​Posetio sam prvu američku banku govana

Svako ko je nekada kenjao, što će reći svi ljudi od pamtiveka, verovatno je osetio onaj strah kada treba da uđe na neki sastanak, ili da ode na prvi dejt, a plaši se da bi usred toga morao da ode da se isprazni. Kenjati je možda prirodno, ali nije uvek dobrodošlo. Ali prošle nedelje sam imao drugačiju vrstu straha od toga: šta ako ne budem mogao da kenjam kada stignem na mesto na koje sam krenuo?

Zaputio sam se, žestoko nervozan, u OpenBiome, firmu u kojoj se ljudima plaća za njihova govna. Brinuo sam hoću li izgubiti deo muškosti ukoliko ne obavim posao. Sa radija u kolima je dopirala pesma Tejlor Svift Shake It Off, koja mi je zvučala kao odgovarajući saundtrek.

OpenBiome je prva američka „banka govana", koja skuplja uzorke stolice za pomoć u lečenju infekcija bakterijom klostridijom. Bakterija koja izaziva gastroentrološke poremećaje, C. diff, kako je češće zovu, jedna je od najčešćih infekcija koje se javljaju u bolnicama. Svake godine od nje oboli pola miliona ljudi, od kojih oko 30 hiljada premine. Za one koji žive sa tom bakterijom, izlazak iz kuće je prava noćna mora. Jedan od najefikasnijih načina lečenja je nešto što se zove fekalna mirkobiotička transplantacija, ili prostim rečnikom rečeno, ubrizgavanje tuđih govana u dupe.

Iako je ovo prost način da se to kaže, većina ranih eksperimenata sa fekalnim presađivanjem vršila se takvim „uradi sam" metodama, o čemu je VICE pisao pre nekoliko meseci. Iako su u bolnicama razvijene procedure stručnih naziva koje se obavljaju endoskopijom, nazalnom cevčicom ili sondama, fekalno presađivanje je i dalje veoma specijalizovani tretman i čekanje na davaoca može da produži muke pacijenta. Ceo proces može dugo da potraje zbog nalaženja i obrade zdravog uzorka, naporne procedure prepune odlaganja zbog birokratije. Ne možeš da upotrebiš bilo koje govno. Treba ti reprezentativno, nenačeto, ozbiljno govno.

Tu na scenu stupa OpenBiome. Ovu neprofitnu organizaciju je osnovala grupa prijatelja predvođena Markom Smitom, polaznikom postdoktorskih studija, i Džejmsom Berdžisom koji je ranije radio u Programu agronomskog razvoja u Fondaciji Bila i Melinde Gejts, na Masačusetskom tehnološkom institutu (MTI) 2013. godine. Oni se nadaju da će prikupljanjem, obradom i skladištenjem uzoraka prikupiti dovoljno kake za sve kojima je potrebna.

Ova ideja im je pala na pamet kada je rođak jednog od njih zaradio težak slučaj C.diff infekcije. „Otišao je u bolnicu zbog rutinske operacije bešike, a izašao sa infekcijom koju nije mogao da izleči", rekao mi je Berdžis. „Posle nekoliko tura antibiotika, bio je veoma bolestan i u jadnom stanju, mlad čovek od dvadeset i nešto godina. Kada smo videli njegove muke, iz prve ruke, umesto čitanja o tome ili razmišljanja na akademski način, shvatili smo da je u pitanju ozbiljan problem. Sve se to dešavalo pre nego što je fekalno presađivanje postalo široko rasprostranjeno. On je bio medicinski tehničar, znao je za presađivanje, ali nije mogao da nađe doktora koji bi sproveo tretman."

Kod jednog od doktora u Njujorku, gde je živeo ovaj pacijent, na tretman se čekalo šest meseci. Zato je počeo samolečenje kod kuće, uzevši uzorke stolice prijatelja i koristeći blendera.

„Prilično grozno iskustvo, ako mene pitate. Moraš da prođeš kroz sve to, i na kraju moraš da ga uguraš u dupe", kaže Berdžis. „Nama je to otvorilo oči. Evo ideje o kojoj smo razmišljali i koja bi mogla da pomogne mnogima."

OpenBiome čine dve prostorije u bezličnom poslovnom prostoru u Medfordu u Masačusetsu, u blizini univerziteta Turf, odakle stižu mnogi davaoci. Preko puta je teretana i siva, zaleđena garaža, a iza zgrade pruga kojom vozovi idu ka Bostonu. Kancelarije izgledaju kao sve u kojima se započinje neki posao; ljudi od dvadeset i nešto godina raštrkani unaokolo za laptopovima, svi nose trenerke sa kapuljačama i deluju puni entuzijazma za svoj rad. Kutije dostavljene indijske hrane su razbacane po celoj kancelariji, što mi je zaličilo na scenu u zamišljenoj banci sperme gde je pornografija pri ruci (ispostavilo se da je to zaista bio njihov ručak). U obližnjoj sali za sastanke, ekipa je u poslednji čas završavala pripremanje projekta kojim traže donaciju. Svi su se smejali. Skoro svi su Kanađani, što možda objašnjava zašto su bili toliko gostoljubivi.

Na neki način, moraš da se smeješ, rekla mi je većina članova tima. Oni ovde pomažu ljudima da reše ozbiljan medicinski problem, naravno, ali na kraju krajeva, u frižideru čuvaju gomile govanaca. „Čak i oni među nama koji nisu iz naučne sredine, izgubili su filtere za stid", kaže Karolin Edelštajn, direktora Global Partnerships. „Naši davaoci, kao i svi mi, ovde su na zadatku. Naravno, površno gledano, ovo je smešan koncept, ali u svojoj suštini on menja ljudske živote, i mislim da to menja percepciju onoga što sada radimo."

Ali kaka koja menja život ne može da bude bilo kakva. Proces donacije, koji nadgleda Zain Kasam, gastroenterolog i lekar interne medicine, izuzetno je rigorozan.

„Teže je nego upisati se na Harvard", kaže Edelštajn dok mi je pokazuje upitnik sa 109 pitanja za potencijalne davaoce koji sledi posle popunjavanja testa na internetu sa 11 neophodnih podataka. Čak 55 odsto ljudi ne prođe ovaj test, a još 65 odsto otpadne posle kliničkog pregleda. Sve u svemu, samo četiri odsto ljudi koji započnu proces dođu do tačke kada zapravo doniraju kaku.

Neophodno je da izmet sadrži prenosive patogene, kao i pri davanju krvi, ali davalac ne sme da pati od bolesti kao što je Kronova, ili bolesti „nervoznih creva". Ispituje se i svako ko pije lekove za anksioznost ili depresiju, ili pati od dijabetesa i komplikacija usled gojaznosti.

„Ako ste radili ndšta zanimljivo u životu, sva je prilika da ne možete da budete davalac", šali se Edelštajn.

Razlog je što je svaki naredni korak sve skuplji i skuplji. Izmet mora da prođe početno ispitivanje. Posle toga se uzimaju dodatni uzorci krvi. Oni ne žele da traće vreme i sredstva na nekoga ko nije u potpunosti posvećen. Kaki, ili se sklanjaj sa noše, što bi rekli. Donatori dobijaju 40 dolara po jednom kenjanju, uz dodatnih 50 dolara bonusa ako dolaze pet puta nedeljno. Samo nalaženje davalaca košta oko pet hiljada dolara.

„Želimo da dolaze što je češće moguće", kaže mi Berdžis. „Od toga da li će dolaziti četiri puta nedeljno umesto tri, zavisi da li ćemo bankrotirati ili ne."

„Za vas je govno bukvalno zlato", našalio sam se.

„Vredno je. Nekoliko puta nam je nestalo, a potražnja iz bolnica raste. Loše je ako se započeti tretman prekine. Važno nam je da se istraje", ozbiljan je Berdžis.

I kako to zaista funkcioniše? „Istraživanja su pokazala da ako presadite uzorak stolice zdrave osobe u creva pacijenta, bakterije iz zdrave stolice će raširiti sopstvenu zdravu crevnu floru", objašnjava Edelštajn. „U suštini, bakterije iz stolice davaoca će pobediti infekciju. Bakterija ne može da se bori protiv takvog naleta novih zdravih bakterija."

Ponekad pacijent koji je mesecima bio bolestan oseti olakšanje za samo dan ili dva.

OpenBiome sada ima 16 aktivnih davalaca. Otkako su počeli sa radom, obradili su 2,300 uzoraka koje šalju mreži od 185 bolnica u 28 američkih država i pet zemalja. Ispostavilo se da je tržište kake u porastu.

Međutim, vremenom su otkrili da ne kake svi na isti način. Neki kake ujutru, neki noću. Takođe, počeli su da prikupljaju i podatke za istraživanje o tipovima sraćke koje ljudi daju. Do danas, najveći istovar koji su imali težio je 581 grama. „Mislim da je sto grama veličina jedne jabuke", kaže Edelštajn. „U ovom slučaju to je šest jabuka, pa vi vidite koliko je to."

Baš joj hvala na ovom.

Veći uzorak nije neophodan, ali im omogućava da budu efikasniji u pripremi tretmana. Davalac koji je postavio rekord je bio prilično nonšalantan kada je obavio posao, kaže ona. Samo još jedan običan dan u kancelariji govana.

Dole, u laboratoriji, stolica se obrađuje u sterilnom prostoru, što sprečava zarazu u oba smera. Pre toga se izmet pomeša sa slanim rastvorom i prođe kroz mašinu čiji tehnički naziv verovatno nije „razbijač govana", ali u suštini radi upravo to.

„Odatle izlazi struktura slična milkšejku", kaže Berdžis. Obrađuje se u plastičnoj kesi sa cediljkom i izvlači se korisna tečnost, a u kesi ostaje kukuruz i ostale nesvarene materije. Potom se izdvaja u boce koje mesecima stoje zamrznute na minus 80 stepeni, čekajući da davaoci prođu drugi ciklus ispitivanja. Ako sve prođe kako treba, pakuje se u kutije sa suvim ledom i transportuje za upotrebu. OpenBiome takođe radi na procesu usavršavanja pakovanja ove smese u kapsule, što je, suprotno uvreženom mišljenju, mnogo prijatniji način za uzimanje govana nego da ti ih guraju u dupe.

Berdžis smatra da je ceo proces prilično jasan. „Komplikacije se javljaju sa davaocima, kada tražimo zdrave ljude i kada takvo zdravstveno stanje treba održati. Svako može da samelje izmet, nismo mi to izmislili. Teži deo je naći dobre davaoce i od njih uzeti što više izmeta."

Posle nedavne eksplozije priloga u medijima, potencijalni davaoci ne prestaju da se javljaju. „Mejl nam je krcat porukama iz cele zemlje", kaže član tima Danijel Martin. „Ljudi su u fazonu, 'hej, ja imam govna, mogu li da zaradim neke pare?'"

Jedna poruka je svima omiljena: „Otkad znam za sebe, volim kaku i često sam sanjala, kao i mnoge devojčice, da zarađujem od svog izmeta."

I ja sam oduvek voleo da kakim. I prilično sam dobar u tome. Jesam li jedan od najboljih kenjatora u Bostonu? Možda, ali nije na meni da to odlučim. Tim mi organizovao probu, kao pravom istraživačkom novinaru, da bih znao kako je davaocima. Ali kada sam čuo da neće moći da upotrebe moj prilog u naučne i medicinske svrhe, nekako mi je splasla želja za kenjanjem.

Svejedno, sve sam organizovao za idealno pražnjenje i seo na šolju, nadajući se da ću imati inspiraciju. Ali čim sam seo, počeo sam da razmišljam o tome. Ideja da nešto što radim svaki dan i uzimam zdravo za gotovo nudi mogućnost da nekom spasi život bila je suviše teško breme za mene.

„Nisam mogao", rekao sam kada sam izašao, ostavivši šolju praznu. U redu je, rekli su mi, mnogima se to prvi put dogodi. Ali nešto mislim da su samo želeli da mi učine da se osećam bolje.