​Premijer liga: Liga sa 15 Lestera

Sezona u Premijer ligi de facto se završila u nedelju, 15. maja. Iako je zbog zbrke koju je izazvala lažna eksplozivna naprava meč Mančester Junajteda i AFC Bornmuta odložen za utorak, bilo je jasno da bi samo istinsko čudo, pobeda Crvenih đavola od 19 golova razlike, omogućila Van Galovom timu da prestigne gradskog rivala i plasira se u Ligu šampiona. Dakle, meč bez ikakvog značaja. Ili možda nije tako?

Kada su svi ostali završili takmičenje Junajted je bio na šestom, a Trešnjice na šesnaestom mestu. Domaćinu bi bod doneo uspon na peto mesto, Bornmut bi bod pomerio za jedno, a pobeda za dva mesta. U odnosu na rezultat realno nebitne utakmice konačni plasman pomeriće se za jedno ili dva mesta, ili da prevedemo u novac, 0-0 na Old Trafordu dovelo bi to toga da 3,16 miliona evra po dnevnom kursu promeni vlasnika.

Pobeda Runija i drugova od 3-0 izazvala je samo jednu promenu, mančesterski tim prestigao je Sautempton i polovina pomenute sume završila je u njihovoj kasi, umesto na računu kluba za koji igra Dušan Tadić.

Uprkos tome Sautempton i još četiri tima, Vest Brom, Everton, Stouk i Arsenal – popelo se tokom 90 minuta poslednjeg kola za po jedno mesto na račun drugih pet – Vest Hema, Kristal Palasa, Svonsija, Čelsija i Totenhema. Svaki od njih je zapravo zavukao ruku u džep direktnog rivala i izvukao 1.236.083 funti. Samo tri srpska kluba godišnje prihoduju više od toga.

Premijer liga je još od kraja devedesetih mašina za pravljenje novca, zasnovana na „svetom trojstvu" – prihodi od utakmica (karte, program, hrana i piće…), prihodi od TV prava i komercijalni prihodi. Punu deceniju ta tri faktora bila su više ili manje poravnata za sve timove u elitno engleskom fudbalu, ali je krajem prošle decenije televizija počela da odskače, a prihodi na dan meča da zaostaju.

Zajedno smo jači

Ono što je od samog početka, u leto 1992, izdvajalo Premijer ligu od ostalih elitnih takmičenja je strateško razmišljanje o tome šta je zapravo proizvod koji nude svetu. I dok je Italija nudila Juve, Milan i Inter, Španija Barsu i Real, Nemačka Bajern i Dortmund, Engleska je svetu prodavala – ligu.

Iako je i sama imala velike i ekstremno popularne klubove, srž ponude Premijer lige bila je u tome što se svaki klub koji u njoj zaigra, bilo da je u pitanju osvajač trofeja Čelsi, stalni učesnik Everton, Sanderlend koji ispada i vraća se, ili čak Blekpul, koji je igrao samo jedno leto, hrabro i otresito izlazi na crtu svakome, makar bio i šampion.

Prošle sezone Burnli je braniocu titule Sitiju otkinuo četiri boda. Godinu pre toga Sanderlend je ostao u ligi uzevši u 17 dana sedam bodova Junajtedu, Sitiju i Čelsiju i od 20. mesta četiri kola pred kraj došao do opstanka. Lester je godinu kasnije to ponovio sa 7 pobeda u poslednjih devt mečeva, a onda nastavio u istom ritmu i osvojio titulu ovog maja.

Tako je engleski fudbal, koji na svakom drugom planu – taktičkom, tehničkom, razvojnom – debelo zaostaje za svima ostalima, uspeo da potpuno pregazi sve ostale na tržištu. Možda njihovi klubovi više nisu najbolji (a realno nisu ni blizu najboljih već nekoliko godina; odgovor na pitanje zašto čeka vas pred kraj teksta), ali kada nastupaju kao celina oni u potpunosti dominiraju.

Koliko je jedna liga uspešna kao paket vidi se po novcu koji zarađuje, posebno od TV prava, jer je to jedini realan način na koji merite sopstvenu privlačnost gledaocima širom sveta.

Bundesliga, omiljeno takmičenje fudbalskih hipstera, godišnje od TV prava zaradi 817 miliona evra (80 posto od domaćeg tržišta). Veoma volim da gledam Rodžera Šmita kako svodi teren na 20x20 metara, klinca koji vodi Hofenhajm, koji se rodio kad sam se ja upisivao u srednju školu i posebno Tomasa Tuhela, kojeg sam obožavao i dok je sedeo na klupi Majnca. Izgleda da moj entuzijazam baš i ne deli ostatak sveta.

Godinama omiljeno takmičenje mnogih ovdašnjih ljubitelja fudbala, Serie A zarađuje znatno više od Nemaca – 943 miliona evra od domaćih i oko 300 miliona od međunarodnih prava, ali sistem njihove podele je nepovoljan, zbog čega većina malih klubova nema način da ostvari finansijsku stabilnost, dok oni veliki troše devetocifrene sume.

Italijani su patentitrali neobičan način podele novca koji uključuje i teško merljive kategorije „istorijskih zasluga" i „klupskih resursa", na koje odlazi 60 posto novca. Takođe, od međunarodnih prava 60 posto pripada timovima iz gornje polovine tabele, koji i inače zarađuju više.

Primera, koja je na terenu toliko dominantna, da i ove sezone u finalima dva evrokupa ima tri predstavnika, a među njima nije nacionalni šampion, tek je nešto bolja. Na domaćem tržištu oni zarađuju 883 miliona evra, dok su međunarodna prava procenjena na 400 do 600 miliona po sezoni.

Upoređenja radi, po trogodišnjem ugovoru koji se završio u utorak utakmicom na Old Trafordu Premijer liga prihodovala je 2.3 milijarde evra po sezoni (64 posto od domaćeg tržišta), a novi ugovor garantuje toliku sumu samo od domaćih prenosa, a na to dodajte još između 1.3 i 1.5 milijardi evra po sezoni sa međunarodnog.

Prokleta je Amerika

Primera planira da pokuša rebranding, da svetu koji se neizmerno divi Barseloni i Realu predstavi i preostalih 18 članova takmičenja (iznenadili biste se koliko ljudi van Balkana nemaju pojma ko se borio za opstanak ove sezone). To je ekstremno težak posao ako vam je polazna tačka to da su vam ključni deo ponude dva entiteta koja su neuporedivo popularnija od same lige.

Atletiko je napravio veliku priču od kada ih vodi Čolo Simeone, ali da li će ona potrajati? Ne tako davno Valensija je pravila čuda u evrokupovima i osvajala domaće trofeje, Sevilja se večeras bori za petu Ligu Evrope u 11 pokušaja, ali njihova popularnost ograničena je na sopstveni grad i okolinu.

Problem čak i nije u toj meri u dominaciji dva velika tima na terenu. Viljareal je ove sezone igrao polufinale Lige Evrope i izbrio mesto u Ligi šampiona. I jedno i drugo već su radili u prethodnim sezonama, ali na globalnom tržištu njihovo ime skoro da ništa ne znači. Čak ni to što u timu igraju Meksikanci (ranije Đo Dos Santos, sada njegov brat Džonatan) ne pomaže mnogo. Dok Čičaritov nastup Leverkuzenu garantuje pet do deset puta veću gledanost na tlu SAD od bundesligaškog proseka, Viljareal ne dobija čak ni to.

A to je veoma važno, jer je SAD poprište velike bitke koja je već počela. Emilio Butragenjo je na nedavnog kongresu FIFA u Sijudad Meksiku, pred četvorni sastanak čelnika liga Engleske, Španije, SAD i Meksika, izjavio da je prodor na američko tržište prioritet za La Ligu.

Severna Amerika je tržište koje ima novca, ima prostora za širenje, ima i rastuću fudbalsku publiku, koja još nije potpuno podeljena. Letnje turneje su rasprodate, Real i Junajted gledalo je 109 hiljada ljudi, Liga MX je izuzetno popularno među desetinama miliona doseljenika sa južne obale Rio Grandea, a čak i MLS raste.

Kako tamo stoje stvari za timove iz evropskih liga? Uzmimo za primer drugi vikend prošlog oktobra, kada je Arsenal za 20 minuta zbrisao Mančester Junajted. Istog dana, odmah posle toga igrao se veliki derbi Madrida. Premijerligaše je gledalo pet i po puta više ljudi. Dan ranije Sevilja i Barselona bili su uvertira u meč Čelsija i Sautemptona. Baneta, Nemanju i Dušana gledalo je 8 i po puta više ljudi nego reprizu Superkupa Evrope.

Ako mislite da je stvar u tome što su nasupali veliki klubovi, kako vam zvuči to da je Palas i Vest Brom, meč koji ovde prate samo veliki zaljubljenici, pratilo duplo više ljudi nego Barsu i Sevilju? I to u subotnju zoru (7.45 ujutro na istočnoj, 4.45 na zapadnoj obali)!? Ili to da su Sanderlend i Vest Hem nadmašili Atletiko i Real?

Nemci stoje još gore. Istog vikenda je duel Gladbaha i Volfzburga, ekipa iz vrha i u tom trenutku učesnika Lige šampiona, gledalo manje ljudi na američkoj televiziji nego duel Ajaks – PSV, iako se derbi Eredivizi igrao u istom terminu kada i liverpulski derbi (kojeg je gledalo sedam puta više ljudi nego dve pomenute utakmice zajedno).

Italijani su na dnu lanca ishrane. Zbirna gledanost njihove tri utakmice (uključujući duel Juvea i Bolonje) bio je približno jednak gledanosti utakmice Majnc – Darmštat. Da zaokružimo ovaj slučajni, ali atraktivni uzorak, Bajern i Dortmund privukao je osam puta manje publike nego utakmica na Emirejtsu i nešto manje od utakmice Barselona – Sevilja.

Ko ispada, njemu 100 miliona

Možda rezultati u evrokupovima to ne potvrđuju, ali Premijer liga je totalno dominantno fudbalsko takmičenje na planeti. O tome svedoči i scena iz Hong Konga, gde je na konferenciju koju je sazvala jedna lokalna televizija da bi objavila ugovor o kupovini prava na tri godine došlo više od 400 novinara.

U sezoni koja se tek završila Arsenal je zaradio najviše – 127.4 miliona evra, dok je Aston Vila zaradila najmanje, „svega" 84.7 miliona. Iako je Lester prvak, stigao je tek na peto mesto timova sa najvećim TV prihodima, jer su u Engleskoj prenošeni samo 15 puta, naspram recimo Man. Junajteda, koji je sa 26 prenosa uspeo da ih prestigne za čak 4 miliona evra. Arsenal je prenošen najviše, 27 puta, i zaradio je 126 miliona evra, osam više od prvaka.

Na drugoj strani lestvice su Bornmut, Norič i Aston Vila. Vila, koja je 11 puta bila na televiziji, zaradila je 83.7 miliona evra, Kanarinci (9 prenosa) 84.3 miliona, a Trešnjice (8 prenosa) 89 miliona.

Međunarodna popularnost značajno će uticati i na promenu odnosa snaga u samoj Premijer ligi. Po ugovoru o podeli novca, sva sredstva od domaćeg TV ugovora dele se na tri dela: polovina se ravnopravno dodeljuje svakom klubu, a druga polovina se deli na dva dela, iz kojih se isplaćuje razlika u plasmanu (onih milion i po evra po mestu sa početka priče) i nešto manje od milion evra po meču koji prenosi televizija u Britaniji (gde ne mogu da se gledaju sve utakmice, kao kod nas).

Međutim, onaj drugi deo, od međunarodnih prava, od početka se deli ravnopravno na svih 20 ekipa. U ranim danima Premijer lige domaća prava donosila su 10 puta više od međunarodnih, početkom decenije tri i po puta, a dosadašnji ugovor sveo je tu razliku na manje od 2 prema 1.

Zahvaljujući tome više od dve trećine novca se deli ravnopravno, pa tim koji zarađuje najmanje dobija oko dve trećine novca koji dobija najbogatiji. To je u velikom kontrastu sa ostalim ligama: u Španiji od zajedničkog TV ugovora Real i Barsa dele 40 posto svih prihoda, a polovini liga pripada po 20 puta manje nego velikanima, što garantuje status quo.

Kako po novom ugovoru, koji traje od ovog avgusta do leta 2019, međunarodna prava čine preko 35 posto svih TV prihoda, u tom periodu će podela novca u Premijer ligi biti još ravnopravnija. Timu sa začelja biće zagarantovano najmanje 125 miliona evra, onom sa vrha ne više od 187 i po miliona.

Posledice toga već smo videli – dok u ostalim ligama elitna pojačanja stižu samo u vodeće ekipe, još prošlog leta su engleski klubovi srednje i niže srednje klase imali priliku da dođu do vrhunskih pojačanja. Da za ovu priču zanemarimo Lesterovo čudo, dovoljno je pogledati transfere Šaćirija i Krkića u Stouk, Pajea u Vest Hem, Kabaja u Palas, Ajua u Svonsi, Iturbea u Bornmut Mitrovića i Tovana u Njukasl.

Osim ravnopravnosti na terenu, takvi transferi zauzvrat donose još medijske pažnje i povećavaju komercijalne prihode klubova. U ovogodišnjem izdanju Deloitte Money League, referentnom izveštaju o finansijskom stanju evropskog fudbala, Englezi su prvi put imali devet klubova u svetskih Top 20 po prihodima u prethodnih 12 meseci.

Nije to, međutim, najvažniji podatak. Važniji je onaj da je u Top 30 čak 14 engleskih klubova, a kompletna liga je u Top 40. Po novom ugovor najverovatnije će svih 20 engleskih klubova biti među 30 najbogatijih u Evropi.

Bornmut: Danas Roma, sutra Juve

Pomenuo sam i Njukasl, kojem velika ulaganja nisu donela mnogo sreće. Međutim, Englezi su pre više od decenije uveli finansijski padobran (parachute payment) koji garantuje klubovima koji ispadnu iz lige finansijsku pomoć, da im ne bi zapretio bankrot. Po novom ugovoru, svaki tim koji ispadne iz lige dobiće u naredne četiri sezone ukupno 95 miliona evra (novac prestaje da se isplaćuje kad se ekipa, kao ove sezone Burnli, vrati u Premijer ligu).

Na taj način se i oni najugroženiji štite od finansijske propasti. Zahvaljujući ogromnim prihodima, Premijer liga je u prve dve godine ovog TV ugovora poslovala pozitivno, sa preko 150 miliona evra profita (posle 14 uzastopnih godina sa negativnim bilansima), a očekuje se da će u plusu biti i u tek završenoj sezoni, uprkos velikim izdvajanjima za transfere i plate igrača.

Nasuprot tome Serie A je u prošloj sezoni izgubila čak 365 miliona evra, a u debelom minusu je čak i vicešampion Napoli. Dodatni problem za Italiju je loša struktura duga, jer on nije nastao zbog strateških ulaganja, već zbog transfera i plata. Takođe, za tekuće poslovanje klubovi Serie A duguju čak 400 miliona evra, što je gotovo jednako četvrtini ukupnog godišnjeg prihoda.

Ipak, i Italijani su uveli finansijski padobran, koji će ove sezone Veroni doneti 20, a Frozinoneu i Karpiju po 10 miliona evra. Dok su u ligi oni ne prolaze mnogo bolje – 13 članova Serie A ove godine zaradilo je od 25 do 45 miliona evra, u proseku tri i po puta manje nego engleski timovi smešteni ispod sedmog mesta. Ako hoćete još plastičnije: Bornmut je zaradio više nego Roma, a sledeće sezone će svaki klub u ligi nadmašiti čak i Juventus, koji je ove sezone prihodovao 30 posto više nego prvi pratioci.

I dok jaz između velikih i malih u ostalim vodećim fudbalskim zemljama kontinenta raste, u Engleskoj će nastaviti da opada, a posledice bi mogle da budu drastične. Vreme je da još jednom bacimo pogled na Deloitte Money League.

Čeka li nas liga 15 Lestera?

Iako imaju 20 od Top 40, 14 od Top 30, 9 od Top 20, čak i 5 od prvih devet, Englezi imaju samo jednog predstavnika u pet vodećih timova planete po zaradi. Samo Mančester Junajted uspeo je da se zarži između vodećeg tandema Real-Barsa i pratilaca iz Minhena i Pariza. Odmah iza njih naređani su Siti, Arsenal, Čelsi i Liverpul, svi vrlo blizu jedan drugom.

U praksi to znači da engleske ekipe ne mogu da plaćaju igrače (ni veličinom transfera, ni kroz platu), koliko mogu 4 kontinentalna velikana (a desetoplasirani Juventus nije daleko od engleske četvorke). To znači da bi igrače iz tih ekipa mogli da dobiju samo „na šarm", a tu su im izgledi mali.

Engleska klima je nepodnošljiva u odnosu na špansku ili italijansku, čak ni London ne može da parira Parizu, a uređenost života u Bavarskoj je bez premca. Na to dodajte i izvesnost trofeja i siguran ulaak u završnicu evrokupova, sa kojom žive najbogatiji klubovi kontinenta, lakše prilagođavanje na lokalnu kulturu (posebno za latinoameričke igrače, koji čine dobar deo aktuelne fudbalske elite) i ne moramo čak ni da potežemo pitanje lagane domaće lige, koju Bajern, Barsa, Juve ili PSŽ imaju, a mančesterski i londonski klubovi ne mogu ni da sanjaju.

U takvim okolnostima najveće zvezde na svetu, ako već nisu u nekom od 5 velikih kontinentalnih klubova, svakako će ih izabrati pre nego englesku petorku (kao Aleksis i Renato Sančes, Humels, Levandovski, Daglas Kosta, Hames, Isko), a ako su već u njima, pristaće na transfer u Englesku samo ako su u trenutnom klubu proglašeni prekobrojnim (Fabregas, Sančes, Ezil, Di Maria, Švajnštajger).

To zatim tera vodeće engleske klubove u bizarnu situaciju: imaju mnogo novca, nemaju dovoljno kvaliteta (za napad na evropski vrh), a ne mogu ni da dovedu elitne igrače. U takvim okolnostima oni daju velike sume za igrače nešto niže klase, ili za one koji još nisu ili više nisu dovoljno dobri za kontinentalnu petorku. Nekad su takvi transferi uspešni (Marsijal, De Brejne), nekad i nisu, ali uvek sa sobom nose pritisak visokog obeštećenja.

Za to vreme klubovi srednje klase (prvo više srednje, kao Totenhem ili Everton, ali sada i oni koji su odmah iznad zone ispadanja) mogu sebi da priušte igrače sa sledeće police, one čiji je kvalitet visok, ali iz nekog razloga ne dovoljno da bi igrali u elitnim klubovima (bilo zbog poodmaklih godina, problema sa igranjem pod pritiskom, istorije povreda, ili jednostavno zato što im više odgovara stil igre tima koji nije primoran da stalno napada).

U kratkom roku Premijer liga se iz takmičenja sa jasnim jazom između vrha i sredine pretvorila u zapanjujuće ujednačeno nadmetanje u kojem i tim sa dna tabele može da kupuje igrače iz npr. Napolija ili Valensije (Lester je u prošloj sezoni, kada se jedva spasao ispadanja, zaradio više od ta dva kluba). Jer, većina klubova visoke, ali ne i najviše klase u ostalim ligama petice ima finansijske probleme i spremna je na pregovore čak i oko svojih ključnih igrača.

Možda će Gonsalo Iguain posle epske sezone preći u neki top klub, ali bi recimo poraz od Liverpula večeras mogao da ubedi Sevilju da nekog od važnih igrača proda nekom Stouku, Votfordu ili čak Midlzbrou, koji svi mogu da ga plate više.

Živimo u uzbudljivo doba. Bukvalno sve što smo znali o Premijer ligi pomerila je sezona za nama, pred koju su ekipe samo bile svesne da uskoro mogu da računaju na veliki novac. Sada im taj novac zaista dolazi u ruke. Ono što nas čeka ovog leta i u narednih 9 meseci sasvim sigurno niko ne može da predvidi.

Radujete li se i vi?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu