Da li se i čega plaše zubari

Bilo je to hitno vađenje, bolelo me je jezivo. Nisam poznavala zubara kod koga sam krenula, ali su mi rekli da je "odličan". Kod državnog zubara sam prestala da idem nakon što su mi u trećem osnovne izvadili stalnu šesticu i nakon što sam zubarku, maminu prijateljicu, ujela za prst i rekla joj da odjebe.

Bio je i jeftin. Privatnik mi je dao anesteziju i posle nekoliko minuta nasrnuo. Stvarno nije bolelo. Prošlo je brzo i bez mnogo krvi, što mi je uvek važno, jer je se gnušam. Sve je bilo odlično dok mi kap znoja sa njegovog čela nije kapnula na lice. Pa još jedna. Njemu je to bilo normalno, nije rekao ni izvinite. Nije mu čak bilo ni neprijatno. Ne postoji taj otok nakon vađenja umnjaka koji sam doživela, sečenje vilične kosti da bi se taj isti umnjak izvadio, niti bol kada ode živac, koji me je zgrozio i uplašio više od njegovog znoja.

Nikada se više nisam vratila ne njegovu stolicu i iako sam svesna da sam sama kriva zbog toga što dve godine nisam bila na kontroli, uvek krivim njega. On me je istraumirao. Da ne pominjem vađenje umnjaka i šesticu iz osnovne. Zato se zgrčim svaki put kada sednem na zubarsku stolicu. Zato mi se tresu ruke čak i kad mi ustima prinesu i ono malo ogledalce. Iako sam sama sebi milion puta objasnila da je bolje sprečiti nego lečiti, strah je uvek pobeđivao. Bojim se jebenog zubara i to ne mogu da kontrolišem.

Posle dve godine pretvaranja da je sa mojim zubima sve u redu, opet sam hitno morala na stolicu. Počelo je da boli preko noći i ponovo bilo neizdrživo. Tada sam upoznala svoju sadašnju zubarku. Šokirala me je. Ponašanjem, stavom i time što me stvarno ništa nije bolelo čak i kada je bolelo. Objašnjavala mi je šta mi, kako i zašto radi, prevodila stručne izraze i crtala korene, desni i živce. Za mesec dana sam sredila sve zube kojima je nešto falilo i zakazala pregled za šest meseci.

Prvi put sam zubarsku felu uspela da vidim kao ljudska bića. To implicira da imaju neka osećanja, ona o kojima mi, zaokupirani svojima, nikada ne razmišljamo. Znam da postoje zubari koji se plaše sedanja na zubarsku stolicu, ali je mi je do danas ostala misterija da li se ikada boje nas pacijenata, naših kutnjaka, sekutića i dubina naših, često nedovoljno čistih, usnih duplji.

Moja nova, normalna zubarka mi je, kada sam joj postavila ovo pitanje, prvo ispričala da je, kao mala, makazama sekla lutkama usta tražeći zube. Kaže da je još tada znala da će biti zubarka.

I nije neki početak razgovora. Pridružila joj se i koleginica iz ordinacije koja je ispričala svoje iskustvo iz detinjstva - ona je heklicom kojom je mama heklala, bušila rupe u zidu, a zatim "popravljala izbušene rupe koje su predstavljale zube."

Njih dve su izašle iz horor filma, pomislila sam. One se ne plaše ničega. One jedva čekaju da uključe sve one mašine koje zuje i bole. Kažu mi da su najotežavajuća i najmračnija stvar zubarskog posla predrasude.

- Devedeset odsto pacijenata dolazi sa nekim negativnim iskustvom od ranije. Treba ubediti tu neku osobu da vađenje neće trajati nekoliko sati kao što je trajalo tada. Onda ih treba ubediti i da je vredno žrtvovati par sekundi, koliko traje ubod dok se daje anestezija - priča doktorka Jelena Mirković.

Na moje iznenađenje, ljudima je važno i da li je zubar muškarac ili žena. Meni to nikada nije palo na pamet. Čak ni kada je ginekolog u pitanju, a ne zubar.

- Tu je i predrasuda vezana za snagu - najveći broj ljudi više veruje muškom stomatologu, jer misle da je za vađenje zuba ipak potrebna snaga - priča mi moja normalna zubarka Ljiljana Draškić.

Obe kažu da, kao žena u ovom poslu, moraš da se nametneš da bi te ozbiljno shvatili.

Druga najmrskija stvar je komunikacija sa pacijentima koji ne peru zube redovno.

- Dovoljan je podatak koliko ljudi u Srbiji redovno pere zube. Daleko manje od polovine stanovništa. Ništa u ovom poslu nije za gađenje, ali ima takvih pacijenta koji uopšte ne održavaju higijenu - kaže Ljilja.

Tim pacijentima treba saopštiti da moraju da peru zube. Što znači da im treba saopštiti i da nije dobro to što ih ne peru.

- Svi te pogrešno shvate, zato to moraš pametno da upakuješ. Ja nikad ne kažem pacijentu da ne pere zube, iako vidim da su oprani prošlog Božića. Umesto toga im kažem da ih ne peru pravilno. Onda im pokažem tehniku pranja zuba. Kažem im, ni mene niko to nije učio pravilnom pranju, čak ni na fakultetu - nastavlja Ljilja.

I dalje nisam uspela čak ni da zagrebem po strahovima zubara. Kao i na početku priče, kada su mi pričale o lutkama i bušenju zida, činilo mi se da se zubari, jednostavno, ne plaše ničega.

Probala sam da okrenem priču na drugu stranu - pitala sam ih čega mi, pacijenti, obični smrtnici, treba zaista da se plašimo kada sednemo na stolicu. Šta su najstrašniji scenariji, najgore komplikacije?

- Infekcija poda usta. To je kada infekcija probije i krene da se širi. To su velike infekcije koje idu sa velikom količnim gnoja, to se sliva i ide u srčani i plućni deo. To su situacije koje mogu da ugroze život pacijenta - objašnja Jelena.

Kažem da to, ne-daj-bože, može da se desi jedino nesavesnim pacijentima. Ako puste da se infekcija toliko raširi. Pitam šta je najgore što može da nam se desi na rutinskim pregledima.

- Ranije je to bila anestezija, mogućnost da pacijent doživi anafilaktički šok. Danas je mogućnost za tako nešto manja, jer je većina pacijenata već primala neku vrstu anestezije i znaju kako na nju reaguju. Drugo, danas u svakoj stomatološkoj ordinaciji imate nekoliko vrsta anestezije, tako da je taj rizik sveden na minimum - kaže.

Još neko vreme su mi pričale o tome kako danas postoji lek za skoro sve što vam se desi u ustima. Kažu da anestezija danas rešava sve i da više ništa ne boli. Opet sam se setila svog umnjaka - vadila sam ga uz anesteziju. Bolelo je, brate. Još više kad je anestezija prošla. Pa još nedelju dana kasnije.

A čega se vi plašite? Pokušala sam još jednom. I uspela.

- Najveći strah u stomatologiji je da nećeš znati gde da staneš i kada - kaže Jelena.

Konačno! To je to, ne znaju kada da stanu, to samo potvrđuje da se ne boje ničega, one nikada ne bi stale sa tim bušenjem. U meni se probudila devetogodišnja devojčica kojoj vade stalnu šesticu. Onda me je Jelena vratila na zemlju.

- Najveća mudrost ovog posla je da shvatiš kad više ne možeš da pomogneš pacijentu i da ga pošalješ kolegama. Moraš da znaš granice, kažeš sebi da nešto više nije za tebe i pošalješ dalje - kaže Ljilja.

Naučila sam i da postoji čitav asortiman različitih specijalista stomatologije.

- Postoje specijalisti paradentologije i oralne medicine, maksilofacijalne hirurgije, stomatološke protetike, dečiji stomatolozi, specijalisti za bolesti zuba i endodoncije i ortopedija vilice - kaže Ljilja.

Boje se ponekad i toga da li će predvideti reakciju pacijenta.

- Nije probem izvaditi zub, vade zube i u Marakešu na pijaci. Problem je šta posle - šta može da se desi posle vađenja. Morate da znate zdravstveno stanje pacijenta i da predvidite kako će ko reagovati na bilo šta što uradite. U medicini, sve što uradite, može da izazove komplikacije - kaže Jelena.

Tada sam skontala zašto me sa njima nije bolelo ni kad je bolelo - znale su kad da stanu. Potvrdila sam im da na sledeću kontrolu dolazim za šest meseci.

Ako se ne userem. Ponovo.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagramu