nalik na bajku. „Shvatila sam da, ako odradim samo jednog ili dvojicu dnevno, mogu da pokrijem cenu hotela, hrane, i cigareta za taj dan. Mogla bih da se opustim u svom zamku i da me boli dupe za sve."

Zbog ogromne razlika između pogleda na stvari koji imaju same radnice i koji imaju predstavnici vlasti i NGO, mnoge maloletne „žrtve" ovog „zlostavljanja" su završile u zatvoru. Džolin Gedin, FBI agent u programu Izgubljena nevinost na Aljasci, je na konferenciji 2013 godine opisala kako je prinuđena da zatvara mlade žene zato što ne shvataju da su žrtve i odbijaju da „priznaju" da ih kontroliše makro. Kaže da ih drži u maloletničkim popravnim domovima iz bezbednosnih razloga.

„Sa devetnaest godina," kaže Bela, „otkrila sam oglase za poslovnu pratnju i više nije bilo povratka. U to vreme, tarifa je bila 100 dolara na sat, od toga sam mogla da zadržim 60. I sa dva klijenta nedeljno već bih zaradila više nego na minimalcu. Krenula sam svojim putem, a čak i sad posle 30 godina, posle svog sranja koje sam proživela, nije mi žao zato što sam počela da radim u industriji seksa. Jesam pretrpela svašta od pravnog sistema i od nasilnih policajaca. Jednom sam bila silovana na ulici. Ali sve u svemu, imala sam mnogo sreće da mi se nije desilo ništa baš, baš loše. Neki dani su bili sranje, većina je bila onako, a mnogi su bili fantastični."

U trenutku kad je pobegla iz Floride posle propuštenog ročišta oko neplaćene kirije i završila u Nju Džerziju 2007. godine, Bela već godinama nije radila kao prostitutka. Umesto toga bavila se medicinom i odgajala ćerku. Pošto je znala da će morati da ostane van sistema da bi izbegla sudski poziv, ponovo se vratila najstarijoj profesiji. Bilo joj je teško da se ponovo navikne na industriju seksa i poslovnu pratnju preko interneta, ali uspela je to da održi deset meseci. Onda se udružila sa koleginicom iz susedstva koja mušterije nije mogla da prima kod kuće jer je imala decu. Zajedno su radile kod Bele kući nekih mesec i po dana pre nego što su im je SWAT tim razvalio vrata.

Bela je bila optužena za prostituciju; priznala je krivicu i provela 90 dana u zatvoru. Kad je izašla na slobodu, dočekali su je tri meseca neplaćeni računi, kao i sudska taksa od 3,720 dolara; ako ne bude mogla da je plati, vratiće se u zatvor. Ta presuda je Beli zvučala kao definicija trgovine ljudima: osoba se gura u prostituciju pod prinudom – pretnja zatvorom, a pare koje zaradi idu sudu. „Zvučalo je kao da mi je [sudija] naredio da opslužim još nekoliko klijenata i platim mu, inače će opet da me uhapsi," kaže ona.

Siena Baskin, advokat pri Centru za urbanu pravdu seksualnih radnika, takođe smatra da ima elemenata da se država optuži za trgovinu ljudima. „Moglo bi se reći da je sud „svesno zanemario" činjenicu da je novac za kaznu mogla da zaradi jedino prostitucijom, a prinuda definitivno postoji u vidu pretnje novom zatvorskom kaznom. Pitanje je samo ko bi tačno bio krivično odgovoran… malo je teže da se optuži ceo sistem."

Na slobodi, Bela je čula da su na Rod Ajlandu dekriminalizovali prostituciju, tako da se odmah tamo preselila. U novom okruženju, osetila se slobodnom po prvi put u životu. Ako bi joj neko pretio nasiljem, znala je da može da pozove policiju bez straha da će i sama završiti u zatvoru. A onda je u novembru 2009. Rod Ajland ponovo proglasio prostituciju za krivično delo. Kao razlog naveli su nesposobnost lokalne policije da istražuje trgovinu ljudima ako prostitucija nema status kriminala.

„Rod Ajland je svake godine hapsio sve više maloletnica zbog prostitucije pre nego što su nas opet kriminalizovali," kaže Bela.

Policija je 2009. godine počela da pronalazi tela devojaka iz poslovne pratnje, ubijenihi bačenih na Gilgo plažu na Long Ajlandu. Tada je Bela odlučila da postane aktivista. Ali pošto je imala običaj da glasno kritikuje industriju „spasilaca", optužili su je da joj nije stalo do žrtava trgovine ljudima.

Takve uvrede su često upućene aktivistkinjama koje se bave seksualnim radnicama, kaže Alana Mejsi, autor i aktivista. „Žene koje postavljaju ova pitanja redovno, i rekla bih namerno, budu opisane kao besne, samoljubive, i manipulativne da ne bi delovale ženstveno," kaže ona. „To je strategija koja pomaže da ih predstave kao trgovce ljudima i makroe, umesto ono što stvarno jesu – ugrožene žene koje traže svoja prava u sistemu koji ih marginalizuje i dehumanizuje." Paradoksalno, Bela je upravo ona vrsta ugrožene žene koja je odrasla pod okolnostima vezanim za trefiking, do kojih joj danas navodno nije dovoljno stalo.

„Ja sumnjam da njih interesuju žrtve," kaže Bela o svojim kritičarima. „Mislim da nas [žrtve] prosto mrze zato što smo kurve."

Bela je ponovo pokrenula ispostavu COYOTE pokreta na Rod Ajlandu, i postala član upravnog odbora Projekta za legalno obrazovanje i istraživanje provajdera erotskih usluga. Radi na tome da obrazuje ljude po pitanju prava zaposlenih u industriji seksa, kontaktira i sarađuje sa sindikalnim organizatorima, studentima, i političarima. Ono što Bela pre svega želi da saopšti javnosti je da, čak i ako ne odobravaju prostituciju, „moraju da omoguće svim ženama da bez straha pozovu policiju; prestupnicu ili ilegalnu doseljenicu lako opljačkati, silovati, uceniti, pretući, iskoristiti, uhapsiti, ili ubiti [zato što ne može da se osloni na policiju]."

Belin život je danas daleko od onog davnog vremena kad je bila tinejdžerka u venčanici ili kurva beskućnica. To liči na bajku, kaže Bela, „ali onu pravu, sa srećnim krajem, jer sam uspela sve da preživim."