U poslednjoj epizodi Igre prestola: genitalne bradavice i prdeži

Upozorenje: Mogući spojleri šeste sezone

Ako je gledaocima epizoda pod naslovom „Vrata", najbolja ove sezone i možda jedna od najboljih u celoj seriji, delovala poznato, to je zato što su sve priče na svetu do sada već ispričane. A svaki narativ, kao i svaka franšiza, bi da pređe put od opskurnog do sveprisutnog. Činjenica da se ove sezone krešu sporedne uloge i privode kraju dugo nerazjašnjeni podzapleti, da se daje prednost fanovima/zapletima u odnosu na autore/likove, ukazuje na to da je serija postala uslovljena očekivanjima kulture koju je nekad želela da dekonstruiše.

Mnogo više od TV serije, „Igra prestola" je bar za ležerne pratioce postala skraćenica za mizoginiju, nasilje, i strastvene monologe izrecitovane na egzotičnim lokacijama. Ako pričamo o tome koliko je za to sama serija kriva, time već priznajemo da smo tu činjenicu svarili, da nam se zabava svela na naknadno prežvakavanje utisaka. Ta tenzija između nostalgije i suvišnosti karakteriše svaku svenu „Vrata", jedne klasično refleksivne, uzbudljive, intelektualno sadržajne epizode ove serije koja pokušava da redefiniše svoj čudni novi status unutar američke pop kulture.

Prve naznake relevantne radnje vidimo kada se Sansa suoči sa čovekom koji ju je izdao, Piterom „Maloprstim" Belišom u Krtičnjaku. Umesto da nabraja sve muke koje je pretrpela pod mužem-silovateljem Remzijem Boltonom, Sansa primorava Beliša da ih sam pobroji i tako prihvati svoj deo odgovornosti. U ovoj sceni se naglašava visina glumice Sofi Tarner; iza nje vrata uokviruju romb svetlosti dok se Beliš kezi u pomrčini. On varira od laži do žudnje, nabacuje sugestiju o poreklu Džona Snežnog, ali Sansa je ta koja diktira ton razgovora. Podseća Maloprstog da nije ništa više od nakinđurenog makroa i odbacuje ponudu pomirenja. Kad kaže da čak i sad oseća na telu sve što joj je Remzi radio, to nije suzna melodrama žrtve silovanja, već iskreno suočavanje sa nasiljem kome serija izlaže svoje ženske likove – i optužba saučesništva upućena publici.

Posle boksa sa svojom mladom rivalkom, Arija Stark se infiltrira među glumce koji nam putem farse ukratko prepričavaju prve dve sezone. Vidno joj zasmeta prikaz smrti oca (neko bi morao da ukrade sa seta drveni rekvizit koji predstavlja Nedovu glavu), kao da se buni protiv programiranja. Arija ovde ujedno glumi prosečnog gledaoca čija reakcija varira od veselja do užasa. Ali „Krvara ruka", kako mi kažu da se ova predstava zove, svojom lukavom vulgarnošću, nakićenom rimom, i zvučnim efektima prdeža deluje kao da samosvesno parodira seriju. Baš kao što „Mišolovka" u „Hamletu" podvlači ključne teme prave drame u lažnoj, tako i u ovoj predstavi režiser Džek Bender (Lost; prvi put u GOT) naglašava kontrast prikaza i sadržaja, a zatim nas sve podseća ko su plebejci u gledalištu. Inače, jeste li primetili kako slavni Ričard E. Grant teši samog sebe kad kaže da „ne postoje male uloge"? Takođe, bilo je i genitalnih bradavica.

Nešto nije u redu sa prostornim proporcijama Vesterosa – teško je proceniti koliko traje putovanje od, na primer, Zimovrela do Gvozdenih ostrva (Teon tu razdaljinu pređe između dve epizode, dok je Jari bilo potrebno pola četvrte sezone), koliko statista čini jednu prosečnu vojsku, ili kolika je populacija jednog kraljevstva. Bilo je zanimljivo videti kako se svi Gvozdeni odjednom svode na dvadesetak proćelavih tipova na jednom brdašcu. Teon podržava izbor sestre Jare za kraljicu ostrva, ali tu pravo niotkuda uleće Juron, lajavi populista koji priča o svojoj kiti (Svaka sličnost sa aktuelnom izbornom kampanjom u stvarnom svetu je slučajna.) Posle kritike reči „lumpovanje", novi demokratski izabranu monarh precenjuje svoj kurčeviti potencijal na polju zavođenja Deneris Targarjen, davi se ritualno i oživljava. Ali džabe mu je sve to jer Jara i Teon beže sa svih dvadesetak brodova kojima ovo kraljevstvo raspolaže. Baš kad je serija uspela da povrati kakav-takav realizam kvantiteta, Juron naređuje da njegovi podanici „poseku svako drvo na koje naiđu" da bi mu sagradili hiljadu brodova. Žalim slučaj, Vaše Slano Visočanstvo, ali ovo nije Warcraft. Dvadesetak kmetova ne mogu preko noći da vam izmisle vojsku.

Sa druge strane Uskog mora, na brdu erozivno lišenom sve dramatike, imamo jednostavnu scenu koju nam izvode dve plastične lutke u kojoj Mormont priznaje da voli svoju Kalesi, otkriva da boluje od neizlečive sive krljušti, lomi srce Denerisino, i odlazi. Lenji scenaristi? Svakako. Ali ne mora sva produkcija da bude raskošna, a taj stil odgovara ovosezonskom „vozi Miško" konceptu.

U Mirinu upoznajemo novu saveznicu Varisa i Tiriona, Kinvaru iz Crvene agencije za veštičiju poslovnu pratnju. Ova scena se oslanja na gledalačko predznanje o sledbenicama R'lora (praktično besmrtne veštice) i Varisa (skeptik koji tek pod prinudom veruje u natprirodno) da bi prikazali kakvu-takvu dramu. Glavna akcija ne leži u onom što vidimo na ekranu, već u sećanjima koje nosimo sa sobom, nešto najbliže autorskom triku što se može očekivati od produkcije veličine „Prestola". Isto važi i za dešavanja u Crnom zamku, gde Džon Snežni i njegovi prijatelji analiziraju tablu za „Riziko" i nabacuju imena potencijalnih saveznika: Amber, Karstark, Manderli, Glover, Mormont, sitnije kuće koje uglavnom predstavlja maksimalno jedan glumac. Ali time što nam ostavljaju da sami zamislimo sve o čemu se priča, pružaju nam čvršći osećaj predstojećeg rata nego što bi mogla da postigne vojska kompjuterski generisanih ratnika.

Da li ono drvo liči na Maksa fon Sidova ili Maks fon Sidov liči na to drvo? To je prva zagonetka koju nam postavlja Brenovo eksplozivno putovanje u drevni Vesteros, a zatim sledi ogromna količina praistorijske istorije. Da bi se suprotstavili nadirućim narodima ljudi, vilenjaci (ne mogu da ih zovem „decom šume") su stvorili Bele šetače gurnuvši nekakvu kapsulu u grudi nekog tipa, kao Džejms Vuds u „Videodromu"; spirale su kul; vojska zombija služi četiri našminkana metalca; plus najveće otkriće, činjenica da Hodor autistično proživljava svoj trenutak smrti od kako ga je Bren, astralno projektovan kroz vreme, naterao da „pridrži vrata".

Ovaj poslednji detalj mi smeta. Neka Bren bez razloga razgleda porodičnu istoriju umesto da beži pred ledenim zombijima, i neka se Maks fon Sidov kao džedaj raspline u crne niti, i neka vilenjaci bacaju granate, neka čak i jezovuk Leto zagine pod kandžama nadiruće horde neumrlih – ali iskoristiti popularnog mentalno zaostalog lika kao mehanički deo zapleta, ubiti ga uz retroaktivno otkriće uzroka poremećaja, to nam ističe problem sa interpretacijom cele serije. Sve što vidimo mora da znači nešto sasvim drugo; ništa ne uspeva svojom zaslugom, nijedan detalj ne može da ostane slučajno uzrokovan.

Isto se dešava u Crnom zamku: Tormund šmeka Brijenu kao stvoren za GIF; Brijena opisuje jedinu karakteristiku Džonovog lika („pomalo tmuran"); Sansin vučji jelek iz domaće radinosti. Kad Davos kaže „Ne znam Sever ali znam ljude", on tu ima prednost u odnosu na nas. Iako gledamo serije i čitamo knjige da bismo videli uprošćenu verziju zagonetnog stvarnog sveta u kom živimo, mi bismo ipak hteli da u tom svetu prepoznamo i sebe. „Vrata" su nam jasno pokazala da „Igra prestola" zna da je gledamo; kao što Noćni kralj okrene svoj hladni mrtvi pogled ka Brenu, tako i Prestoli gledaju u nas.

Pročitajte još od J.W. Mekormaka ovde