Probali smo da obiđemo sve klubove u Savamali za jedno veče i nismo uspeli

Tekst i fotografije: Stefan Veselinović i Petra Živić

Grešku smo napravili na samom početku. Obilazak smo počeli negde oko deset, prva stanica - Green Studio hostel. Hteli smo da dobijemo uputstvo za upotrebu Savamale od ljudi kojima je to posao. Radnici hostela svakog dana u nedelji daju savete i preporuke kako videti što više za kratko vreme. Svratili smo na jedno pivo, ostali smo do ponoći i malo jače.

O Savamali su počeli da pišu neki ozbiljni svetski mediji . U poslednjih par godina, ovim delom grada prolazi mnogo više ljudi nego kamiona i vozova. Deo grada koji je pre šest godina bio poznat po KC Gradu i još par mesta, postao je nešto što nazivamo "novom kulturnom prestonicom grada" i "jednim novim konceptom".

Dok je grupa Engleza i Novozelanđana igrala beerpong za stolom pored, ugostio nas je Donovan, Amer koji je pre deset godina slučajno svratio u Beograd, jer mu je let preko Rumunije bio odložen – ostao je do danas.

"Fensi hipsterizam"

Kaže da za strance željne egzotike nema preporuku baš svake večeri. Čak i petkom i subotom, ako traže baš, baš autentično iskustvo, šalje ih u hotel Bristol ili kafanu prekoputa Lastine autobuske stanice, ako i kada rade. Kako kaže Donovan, ali i Ivana koja ovde radi od 2006, beogradski nightlife je poslednjih godina izgubio autentičnost.

- Trudimo se da budemo ono što nismo, možda je to fora sa fensi hipsterizmom. Ljudi koji ovde dolaze očekuju mračan, ali veseo Beograd, a toga ima sve manje.

Donovan se sa melanholijom seća Akademije i nekadašnjih žurki i čašćava nas još po jednim pivom. Svesni smo da zbog njega možda nećemo stići baš svuda gde smo zamislili, ipak ostajemo i začinjemo nezaobilaznu goruću temu – Beograd na vodi.

- O, vi niste svesni da se to zaista dešava - kaže Donovan na našu sprdačinu.

- Biznis insajder je već pisao o tome da su Beograd i Panama Siti vodeći po broju super bogatih doseljenika i da će taj broj samo rasti. To su ljudi koji znaju šta rade. Nažalost, ja nisam siguran da li ću za šest meseci biti ovde, pored reke već možete da vidite srušene kuće - mračan je Donovan.

Izašli smo iz hostela koji gleda pravo u obnovljenu zgradu Geozavoda.

Fora sa Savamalom je što je atmosfera ista u ponoć i četiri ujutru – broj taksija je skoro proporcijalan broju ljudi. Ako ne znate šta hoćete ili hoćete sve kao mi, Savamala će vas ošamariti onim što je postala – mesto na kome se u prolazu sreću ribe na dvaneasticama koje izlaze iz fensi džipova i ulaze u neke fensi prostore i ribe u ravnom koje ulaze u neke manje fensi prostore. Zajedno sa ekipom sa privatnih žurki, koje ništa ne znače ako nemaju obezbeđenje, strancima koji ne znaju gde bi pre i studentima ispred Čorba kafea, atmosfera se usijava oko jedan – tada smo i mi krenuli u potragu za sledećim šankom.

Tradicija

Krenuli smo od lokala sa najdužim stažom u ulici. U KC Gradu su svirali klinci koji "kad se skupe zajedno nemaju 15 godina" kako nam reče lik na vratima. Rekao nam je i da kasnimo - koncert se završavao za deset minuta.

Tako smoždeni, završili smo u prepunoj Čorbi – uspešno se ufurali bez rezervacije, što ne preporučujemo ako ste u grupi većoj od troje ljudi, tada vas sigurno neće pustiti. Nismo računali da ćemo naći sto, čak ni deo šanka. Ono što jesmo, znali smo da ćemo popiti bar još dve ture. Bili smo baš žedni. Poslužili smo se starom tehnikom privaljivanja za nečiji sto.

Devojka sa buketom ruža prišla nam je spremna na brzu prodaju.

– Ruža za devojku?

- Šta ako nije devojka?

- Može i za ljubavnicu meni je svejedno - zakucala je u stilu hladne biznis žene koja zna hoće.

Rekli smo joj da joj je cena visoka za švaleraciju, ona nama da smo licemeri i otišla.

Čorbi opraštamo repertoar benda i atmosferu, slične Tramvaju ili Dangubi, ali ne i konobare koji su tu, a nisu. Nismo samo mi bili žedni, masa koja nas je gurala postajala je sve nervoznija dok su se čaše praznile brže nego što je četica konobara uspevala da dopuni. Valjda su zato i sami konobari bili na rubu živaca, tako da smo vrlo brzo napustili neurosis atmosferu.

Proslavite 18. rođendan u Savamali

Dobra stvar u celoj Savamali je što nema narodnjaka. Ili ih bar nije bilo. Iza zatvorenih metalnih vrata između dva lokala treštala je Seka, Mina, Ina, nismo najsigurniji. Uz svu volju da uđemo i vidimo šta se tamo zbiva, nismo uspeli, lik na vratima nas je obavestio da je unutra privatna žurka. Kad smo se šatro razočarali, dodao je da je 18. rođendan. Kasnije smo sreli neke od gostiju, to su ovi punoletni ljudi na fotki ispod. Srećan rođendan!

U redu je, sve u redu

Pošto smo kasnili svuda, rezervacije koje smo tog dana napravili za klub koji se reklamira poput private members kluba su davno istekle, a batica na vratima nas je pogledao podignute obrve, što je značilo: "Nećete ući". Bolelo nas je uvo, realno, već smo bili zagrejani pa smo samo nastavili niz ulicu ka moru ljudi koji su čekali ulaz u Peron.

Sa ovim redom nešto nije bilo u redu – ljudi su stvarno čekali jedan iza drugog, najdisciplinovanije moguće, što je scena koja se retko viđa. Ovde ne treba stajati ako se već niste dobro zagrejali i pripremili za nekih dvadeset minuta smrzavanja.

Dobra stvar je da psihologija mase deluje čim se priključite. Osećaj besmisla čekanja u redu u ulici koja je puna klubova tera ljude na međusobno bodrenje, selfije, muvačinu i takmičenje u duhovitim komentarima – sve ono što će olakšati čekanje. Važno je da ostanete psihički jaki, nemojte proveravati koliko ste mrdnuli, jer ćete odustati kao mi.

Na još jedno piće kod Branislava Nušića

U svrhu zagrevanja za stajanje u redu, obreli smo se u Ben Akibi. Nismo očekivali ništa spektakularno, ali kad nam je lik na ulazu rekao da sačekamo sekund - iz kluba je izašao Božidar Đelić, nasmejan i čio, a mišićavi batica nam je rukom pokazao da uđemo. Nismo znali da li je to dobar ili loš znak, ali je Boža izašao da bismo mi ušli. U Savamali ništa ne sme da vas iznenadi.

Dočekao nas je Dino Dvornik i pesma " Ti si mi u mislima", s kojom očigledno ne možete da pogrešite jer izaziva erupciju uzvika i neartikulisanih pokreta. I to na simpatičan način. Moglo je da se diše, moglo je da se đuska, a konobar nije vikao jer smo se usudili da tražimo piće. Rakija - odlična. I odlično je odradila posao zagrevanja pre povratka u red.

Red (II deo) ili Srbijo, jebem te preko veze

Red ispred Perona nije se smanjio, ali je vidljivo manji negde oko četvorke. Morali smo da proverimo u čemu je fora i zašto svi i dalje čekaju baš tu. Taman kada smo posle desetak minuta bili prvi u redu za ulazak, pojavila se ona – da je mogla, pregazila bi nas. Bilo je dovoljno da nas malo gurne i ubaci se odmah ispred velikog batice na vratima.

- Jel, možemo mi? Mi smo preko veze - rekla je tiho, ali samouvereno.

Kao, malo je sramota.

Ova izjava izazvala je oduševljenje u redu, pa se neko izdernjao.

- E Srbijo, jebem te preko veze.

Kada je objasnila ko joj je veza, momak na ulazu joj je u maniru istreniranog batelra odgovorio:

- Možeš samo da ga pozoveš.

Ha-ha.

U ime pola sata čekanja, amin za odjebavanje bezobraznice. Mi smo bili sledeći u redu, tako da nam je bilo duplo drago.

Sreća prati hrabe i pijane, tako da ne mora da znači da nikada nećete naći mesto ako banete u četiri ujutru. Mi jesmo. I bilo nam je skroz fino, osim rakije za koju smo zaključili da je čista hemija. No, posle malo đuskanja (našli smo skroz ok mesto) skontali smo tajnu Perona koja je vrlo jednostavna. Ogroman prostor u koji ceo onaj blender sa ulice može da stane i muzički potpuno neutralna teritorija – od Bebi Dol do Manua Čaoa.

U jednom trenutku je pored samog kluba prošao voz, što je za sve nas koji smo ga primetili, iz nekog razloga, bio povod za nazdravljanje.

Nismo otišli na after

Jebi ga, iskreno, nismo stigli da vam ispričamo gde smo još svratili te večeri. Posle Perona smo hteli da i do MLR, ali nas je nešto mrzelo. Više smo bili u fazonu Gladosti – bacilli smo se u potragu za klopom. Najveća gužva u pet ujutru bila je ispred nemačke kobasičarije na uglu. Tamo smo mislili da smo upoznali neke Nemce.

- Šprehen zi dojč? - pitao nas je lik iza kog je nekoliko devojaka grickalo jednu porciju pomfrita.

- Naturlih - jedino je što znamo da izgovorimo na nemačkom.

Nemački nam i nije bio potreban jer je lik, u stvari, bio Turčin. Bio je toliko odvaljen da je bilo teško razaznati bilo šta što je izgovarao, na bilo kom jeziku to bilo. Njegov prijatelj nam je objasnio da on slavi pedeseti rođendan i da je iz Turske.

Tako smo sa Turcima nazdravili ispred nemačke kobasičarije, a kobasice probali nismo. Nadamo se da ćemo se vratiti na vreme i probamo gastronomsko čudo Savamale u svitanje. Kako reče Donovan ranije, zbog svega što se dešava sa kulturno-kreativnim hubom našeg grada možda treba da požurimo – ko zna šta će se desiti sa svim ovim ludilom od Savamale. A lepo je. Dešava se svašta nešto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu