​Ovaj sedamdesettrogodišnji avanturista će preploviti Atlantski okean u čeličnom kitu od 18 metara

Tom Meklin i kit „Mobi". Sve fotografije: Luk Montgomeri

Stojim na obali slanovodnog jezera u zapadnim visovima Škotske i gledam ulješuru dugačku 18 metara, čiji se ogroman rep uzdiže sa padine brda i vresišta preko vode. Kada priđem bliže, mogu da vidim ofarbanu penu od koje mu je napravljena koža, i čelične ploče debljine dva santimera koje mu se savijaju na stomaku. To je brod, ali drugačiji od bilo kojeg koji sam video ranije.

Njegov graditelj, Tom Meklin, stoji pored mene. Odseli smo u Tomovom avanturističkom centru na otvorenom, koji već više od 40 godina vodi na udaljenim obalama Loh Nevisa, u blizini ostrva Skaj. Tokom tog vremena, i sam je imao svoje avanture: ovaj neobični brod je samo poslednji u nizu njegovih poduhvata u životu u kojem je plodove svoje isuviše bujne mašte pretvarao u surovu stvarnost.

„Ostao sam avanturista", kaže on. „Smišljam originalne ideje. Ispipavam štošta."

Tom uglavnom ispipava Atlantski okean. Dok je bio specijalac SAS-a, bio je prvi čovek ona svetu koja je sam preveslao severni Atlantik 1969. godine, od Njufaundlenda do Irske, razdaljinu od više od 3,200 kilometara, boreći sesa monstruoznim olujama 71 dan, talasima veličine kuće, temperaturama ispod nule i trudeći se da mu se čamac ne prevrne. Posle toga je još nekoliko puta sam prešao Atlantik, u plovilima raznih veličina i stepena ekscentričnosti. 1982. je postavio rekord u najmanjem brodu koje je ikada preplovilo Atlantski okean, jahti Giltspur, veličine 2 metra i 8 santimetara. Kada je tri nedelje kasnije Amerikanac Bil Danlop prešao Atlantski okean u čamcu koji je bio 20 santimetara kraći, Meklin je motornom testerom skratio svoj za pola metra, ponovo krenuo na put i povratio rekord.

1985. godine je proveo 40 dana sam na Rokalu, granitnoj steni koja viri iz Atlantskog okeana tristotinjak kilometara zapadno od Hebrida, u samoinicijativnom (i uglavnom bezuspešnom) pokušaju da potvrdi britansko pravo na teritoriju tog ostrvca. Nekoliko godina kasnije, kada je imao 44 godine, ponovo je zaveslao po severu Atlantskog okeana, preplovivši ga za 50 dana, da bi oborio rekord u brzini. Zatim se, iskoristivši marketinšku priliku da ponovo preplovi okean, otisnuo iz Njujorka i prešao Atlantski okean u brodu u obliku pivske flaše. Da bi stvar bila čudnija, sponzor je bio čaj Tajfu.

Njegov najnoviji projekat je „Mobi", brod od 65 tona, veličine i oblika kita ulješure, sa sve nacrtanim ustima, očima i rupom iznad glave iz koje šiklja voda. Ponovo želi da preplovi Atlantski okean. „Uložio sam veliki, veliki trud u sve ovo", kaže on. „Mnogi ljudi imaju neku svoju maštariju, ali naravno, ponestane im novca i cela stvar se izduva. Ali mi ne odustajemo. Sada nam samo treba neko ko će to dobro da iskoristi."

Brod-kit je izmaštao kada se polovinom devedesetih vratio kući iz jedne avanture, i kada je počeo da razmišlja o još jednom prelasku okeana koje će izazvati veliku pažnju. „Mobi" je bio Tomov nadimak u vojsci, zato što je uvek „šištao".

Sam je osmislio brod, kada mu je jedan nautički inženjer kojem se obratio da mu napravi projekat rekao da je lud. Izgradnja je obavljena u dvorištu. „Zašto da ideš u brodogradilište, kada ti tamo naplate deset puta više", kaže veselo.

Nakon uspešne inauguracione plovidbe pored britanske obale krajem devedesetih, Mobi je ostao zaglavljen u visovima. Tomova vizija za njegov novi život je zasnovana na ekološkoj energiji – električnim motorima je zamenio „pouzdane, ali bučne i smrdljive" dizel motore koji su pokretali brod, da bi dobio na publicitetu kao zagovornik nulte emisije ugljenika: „Ne smeš da imaš prljave, stare dizel motore koji tutnje. Moraš da ih se otarasiš, i kit je primer za sve ostale brodove. Zaista mi se dopada ideja da se umeša neka kompanija, i da sačuvamo planetu i činimo dobro". On se nada da će neka NVO kao Grinpis, ili neka firma koja se bavi obnovljivim izvorima energije, stati iza projekta.

Iznenađuje to što Meklin i dalje nije poznat širom nacije, naročito nacije koja se toliko ponosi svojim moreplovcima i istraživačima. Smelost svih njegovih dostignuća deluje ravna onoj koju je imao ser Ranulf Fajns.

Ali treba reći i da avanturizam više nije ono što je nekada bio. Naučni i tehnološki napredak je suzio manevarski prostor za današnje potencijanlne Eneste Šekltone i Amelije Irhart. Avanturizam nikada nije bio popularniji: Grilovi, Kraknel, Fogl, Mirs i ostali na neki čudan način podsećaju na srčane viktorijanske junake „romana za dečake" Džordža Alfreda Hentija – ali ipak, za njih se uglavnom navija iz udobnosti fotelja. Svetske džungle, planine i egzotični gradovi su postali turističke destinacije, dostupne svakome ko na to može da potroši skromnu svotu novca. Čak je i Mont Everest postao turistička klopka posejana đubretom. Ovo nisu herojska vremena.

Veslanje po okeanu je sada sport. Postoji godišnja, sponzorisana trka preko Atlantskog okeana u kojoj učestvuje 30 čamaca, koji su opremeljeni GPS navigacijom, radio vezom, solarnim panelima i satelitskim telefonima. To je i dalje veliki izazov, ali je daleko od iskoraka u nepoznato koji preduzimaju avanturisti kao Meklin, koji je odigrao bitnu ulogu u tome da shvatimo da postoje ljudski kvaliteti koji se stiču kada se prebrode nedaće, poteškoće i rizici; vrline koje su možda ugrožene u ovo razmaženo tehnološko doba.

Dok nam Tom pokazuje brod, pentra se na Mobijev rep. Nizak je i nabijen – visok je samo metar i 65, ali odiše velikom fizičkom snagom i vitalnošću. Ima 73 godine, ali žudi za svojom sledećom avanturom kao da je deset puta mlađi.

Kada smo seli u dnevnu sobu u kamenoj kućici koju je sam izgradio, pitam ga odakle mu tolika snaga za sve te izazove. „Nije u pitanju to da stisneš zube i kažeš, 'Neću da se predam'", kaže on. „To je u tebi. U tvom biću. Mislim da ne možeš da se obučiš za to… a to potiče od doba kada sam bio u sirotištu Fegan, u Jardli Gobionu."

Rođen kao vanbračno dete u Irskoj, za vreme Drugog svetskog rata, Meklin je prvo smešten u starateljsku porodicu u Dablinu, a onda su ga 1947. odveli u Englesku, u jedno sirotište u Northemptonširu. Fegan je bila dikensovska institucija kakve više ne postoje: na stotine dečaka, od kojih svako ima svoj broj, i svakodnevno imaju veronauku. Tuča između dečaka je bila način života, kao i batine od odraslih vaspitača. Kada je stigao tamo kao trogodišnjak, piše on u svojoj autobiografiji Gruba inicijacija, „počela je dvanaestogodišnja svakodnevna borba za opstanak."

„Vaspitači su imali običaj da mi zapuše nos i trpaju mi hrskavicu u usta", kaže mi on. „Grizao sam ih za prste, a oni bi onda izvadili batinu i tukli me, govoreći, 'Zaplakačeš'. A ja bih im rekao 'Nema šanse da jebeno zaplačem'. Mislim, dobro, nisam psovao, tada nisam znao šta je to."

U njegovom glasu nema tragova besa ili ogorčenosti. O svom boravku u sirotištu govori sa blagom ironijom, i kaže da je zbog toga toliko tvrdoglav. „Odatle to dolazi", kaže on, bez uvijanja."Možeš glavu da mi otkineš, ali ako nešto neću da uradim, onda neću."

Sugerišem da bi to na većini ljudi – a o malom dečaku bez roditelja da ne govorim – ostavilo traume. „Potpuno bi odlepili", kaže on. „I govorili bi, 'Zašto ja'? Tako da je to ostalo urezano duboko u meni. Ne kažem da sam dobar. Samo kažem da sam takav. Svi smo mi različiti."

Tom je sa 15 godina otišao iz sirotišta i bavio se raznim poslovima na farmama i gradilištima, dok nije otišao u vojsku. Prijavio se u padobranski puk i uskoro se obreo u džunglama Bornea, gde se borio protiv indonežanskih komunista: „Odlazili smo u četvoročlane patrole, prelazili granicu i prečešljavali teren, starajući se to da tamo ne bude nikoga koga bi oni mogli da ubiju."

Brzo se prilagodio novoj okolini. Pri kraju smene je dobio anginu i bio je stacioniran kao oficir za vezu u jednom lokalnom selu, gde su ga pripadnici lokalnog plemena naučili da lovi majmune, duvaljkom koja sada stoji u uglu njegove dnevne sobe: „Bilo mi je lepo na Borneu", kaže on. „Pio sam njihova pića. Pirinač, ptice i još koješta su ostavljali u velikom loncu da fermentiše. Pili smo iz iste činije i odvaljivali se od toga."

Nakon boravka u Adanu i na Malajskom poluostrvu, vratio se u UK da se okuša u civilnom životu. Ali nije prošlo mnogo pre nego što se uželeo akcije. Nekoliko meseci kasnije, odvezao se svojim kombijem u bazu SAS-a u Hirfordu i jednostavno pitao da li može da se prijavi za njihov kurs selekcije.

Oni koji su služili u „Puku", kako ga bivši pripadnici kao što je Tom zovu, imaju motivaciju i sami su sebi dovoljni, sposobni da opstanu u najoštrijim uslovima. Takođe su i nemilosrdno efikasne ubice. Kurs selekcije je čuven po svojoj brutalnosti. I tada, kao i sada, uključuje iznurujuće marševe preko Brekon Bikona, vežbe preživljavanja koje mogu da traju nedeljama, kao i gadnu obuku u otporu tokom ispitivanja.

„Da, teško je, ali kada si mlad, u odličnoj si formi", sleže on ramenima. „To je kao da si na otvorenom moru, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, bez radio veze, bez ijednog šuma. Da li sam se ikada predao? Ne. Nisam želeo, i nisam bio pod pritiskom. Ne znam zašto sam ovakav… jednostavno sam siguran da želim nešto da uradim, i da ću to da uradim. Uz to dolazi i jedan opušten stav."

Od 105 prijavljenih, prošli su samo Meklin i još dvojica.

„Neće najpre proći veliki, žestok momak", kaže on. „Radi se o stavu, o tome šta te motiviše. I kada si nedeljama u rupi, u stojećem stavu, nisi napet, samo čekaš da prođe vreme."

Kod Toma nešto podseća na zen učitelja. Kada ga oni koji bi želeli da preveslaju okean pozovu da vide da li u sebi imaju ono što je potrebno, on im postavi jedno jednostavno pitanje: da li bi tri dana mogli da sede u plakaru?

Prvi put je odlučio da sam prevesla Atlantski okean kada je u džungli u Borneu slučajno naišao na članak o dva čoveka koje je znao iz padobranskog puka i koji su planirali to da izvedu, Džon Ridžvej i Čaj Blajt. Veslanje preko Atlantskog okeana je bio jedan od poslednjih velikih poduhvata tog vremena. I bilo je veoma rizično. Tog istog leta, 1966, dva britanska novinara, Dejvid Džonston i Džon Hor su poginuli pokušavajući to da izvedu, kada im je nakon tri meseca na otvorenom moru oluja potpila čamac.

Ipak, Tomu je to bilo primamljivo: „Pomislio sam, 'Hm, dopada mi se ta ideja. Mogao bih to da izvedem'. Bez mnogo buke. Znao sam da imam to u sebi. Da treba da iskoristim to što jesam."

Tom je imao 26 godina kada je 17. maja 1969. krenuo na put u svom malom ribarskom čamcu. Niko do tada nikada nije uspešno preplovio okean veslajući. On sam nikada nije veslao na otvorenom moru i nije znao skoro ništa o nautičkoj navigaciji. Kada je odlučio da pređe okean, jedino veslačko iskustvo mu je bilo na jezercu Serpentajn u Hajd parku.

Mada, nikakva obuka nije mogla da ga pripremi za ono što ga je čekalo. Njegov opis tog putovanja u biografiji je prepun neprijatnosti, nesigurnosti i izolacije. Sve je bilo sve vreme mokro.

Nekih noći ga je samo neprekidno izbacivanje morske vode iz čamca sačuvalo od davljenja. Često su ga pratile ajkule. Skoro dva i po meseca je veslao sedeći na drvenoj klupi.

Da li se pre odlaska na put plašio da će možda poginuti na moru? „Po meni, radi se o tome koliko ti je dobar čamac. Ako on ne potone, preživećeš. Dobro, ako ostaneš bez hrane, a ne uloviš nijednu ribu, umrećeš. Ali mislim da sam bio stoprocentno siguran."

Međutim, nad jednim delom svoje avanture nije imao nikakvu kontrolu. Prethodne godine je čovek po imenu Džon Ferfaks stavio do znanja da i on takođe namerava da postane prvi čovek koji će sam preveslati Atlantski okean. „Fin čovek, ali divalj", priseća se Tom. „Veći divljak od mene. Čak i luđi, možda."

Ferfaks je sigurno jedan od najekstremnijih likova koji se ikada mašio vesla. Okoreli kockar koji je krao bogu dane igrajući bakaru u Las Vegasu, odrastao je u Argentini, uz svoju majku, Bugarku, kao tinejdžer je mesecima boravio u amazonskim džunglama i vraćao se u Buenos Aires da prodaje kože jaguara. Kasnije, nakon što je spiskao nasledstvo od 10 hiljada dolara putujući po Americi sa jednom kineskom kol-gerlom, tri godine je bio kapetan broda i krijumčario oružje, viski i cigarete po celom svetu. Nakon što se posle intervencije vlasti primirio na Jamajci i postao ribar, odlučio je da se vrati u Englesku i pokuša da ostvari svoj dečački san i prevesla Atlantski okean.

Do 1968, kada je Tomu SAS odobrio neplaćeno odsustvo, obojica su obavljala pripreme. Čim je Ferfaks te zime završio svoj brod, smesta je želeo da krene, pa se odlučio za rutu na sredini Atlantika, preko Kanarskih ostrva do Floride. To je značilo da kreće četiri meseca pre Toma, koji je išao kraćim ali opasnijim putem od Njufaundlenda.

Obojica su nekoliko meseci u isto vreme bili na okeanu, ali Ferfaks je konačno stigao na Floridu 19. jula 1969. Već sutradan, Nil Armstrong je kročio na Mesec. Čak i u tom slavnom trenutku, ta sinhronizovanost nije promakla astronautima sa Apola, koji su napisali pismo Ferfaksu, u kojem mu čestitaju na poduhvatu, zaključujući da su „kolege istraživači."

Tom je pristao na pesak Bleksod Beja u Irskoj osam dana kasnije. Za razliku od svog rivala, nije se popeo ni na jedan brod na koji je naišao, i nikada nije uzimao zalihe sa njih, preplovivši okean koristeći svoju veštinu opstanka, vojničku disciplinu i svoju neverovatnu rešenost.

Ferfaks je rekao, 'Želim borbu sa prirodom, primitivnom i sirovom'. Da li je i on mislio isto? „Da sam želeo da odem i pobedim Atantski okean – ne, ne, to bi bio pogrešan pristup. Ne možeš da pobediš prirodu. Završio bih u prokletom moru, udavio bih se. Ne, ne. Ja joj se prepuštam. Prilagođavam. Savijam na vetru. Tako je suptilnije. I šanse su veće".

Kako se osećao kada je to prvi put izveo? „Oh, sve je, sve je…", kaže on. „Naravno, opasnost je bila, kada sam ponovo otišao to da obavim, da ću pomisliti da sam totalni car, i da ću sve da uradim pogrešno. Ali ako udvostručiš mere bezbednosti, i postaneš jedno sa…". Odlutao je. „Sve što imaš je nebo, more i čamac. Po koji komad opreme. Moraš da se zadovoljiš ni sa čim."

Uzimajući u obzir da je opstao u onome za šta bi većina nas mislila da su nepodnošljive situacije – da li misli da je drugačiji od većine? „O, da. Ali svi smo mi posebni. Svi smo različiti, pa smo svi i posebni. Samo ne treba dići nos. Ne, ja na neki način ćutim o tome… samozadovoljan sam, u nekom smislu". Smeje se. „Jer ako me neko nazove prepotentnim kretenom ili mi kaže da sam jebeno lud – ja se osećam dobro. To mi se dopada. Samo navali. Znam da mi se drugi dive zbog svega toga, tako da nisam lud."

Za razliku od toliko mnogo drugih britanskih mornara, avanturista i rekordera, Tom nikada nije primio zvanične počasti. Možda je suviše ekscentričan za tako nešto. Njemu je sve to samo po sebi počast. On je rodoljub, ali je i autsajder koji nikada nije igrao igru slave. Iako rado prima grupe gostiju na Loh Nevis i drži motivacione govore širom zemlje.

Svoj pristup životu opisuje kao „radi sa onim što imaš i poboljšaj ga", što je tačan način da se opiše njegov manjak pretencioznosti, i odsustvo interesa za otmeniju stranu sveta plovidbe – za ekipu sa jahtama. „Ja nisam prošao nikakvu obuku. Ali učiniću da prokleti brod ide napred", kaže on. „I stvarno, takav sam bio celog života."

Tako je i stvorio dom u visovima Škotske, sam podigao avanturistički centar, i začeo porodicu sa svojom suprugom Džil. Uprkos svim svojim uspesima, već dvadeset godina mu dodatnu zaradu donosi vađenje školjki iz jezera. „Prilično sam srećan što sam ovde", kaže on. „Mogao bih da budem dole u Brajtonu, u nekakvom stanu, ili negde, ali ja sam ovde. Bio bih srećan u Brajtonu. Verovatno bih valjao nešto, ne znam šta. Bavio bih se nekakvim poslom."

Da li mu je neka od njegovih brojnih avantura omiljena? „Ona prva je prava avantura. Zato što ideš u nepoznato. Guraš sebe u nepoznato."

Kasnije tog dana, dok ga gledam kako stoji ispred Mobija i pozira za fotografisanje, brod-kit izgleda kao umetničko delo jednako koliko i jednostavna „marketinška ideja", što Tom tvrdi da jeste. Njegove mitske dimenzije u velikoj meri odslikavaju njegov sopstveni život. Pionir psihologije Karl Jung je priču o Joni i kitu smatrao za arhetipsku legendu, sa pričom o jedinki koju neko stvorenje proguta i ispljune koja se ponavlja u različitim kulturama i religijama po čitavom svetu – bilo da je u pitanju kit, zmaj ili vuk. On je to nazvao 'mitom noćne plovidbe', kada junak tone u tamu ili privremenu smrt. Kada nakon ovog susreta sa sirovom snagom prirode izbije na površinu živ, transformisan je i stiče celovitost koja mu je ranije nedostajala.

Kitovi oduvek preokupiraju ljudsku maštu. Samo se treba setiti brojne gomile koja je pojurila na obalu kada se jedan nasukao u Temzi 2006, ili uzeti sa police Mobi Dika Hermana Melvila. To je moćna slika za Tomovu ekološku kampanju. Ali je takođe i alegorija za njegov sopstveni život – siroče koje je Atlantik ispljunuo na irsku plažu. Dečak koji je, po Junogovoj frazi, „bio podvrgnut opasnoj avanturi noćne plovidbe po moru, čiji je cilj restauracija života, vaskrsenje, i trijumf nad smrću". Bez obzira da li je simbol Tomovog ličnog putovanja, Mobi je njegov spomenik duhu avanture kao takve.

Tom bi, naravno, omalovažavao ovakve dubokoumne reči. Za par nedelja ide na kampovanje sa svoja dva odrasla sina, i tri dana će da puzi unaokolo po oblasti Pik, po hladnoći i vlagi koju engleska zima može da mu priredi: „I dalje me nešto u meni vuče da budem bazičan, jednostavan i jasan", kaže on. „Uživam u jednostavnosti svega toga. Ništa veliko. Biću srećan. Oni će da otrče uzbrdo i da puste Radio 4, ostaviće me na miru, i ja ću da dremnem jedno tri sata. I oni će da kažu, 'Kako je to dosadno, samo ležiš tu i dremaš. Ali ja se osećam zadovoljno. Ne znam. Jednostavno, to mi je lepo."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu