Fotoreporter i kinematograf Šejmus Marfi za i-D govori o svom novom projektu u saradnji sa legendarnom Pi Džej Harvi, koji ih je odveo od Istočne obale do Bliskog istoka i još dalje.Između 2011. i 2014. godine, muzičarka Pi Džej Harvi i fotoreporter/kinematograf Šejmus Marfi posetili su Kosovo, Avganistan, i Vašington D.C., produživši i produbivši saradnju koju su započeli 2011, kada je Marfi snimio 12 kratkih filmova kao pratnju albumu Let England Shake Pi Džej Harvi. Marfi je za dokumentaciju života u Avganistanu, Sijeri Leone, Peruu, i Libanu osvajao nagrade u izboru World Press Photo ; Harvi je izdala devet studijskih albuma, poslednji ovog aprila pod naslovom The Hope Six Demolition Project .
Reklame
Putovanje iz tri dela dvoje umetnika ovekovečilo je prizorima i pesmama. Kroz portrete i reportažu prikazali su poprišta svakodnevnih sukoba; ovoj surovoj stvarnosti oboje prilaze kreativno, svako na svoj način. Naslov projekta je The Hollow Of The Hand, po pesmi The Hand koju je napisala Harvi. („Divan stih, nežan, dvosmislen," kaže Marfi). Delo su izdali u obliku knjige, a trenutno ga izlažu u video formi na Rencontres d'Arles fotografskom festivalu (na kom je Harvi nedavno uživo čitala poeziju). Pričali smo sa Šejmusom Marfijem o tome kako se Pi Džej Harvi navikla na putovanje van turističkih aranžmana, o vezi između poezije i fotografije, kao i o tome zašto je i Vašingtonu mesto među ovim egzotičnim destinacijama.Kako ste se ti i Pi Džej Harvi odlučili za ovaj vid saradnje?Poli je došla na moju londonsku izložbu o Avganistanu. Radila je na Let England Shake albumu i dopali su joj se moju radovi. Htela je da joj odradim neke fotografije, ali tada sam upravo sam počeo da snimam filmove, pa sam predložio da joj snimim par kratkih filmova o novom albumu. Na kraju sam ih snimio dvanaest, bilo je zabavno.
U filmu prikazanom na festivalu prisutne su i pokretne i statične slike. Zašto i jedno i drugo?Potpuno je drugačija disciplina potrebna za statičnu fotografiju. Izbor između dva medija je i divna i grozna stvar. Sjebe ti sve u glavi! Naporno je skačući sa foto- na video-režim.Kad snimaš, nemaš u glavi konačni proizvod zato što on ne postoji bez montaže. Oboje smo tako radili – Poli beležila note koje bi mogle da postanu pesma ili poema; ja fotografisao i snimao – potrebno je samo zabeležiti. Da li će se to posle upotrebiti, da li uopšte valja, [u tom trenutku] nemaš pojma.
Reklame
Opiši nam put.Na Kosovu smo zajedno samo par dana, teško smo se uskladili. Nismo to planirali, ali ja sam znao Kosovo od ranije jer sam bio tu tokom rata a i kasnije, znači imao sam kontakte. Poli je intervjuisala sveštenika u jednom manastiru, svratili smo baš u vreme službe. Sve je bilo prilično organizovano – neke stvari se jesu slučajno desile, ali uglavnom smo znali gde i kada idemo.
Vašington je bio sasvim drugačiji – ne znam taj kraj. Vozio nas je jedan saradnik iz „Posta", prijatelj mog prijatelja. D.C je svetski centar moći ali ipak ima svoje probleme –za nas je ta kontradikcija bila interesantna. Mesta koja smo ranije posetili – Kosovo, Avganistan – sudbina tih mesta bila je odlučena u upravo Vašingtonu. Vredi posetiti mesto na kom se takve stvari odlučuju. Čitali smo o Anakostiji pre posete, odvezli se tamo vozom i prošetali. Svratili smo u piceriju, a Turčin koji je tu radio upoznao nas je sa nekim ljudima sa ulice. Lako smo upali u sve to, ljudi nisu imali ništa protiv da ih ispitujemo i snimamo. Posetili smo i par crkava – to je bitan deo te zajednice. Zanimalo nas je iskustvo afroamerikanca u Vašingtonu, socijalni problemi prestonice sveta. Kad odeš na lokaciju očekujući jedno, dobiješ nešto sasvim drugo. Bolje ili gore, ali nikad ne ispadne baš kako si očekivao.
Zašto ste se odlučili za baš te tri destinacije?Nije bilo konkretnog razloga; nismo ciljali neko trojstvo ili srećan broj, ništa slično. Kad smo počeli da planiramo zajednički projekat, svašta nam je padalo na pamet: Japan, Indonezija… Na kraju sam, jebiga, otišao na tri mesta na kojima sam ranije bio!
Reklame
Da li smo iz nekog konkretnog razloga izabrali baš Vašington, Kosovo, i Avganistan – apsolutno ne. Dva od ta tri mesta sam dobro znao, dva su Poli od ranije zanimala, dva su nekad bila jako prisutna u medijima a onda neobično nestala. Amerikanci me često pitaju „Šta će ti DC, zar ne bi bilo bolje da si otišao u Irak?!" Meni to nije odgovaralo, a nije ni Poli. Nismo želeli da poenta bide egzotika, hteli smo nešto bliže i poznatije, ali da ne bude baš kao kod kuće – ne Engleska, ne Irska. A po čemu je Amerika poznata? Po tome što je svetska sila umešana u dešavanja u inostranstvu. Dakle, to je bila logika.
Kako ste sarađivali tokom putovanja?Kao i sa svakim drugim piscem sa kojim sam radio – oni beleže, intervjuišu. Jedina je razlika u tome što Poli nije bila reporter pa joj je sve bilo novo, otvoreni razgovori sa ljudima na teranu o ratu u Avganistanu, ili sa ljudima čiji su članovi porodice izginuli u Anakostiji. Reporter mislim da nauči kako da se distancira, da zna šta tačno traži. Ima neku predstavu o tome kako da se nosi sa sagovornicima i kako da ih iskoristi – u pozitivnom smislu. Uveče bismo pričali o tome, pitala bi da li je OK da postavi ovakvo ili onakvo pitanje. Nije se dešavalo da prekorači granice pristojnosti, ali kad vidiš da ti se sagovornik rasplače, zapitaš se „Da li je to zbog mene?" Mislim da je po prvi put ovako putovala – bez menadžera, bez benda, bez zacrtane maršrute, bez skupih hotela. Ali je stvarno uživala.
Reklame
Koji su termini gde bili u pitanju?Avganistan je bio 2012, Kosovo 2011, a Vašington 2014. Znači, velike pauze. Poli je dugo radila na materijalu. Imam njene beleške kod sebe jer sam ih snimao, ogromna je količina teksta u pitanju.
U kakvom odnosu su po tebi poezija i vizualna umetnost?Sve je to intuitivno, bez jasne logike. Ja sam materijal citirao na razne načine. Na kraju, sve ispadne nekako nasumično; jedino je bitno da li dve strane dobro idu zajedno. Volim da opisujem detalje – nešto malo može mnogo toga da kaže.Mislim da su poezija i fotografija srodne, to je kao rezime. Umetnički formiran, ali ipak. Ako pogledaš naslovnu stranu „Njujork Tajmsa", videćeš sliku koja rezimira ono što se juče desilo. To se nekad može. Slika ne pokrije sve vesti, ali situaciju može da sumira. Mislim, jedna jaka slika sa naslovne strane predstavlja tek pet stotinki dešavanja – šta je poetičnije od toga?The Hollow of the Hand se može videti na Église Saint-Blaise at Rencontres d'Arles do 25. septembra.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu