Piloti objašnjavaju zašto ne treba da brinemo zbog turbulencija

Još otkako je nestao avion na letu MH370, a avion „Er Azije" se srušio u more i otkako je Andreas Lubic survao avion „Džermanvingsa" na letu 9525 na francuske Alpe, počeo sam u kostima da osećam – nauka i logika na stranu – da avioni ne funkcionišu. Oni jednostavno računaju na sreću. A od svih problema sa letenjem, turbulencija je najgori. Podrhtavanje aviona izaziva posebnu vrstu bespomoćnosti, naročito kada ne znaš zašto podrhtava. Stoga sam, da bih mogao opušteno da letim avionom, zamolio neke pilote da mi objasne šta je turbulencija.

„Ne treba se plašiti turbulencije", kaže Kit Tonkin, koji je bivši vojni pilot i direktor konsultantske grupe pod imenom „Ejvijejšn prodžekts". „Savremeni avioni su napravljeni tako da mogu da izdrže mnogo veću silu nego što izaziva turbulencija. Jednostavno, neće se raspasti". Dodaje da vojni avioni rutinski uleću u ciklone da bi obavili meteorološka merenja, samo da bi naglasio koliko su robustni.

Konstrukcija na stranu, želim da znam da li turbulencija može da sruši avion s neba. Podsećam Tonkina da se u novembru 2001. avion „Amerikan Erlajnsa" na liniji 587 srušio odmah posle poletanja sa njujorškog aerodroma JFK i da je stradalo svih 260 ljudi koji su bili u njemu, kao i njih petoro na zemlji. A zašto je pao? Uzleteo je iza jednog drugog aviona i oborila ga je turbulencija koju je taj avion izazvao.

Ali Tonkin me uverava da je problem na letu 587 bio taj što je avion uzleteo prerano. Kao što ističe, ljudski faktor je najčešći razlog pada aviona, dok je meteorološka turbulencija više gnjavaža nego opasnost. „Izbegavamo turbulencije zato što su stresne za putnike", kaže on, „ali za pilote one nisu nikakav problem".

Turbulencije se dele na tri osnovne kategorije: na termičku, mehaničku i turbulenciju u tragu. Sve tri su male verzije onoga što se dešava u tekućoj vodi. Topli vazduh se diže na veoma sličan način kao voda iz dubine. To se zove „termička turbulencija", i deluje kao da ste naleteli na džombu na putu, vozeći 750 kilometara na čas. Ako ste ikada popodne poletali kroz oblake, verovatno ste iskusili termičku turbulenciju.

Sledi mehanička turbulencija, koja se javlja kada fizičke strukture, kao što su planine i zgrade, poremete strujanje vetra, kao kada se voda mreška oko stene u potoku. Ona je opasna, ali ju je veoma lako predvideti i piloti jednostavno izbegavaju da lete u blizini velikih struktura na malim visinama.

Kompilacija aviona koji su tokom sletanja naleteli na turbulenciju u tragu.

Poslednja kategorija je turbulencija u tragu, koja u osnovi opisuje granicu između dva džepa vazduha u pokretu. Ona je strašna, jer često ne možeš da predvidiš koliko će biti jaka, kao kada pilot prelazi iz jednog vazdušnog mlaza u drugi.

Vazdušni mlaz, kao auto-put od vazduha, je kao snop vetrova koji duvaju u višim delovima atmosfere. Da bi potrošnju goriva sveli na minimum, piloti često uskaču u te mlazove da bi im vetar duvao u leđa. Možda ste nekada u polusnu čuli da se oglasilo obaveštenje za obavezno vezivanje pojasa, što znači da se pilot sprema da pređe iz jednog mlaza u drugi. U tom trenutku, pilot obično zna šta da očekuje, pošto je neki pilot koji je tu prošao pre njega svakako zaveo parametre jačine turbulencije u zoni prelaska.

Turbulencije se beleže i podaci se dele prema sistemu merila. Od lake turbulencije se zatrese poslužavnik s pićem, ili poneko mrdne nogom. Kada se javi umerena turbulencija, i stujardese sednu i vežu se. Od jake turbulencije će leteti nepričvršćene stvari, uključujući i ljude, iako većina pilota doživi jaku turbulenciju svega nekoliko puta u celoj karijeri. Ali ekstremna turbulencija je zaista zbir svih strahova. U tom slučaju, avion može da se propne ili propadne po 30 metara u nekoliko sekundi, i dešavalo se da nevezani putnici prilikom nje poginu. Kao što kaže izveštaj Federalne administracije avijacije SAD, „Od 1980. do 2008, u avijaciji se dogodilo 234 nesreća usled turbulencije, koje su rezultirale sa 298 ozbiljnih povreda i tri smrtna slučaja".

Ron Barč je predsednik „Avlou konsaltinga", i bivši šef bezbednosti u „Kvantasu". On kaže da je ekstremna turbulencija ekstremno retka, iako je on imao tu nesreću da jednom naleti na nju. „Sećam se da sam leteo u malom avionu sa dva mesta, vraćao sam se u Sidnej preko Plavih planina", rekao je. „Bilo je oluja i nešto mehaničke turbulencije iznad planina, i ja sam leteo relativno nisko, na 3000 metara". Opisuje kako je iznenada udario u zid vazduha koji ga je bacio uvis, gde ima manje kiseonika. „Kabina nije bila pod pritiskom, i uplašio sam se da ću se onesvestiti. Nos aviona mi je sve vreme bio oboren, ali sam se sa 3000 popeo na 3700 metara. U takvim trenucima stvarno moraš da zaradiš platu koju primaš kao pilot".

Ovo je primer zašto se komercijalni piloti trude da izbegnu turbulenciju. Avioni na komercijalnim letovima nikada neće prići planini na 3000 metara i uvek će leteti oko oluja, a ne kroz njih. I ponavljamo, ne zato što avioni ne mogu da izdrže te uslove, već zato što prosečni putnik neće razumeti šta se događa. I za Kita i za Rona, turbulencija je kao rupa na putu. Onaj koji vozi dobije neželjenu pažnju, ali ne izaziva probleme.

„Izgleda kao da se prošle godine srušilo dosta aviona", kaže Ron Barč, povodom mog osnovnog problema s avionima. „Ali to je više percepcija nego stvarnost. 2013. 2013. godina je bila najbezbednija, a ni 2014. nije bila daleko". Takođe kaže da su prošlogodišnje avionske nesreće koje su odjeknule širom sveta bile do tada nečuvene, i da uzrok nijedne od njih nije bila turbulencija. A onda mi je rekao da pogledam neke statistike.

Tokom 2014, letelo je tri milijarde ljudi, od kojih je 692 poginulo na komercijalnim linijama. Sa takvom verovatnoćom, imate više šanse da dobijete na lutriji, nego da poginete u avionskoj nesreći.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu