Portugal: Šta se desi kad se dekriminalizuju sve droge, od trave do heroina

Dok se diplomate okupljaju u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku da preispitaju stavove sveta povodom droga, Žoao Gulao, jedan portugalski zvaničnik, ima veći uticaj od onog kojim njegova zemlja obično raspolaže u praktično bilo kojoj drugoj oblasti. Portugalija se pre šesnaest godina odvažila da dekriminalizuje posedovanje svih vrsta droga – od marihuane do heroina. Reklo bi se da im se ovaj potez isplatio.

Danas portugalske vlasti ne hapse ljude za koje otkriju da imaju u posedu ilegalne droge do količine potrebne za desetodnevnu ličnu upotrebu – gram heroina, ekstazija, amfetamina, dva grama kokaina, dvadeset pet grama kanabisa. Umesto toga, prestupnicima se piše prijava koja ih upućuje na takozvane „panele za odvraćanje" koje čine pravni, socijalni, i psihološki stručnjaci. Osobama koje više puta završe pred ovim panelima prepisuje se terapija koja varira od motivacionih saveta do opijatskih supstituta.

„U početku je bilo dosta kritike," seća se Gulao, lekar specijalista za bolesti zavisnosti koji je 2000. godine doprineo da se Portugalija odluči na pravnu reformu povodom droga, a danas državni koordinator za ova pitanja. Posle dekriminalizacije, Međunarodni odbor za kontrolu narkotika (INCB, polupravni nadzorni organ UN) izrazio je oštro protivljenje ovom koraku.

„Danas su se stvari potpuno preokrenule," nastavlja Gulao. „Navode nas kao pozitivan primer, kao zemlju čiji su propisi u duhu UN sporazuma." Verner Sip, novi predsednik INCB je početkom godine upravo ovo istakao u Beču na sastanku UN komiteta za narkotike.

Iako se često površno gleda na iskustvo Portugala u pogledu dekriminalizacije, poslednjih petnaestak godina ukazuju na ulogu javnog zdravstvenog osiguranja, kvalitetnih programa za oporavak zavisnika, i teško procenjivi efekat prelivanja kad je u pitanju ova zakonodavna mera. U društvu u kom manja stigma prati narkomane, oni će se češće obratiti nadležnima za pomoć, a policija će ih ređe hapsiti čak i kad sumnjaju da koriste drogu. Bar 25 zemalja do danas je uvelo neki oblik dekriminalizacije, ali sveobuhvatni model Portugalije i njenih panela za odvraćanje je ipak jedinstven.

Stepen širenja HIV zaraze je u Portugaliji naglo pao od 2001.,godine u kojoj je zakon stupio na snagu; sa 1,016 slučajeva došlo se na samo 56 u 2012. godini. Broj smrtnih slučajeva zbog prekomerne doze pao je sa 80 na 16 u istom periodu. Poređenja radi, u SAD je 2014. Zabeleženo preko 14,000 smrtnih slučajeva samo od korišćenja opijata koji se izdaju na recept. Portugalska stopa mortaliteta među korisnicima danas iznosi 3 na milion stanovnika, što je pet puta manje od EU proseka (17.3).

Kada se Portugalija odlučila na dekriminalizaciju 2000. godine, mnogi skeptici pretpostavili su da će broj korisnika naglo skočiti, ali to se nije desilo. Zabeleženi su neki izuzeci, kao što je marginalni porast broja korisnika među adolescentima, ali u totalu broj stabilno pada svih 15 godina, i danas sledi šire evropske trendove. Portugalski zvaničnici procenjuju da je krajem prošlog veka heroin koristilo približno 1% stanovnika Portugalije, odnosno stotinak hiljada ljudi.

Danas, „procenjujemo da ih ima još 50,000 od kojih većina koristi substitute." Gulao dodaje da je nedavno zabeležen blag porast stepena korišćenja među bivšim zavisnicima koji su se izlečili. On smatra da je to odraz lošeg ekonomskog stanja u Portugaliji.

„Ljudi droge koriste ili da bi pojačali zadovoljstvo, ili da bi olakšali muku. Tip droga i tip ljudi koji ih koriste u velikoj meri zavisi od uslova života u zemlji," naglašava on.

Paralelne kontrolne mere kao što su zamena igala i terapija opijatskim substitutima (metadon, buprenorfin) pomažu da se suzbije širenje zaraznih bolesti i porast prekomernih doza, čak i u slučaju da broj korisnika heroina u određenom periodu skoči.

„Najbolja kontrolna mera je ne odustati od ljudi," kaže Gulao. „Moramo da poštujemo njihove vremenske okvire, da pretpostavimo da oni koji još uvek koriste drogu zaslužuju trud državnih organa da bi im se ipak omogućio što bolji i što zdraviji život."

Takvi stavovi nekada su bili radikalni, ali postepeno zvuče sve smislenije zvaničnicima drugih država. Dekriminalizacija i kontrolne mere problem korisnika prepuštaju socijalnim službama, što dozvoljava policiji da vreme i resurse usmeri drugde. Ipak, iako je u pitanju veliki korak unapred, portugalska dekriminalizacija ne predstavlja revoluciju na nivou međunarodnih propisa.

Droge su u Portugaliji i dalje protivzakonite, dileri i distributeri i dalje se hapse i zatvaraju, a zemlja je i dalje unutar okvira propisanih UN sporazuma kojima se državni zakoni moraju povinovati. Već decenijama se smatra da ova tri sporazuma između zemalja članica Ujedinjenih nacija diktiraju obavezu da se korisnicima izriču zatvorske kazne, ali pravnici odavno tvrde – a i vlade to postepeno shvataju – da ovi propisi daju zemljama dovoljno prostora da izaberu ponašanje državnih organa prema korisnicima.

Tek par godina pre portugalske dekriminalizacije, na zasedanju Generalne skupštine UN 1998. godine tema je bila bajkovita namera da se upotreba droga iskoreni širom sveta. Ove godine, zemlje članice su usvojile novi dokument kojim se planira promena u globalnoj politici borbe protiv droga. Iako bi mnogi zagovornici dekriminalizacije želeli da dokument konkretno navodi „,mere za kontrolu štete", to nije slučaj, a UN se takođe nisu dotakle činjenice da neke zemlje članice korisnike droga osuđuju na smrt. Dokument je odraz promena stava po ovom pitanju koje se odvijaju širom sveta poslednjih decenija, kao i svedočenje o snažnom uticaju konzervativnih zemalja koje i dalje insistiraju na zabranama.

Sam Gulao skeptičan je povodom reforme zakona o marihuani u zemljama kao što su SAD, jer kaže da svesno spajaju medicinsku upotrebu sa rekreativnom. „Nekad mi zvuči kao da zagovornici legalizacije mešaju te stvari na intelektualno neozbiljan način."

Iako se primer heroina često ističe da bi se ilustrovala efikasnost portugalskog modela, danas je većina korisnika koja završi pred panelima zatečena sa hašišom ili kanabisom, kaže sociolog Nunjo Kapaz, učesnik jednog od panela za odvraćanje u Lisabonu. Između 80 i 85 procenata svih stranaka sa kojima paneli rade su po prvi put uhvaćeni na delu i to kao rekreativni korisnici, što znači da se njihovi slučajevi automatski obustavljaju.

Za one koji više puta završe pred panelom ili sami priznaju da su zavisnici, nude se ili kaznene mere ili tretman. Rekreativnim korisnicima propisuju se novčane kazne ili društveno-koristan rad. Zavisnicima sleduje terapija koju imaju pravo da odbiju, ali su onda obavezni da redovno idu na preglede kod porodičnog lekara – lokalnog doktora opšte prakse zaduženog za preglede i ostale usluge koje nudi besplatni sistem javnog zdravstvenog osiguranja. Bliske veze između pacijenata i lekara ne lokalnom nivou takođe su odluka ovog modela, ali tako nešto bi se teško moglo uvesti u zemlji veličine SAD.

„Ako se čovek ne pojavi na pregledu, obaveštavamo policiju koja mu šalje opomenu i tako ga podseća na zakazani termin koji je propustio," kaže Kapaz. „Neophodno je ostati u kontaktu sa sistemom terapije."

Uloga policije koja u koordinaciji sa medicinskim stručnjacima pomaže da se pruži terapija zavisniku efektno ilustruje koliko su se promenile uloge tokom ove decenije i po. Kontrast sa policijskim delovanjem u drugim zemljama je više nego očigledan.

„Ta mala promena u stvari pravi ogromnu razliku po pitanju policijskog posla," kaže Kapaz povodom dekriminalizacije. „Naravno da svaki policajac zna gde se mladi okupljaju da bi podelili džoint. Ako bi hteli, mogli bi da se pojave tu i bezbroj puta hapse iste ljude. Ali time se oni više ne bave."

Paralelno sa državnim programima, nevladine organizacije nude čiste igle i pajpove da bi privukle korisnike ka mreži zdravstvenih usluga koja im stoji na raspolaganju.

Rikardo Fuertes je koordinator GAT, neprofitne organizacije koju podržavaju ljudi oboleli od HIV-a. On radi u jednom od centara ove grupe unutar stambene zgrade u Lisabonu. Kaže da je ta lokacija znak manje stigmatizacije usmerene protiv narkomana.

„Vrlo je očigledno da nudimo mesto za bezbedno korišćenje droga. Sve se radi otvoreno, niko se ne žali," kaže Fuertes. „Lokalno stanovništvo i samo dolazi na besplatna testiranja. Jasno je da to više nije usluga samo za geto."

Ali vi ovi programi su osetili posledice ekonomskih poteškoća u kojima se Portugalija našla. Paket mera koje su EU i MMF odredili 2011. sledile su propisane mere štednje koje su se negativno odrazile na sve javne servise.

Gulao kaže da su programi vezani za narkotike bili relativno zaštićeni, ali ipak su ukinute subvencije firmama spremnim da zaposle određeni broj korisnika droga. Fuertes dodaje da su neke službe morale da snize cene usluga, i objašnjava da se sada budžeti planiraju godinu za godinom što ih sprečava da započnu duže programe.

„Nikome danas nije lako, a ni narkomani nisu izuzetak," kaže on. „Mnogi od naših klijenata nalaze se u finansijski veoma teškim situacijama."

Portugalska medicina koristi primer Grčke kao upozorenje. Posle višestrukih budžetskih kriza i nametnutih mera štednje, u Grčkoj se javio nagli porast broja HIV zaraza jer su zdravstvene službe ostale bez neophodnih sredstava. Podaci Evropske unije ukazuju na to da su samo Grčka i Letonija drastičnije skresali deo budžeta koji ide na zdravstvo u periodu 2005-07 odnosno 2009-12.

Pa ipak, u Portugaliji nije zabeležen značajan porast u broju HIV zaraza – mere kontrole štete na delu.

„Fokus je obično na samoj dekriminalizaciji droga, ali razlog zbog kog je ona uspešna su ostale službe, spremnost da se obezbedi zamena igala, detoksikacija, terapijska savetovanja, pomoć pri zapošljavanju," kaže Fuertes. „Model je uspešan zbog kombinacije zakona i usluga koje nudimo. Teško je danas naći nekog unutar Portugalije ko mu se protivi."

Pred vanredno zasedanje Generalne skupštine UN, Gulao je upozorio da zemlje moraju prvo da razmotre svoja unutrašnja stanja pre nego što pokušaju da izvuku pouke iz primera Portugalije.

„Ne gajimo zablude da je ovo nekakav srebrni metak, ali po mom mišljenju dekriminalizacija jeste veoma važan korak kojim se uvodi nekakav sklad u čitav sistem. Kada država reaguje mora biti svesna da je problem zavisnosti hronična bolest, dakle pitanje za zdravstvo – skloniti ga iz sudskog sektora je veliki napredak. Za naše društvo je to bilo ključno jer smo tako mogli da zaustavimo stigmatizaciju."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu