Probala sam drevnu metodu detoksikacije u Indiji i doživela prosvetljenje uz „tablicu kenjanja“

Pre godinu dana, rešila sam da se skinem s lekova za koje mi je savremena medicina obećala da će me izlečiti. Od silnih lekova protiv bolova, lekova za spavanje, antidepresiva i lekova protiv grčeva je počela da me boli jetra. Nedeljama sam plutala po krevetu na opijatima, i bila sam potpuno zadovoljna, ne osećajući ništa, ni bol, ni glavobolju. Nisam prestajala da gutam lekove da bih ublažila nesnosni bol u levom predelu mog praznog, razmekšanog, neupotrebljivog mozga, koji je nastao usled višestrukih povreda glave. Jednom me je u glavu pogodio pak za hokej, drugi put me je sa bicikla oborio nesavesni taksista, a ovog puta sam bila žrtva u saobraćajnoj nesreći koju je izazvao matorac prestar za upravljanje automobilom.

Mrzela sam sebe zbog toga što sam slepo uzimala recepte i slušala savete svog „rehabilitacionog tima". Borila sam se sa porivom da sebi otkinem glavu, i učinila sam ono što čine svi ljudi željni bega od sebe – otputovala sam u Indiju u ajurvedski zdravstveni centar, da pokušam da pročistim svoj organizam.

U doba zdravih sokova, čišćenja creva, puter kafe i Bijonsine dijete, to mi je delovalo kao zdraviji pristup. Ajurveda – nauka o životu stara pet hiljada godina – stavlja akcenat na hranu kao lek. Ajurveda propoveda razumno verovanje da nijedno telo nije isto, i definiše tela po njihovoj konstituciji (i fizičkoj i mentalnoj) i po tome kako mi, pojedinci, reagujemo na energiju koja njima kruži. Ovoj oblasti su me privukli potpuno prirodni stavovi, kao i njeno drevno nasleđe. Takođe sam imala i snažnu volju da probam bukvalno bilo šta što bi moglo da me spasi od hroničnih glavobolja.

Potencijalni lek je trebalo da nađem na Goi, punoj plaža, među više od dva miliona stranih i domaćih turista koji se svake godine sjate na Arapsko more. Goa je poznata po portugalskom uticaju u arhitekturi i svom noćnom životu prepunom droge, a idalje je posećuju ljudi željni zadovoljstva, ali u drugačijim okolnostima. Tu sada buja industrija velnesa i rehabilitacionih centara, naročito joga centara i ajuverdskih centara za detoksifikaciju.

Prijavila sam se za dvonedeljnu pančakarmu, popularni (i intenzivni) tretman čišćenja tela koji obnavlja ravnotežu u organizmu i predupređuje bolesti. Većina pacijenata su bili Rusi, i prevodioci su bili sveprisutni. Ako možete da zamislite sanatorijum iz filma „Neprilagođena", smeštenog u Sibir sa palmama, tako je izgledalo moje okruženje.

Fizički tretmani kojima sam se dobrovoljno podvrgavala su mi delovali bizarno, pored mog zapadnjačkog vaspitanja, iako su većini ljudi u Indiji poznati i nisu ništa specijalno. Pod nadzorom jedne mlade lekarke i više od deset stažista (koji su delovali zabrinutije za moj „američki" ljubavni život nego za moje zdravlje), svakog dana sam imala tri jednočasovna tretmana i bila mi je propisana stroga dijeta. Hranu je na licu mesta spremao jedan od četiri ajurvedska kuvara.

Tretmani su bili fokusirani na telesne tečnosti – pišanje, sranje, povraćanje, plakanje, znojenje. Pričali smo o mojoj menstrualnoj krvi i vaginalnim sokovima. Hrana je bila neinspirativna. Naterala sam sebe da zavolim dinju, da bih mogla da pauziram od kičarija, koji sam dobijala za doručak, ručak i večeru. U pitanju je mešavina dve vrste žitarica čuvenih po tome što su hranljive i lako se vare.

Po dolasku su me skinuli do gola ispred dve mlade doktorke, i pokrili me malim parčetom tkanine koju je držala mala pamučna bretela. Kao usamljena odrasla žena, sada u peleni, sela sam na tvrdi sto od hrastovine, gde su mi na teme sipali toplo ulje koje je mirisalo na ukiseljeno vino. Ulje mi je curelo po svim porama i klizilo niz lice, masteći mi kosu. Preživela sam sinhronizovano ribanje tela koje je bolelo kao da mi rukavicama od šmirgle deru sloj po sloj kože. Upala sam u trans tokom tradicionalne četrdesetpetominutne širodara ceremonije – toplo ulje polako kaplje od slepoočnice do slepoočnice i stimuliše treće oko.

Zatvorili su me u drvenu kutiju – saunu da bih preko znoja izbacila toksine i metabolički otpad – taj tretman je poznat kao svedana. Svaki put kada bi me zatvorili u kutiju punu mirisnih isparenja raznog bilja, ja bih iskoristila priliku da istražim svoj egzibicionizam i psihologiju masturbacije u javnosti. Glava mi je virila iz kutije, i pitala sam se da li prisutni stažisti mogu da osete kada doživim vrhunac, ili su samo bili impresionirani kako moji zapadnjački bubrezi i jetra naporno rade da na tome da mi izbace otrove iz krvi.

_________________________________________________________________

Pogledajte: Naš izveštaj o problemu silovanja u Indiji

_________________________________________________________________

Tri dana sam živela na strogoj dijeti, jedući samo „gi" (pročišćeni puter), što je bio deo terapije čišćenja. Tada sam konačno naučila da smo ono što jedemo, ali još važnije, da nismo ono što kenjamo. Vodila sam veoma detaljan dnevnik kakenja, koji sam s ljubavlju nazvala „tablicom kenjanja", i morala da se suočim sa najmračnijim i najbolnijim emocijama, dok sam prilično bukvalno iz sebe preko anusa „izbacivala" stvari koje mi više nisu bile potrebne.

Znojne žlezde ispod pazuha su lučile toksine najodvratnijeg smrada koji sam ikada u životu osetila. Uzimala sam nutricionističke proizvode sa visokim nivoom teških metala, i prihvatila preporuku da obavim uljani klistir. Satima sam mirno ležala sa kraterom od testa ispunjenim uljem na krstima. Osećaj je bio kao da mi isisava kožu. Koža na leđima mi je bila puna modrica i opekotina od vrelih trava. Ah, ta ekstaza ljudskih iskustava.

Na osnovu teze da je stagnacija neprijatelj dobrog zdravlja, doktorka mi je poslednjeg dana boravka propisala poslednji detoksifikujući tretman pod nazivom „nasija". U sobi koja je pomalo ličila na scenografiju filma „Testera 3", sedela sam u robusni drveni naslonjač, gde su me podvrgli energičnoj masaži lica, vrata i grudi. Odveli su me do sterline, metalne stolice i rekli mi da se nagnem nad električnu napravu koja je puštala isparenja raznih aromatičnih biljaka. Umotali su mi glavu u teško, vuneno ćebe, primoravajući me da se izložim vrelini. Izdržala sam samo dva minuta od preporučenih deset, pre nego što sam brzo skinula ćebe s glave, jer sam bila sigurna da imam opekotine trećeg stepena.

Vratili su me u srednjevekovnu drvenu stolicu i neki sadista je počeo da mi briše vlagu s lica, zabacujući mi glavu unazad sve dok mi nozdrve nisu bile uperene ka nebu, i u nos mi ugurao mešavinu đumbira, limuna, mleka i bilja. Osetila sam kako mi se u dnu grla skuplja tečnost i morala sam da ispljunem tečnost ljutu kao vasabi. Tkaninom nalik gazi, koja je bila potopljena u gi i osušena, su mi utrljavali kurkumu u prahu. Kurkuma je magični začin koji leči upale koje dovode do bolesti. Zapalili su mirišljavi ajurvedski štapić i stavili ga u falusoidni metalni držač koji ima otvor na oba kraja. Opet su mi zabacili glavu i naložili mi da dvaput ušmrknem gust dim na obe nozdrve, sve dok ne budem iz usta mogla da ispustim mlečni dim.

Baš me jako udarilo. Uplašila sam se, ali sam bila spremna da sledim belu svetlost koja je postala dominantna pred mojim očima. Bilo je kao da je neka sila jača od svih nas odnela krov sa klinike i ukazalo nam se plavetnilo neba Goe, u ušima su počela da mi zvone crkvena zvona, i začuo se zov iz hramova. Na trenutak sam ugledala jednu crnu tačku, i činilo mi se da će taj trenutak trajati večno. Kada je je doktorka rekla „dosta", vid i sluh mi se vratio, i vratila sam se na Zemlju. Ponovo sam bila u drvenoj stolici u kojoj je sve i počelo. Stavila mi je kuglice od vate u uši i upozorila me da se klonim fenova na plafonu, da bih očuvala međusobno zavisnu otorinolaringološku anatomiju.

Ako sam podsvesno otišla u Indiju da nešto tražim, onda sam to i našla. Posle čišćenja creva koje su mi izazvali prečišćeni puter i mlečni dim turmeričkog mirišljavog štapića, ponovo sam se osetila kao ljudsko biće. Moj vid, moje držanje, moja cela konstitucija se izmenila. Nisam se više osećala kao puž, koji sporo procesira informacije i ima problema sa kognitivnim funkcijama. Glava mi je izašla iz oblaka, i ponovo sam mogla da osećam. Više ništa nisam žela da ublažavam. Bila sam spremna i voljna da živim, sa glavoboljama, depresijom i anksioznošću, ili bez njih. Možda je ovo školski primer placebo efekta, a možda je u pitanju nauka stara pet hiljada godina; niko ne može da bude siguran. Ali ovo sa sigurnošću mogu da kažem: Mnogo je važnije ono što izbacuješ, nego ono što unosiš.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu