VICE prvi put na Pesničenju

Pesničkih večeri se sećam iz osnovne škole, a pesme koje sam pisala kao klinka sam skoro i zaboravila. Sećam se jedino jedne posvećene Slobi i Miri, u kojoj im poručujem da se gone, napisane u petom osnovne dok su na ulicama besnele demonstracije. Pisala sam i kasnije kad sam bila zaljubljena, ali to je nekako bilo samo moje, nekad i njegovo, ali je uvek ostajalo u maksimum četiri uha.

Iako je Pesničenje mnogo više od recitovanja, jedva sam čekala da upoznam obične ljude koji ovde dolaze da nekim drugim, nepoznatim ljudima recituju svoje stihove. PoslednjePesničenjeove godine nosilo je prefiksNovogodišnje, i deo mene je sa nekim neobjašnjivim podsmehom isčekivao ne znam šta, možda Deda Mraza lično, koji publici recituje svoje novogodišnje odluke.

Dok se sala punila najrazličitijom mogućom publikom, svih uzrasta, Ljiljana Ilić, organizatorka i članica redakcije Pesničenja, rekla mi je da jedva čeka da na sceni vidi Ničije mehuriće i da se organizatori trude da na svakom Pesničenju bude što više ljudi koji svoje pesme predstavljaju prvi put.

- Najlepše je videti šarenilo na sceni, koje izlazi iz standardnih okvira, ucveljenih, dosadnih pesničkih večeri, i drago mi je da vidim mnogobrojnu publiku koja je navikla na to da jedno književno veče zaista ne mora da bude dosadno, ni mrtvo, već je jedan interaktivni događaj gde se nešto dešava između izvođača i publike, rekla mi je Ljiljana.

Daleko od toga da je bilo ucveljeno, još manje dosadno. Na binu se popelo više od trideset najrazličitijih ljudi, od predstvanika Dobrovoljnog vatrogasnog društva Stari Grad (da, u Beogradu postoji četrdeset dobrovoljnih vatrogasnih društava !), do lika koji se nije doslovno popeo na binu, ali je hodao po žici koja se, ne znam zašto, našla negde na pola sale.

Kada sam počela da se pitam da li će bilo ko od njih početi da recituje nešto tipa Jesen je stigla u moj kraj, to se i desilo. Pesnikinja nam je rekla da zatvorimo oči, jer tako možda bude lepše. Pre nego sam uspela da se u sebi zlobno nasmešim temi, recitovanje me je nekako kupilo, i na kraju sam aplaudirala, zajedno sa publikom.

Kasnije sam upoznala autorku pesme Vitomirku Vitu Trebovac koja mi je ispričala da je pre par godina Pesničenje objavilo njenu prvu knjigu pesama i zašto joj je trening aktivne poezije kul.

- Za mene je ovo jedan drugačiji prostor, prostor slobode i prostor eklektike, mesto gde svi imaju prostora da nešto kažu - rekla mi je Vita, kojoj ovo nije bio prvi put da recituje svoje stihove.

Zato sam se bacila u potragu za nekim kome je večeras bio prvi put. Upoznala sam Aleksandra Đokovića koji se publici predstvio kao neko ko je svoju poeziju do tada čuvao samo za sebe.

- Ja sam ovo nazvao svojim gubljenjem nevinosti na bini - rekao mi je.

Pitala sam ga da li je bolelo.

- Pa bolelo je, ali je i prijalo. Sa jedne strane je bilo malo neprijatno, ali u većem procentu je bilo prijatno, probio sam led.

Počeo je da piše, kaže, kada ga je ostavila devojka, a većina pesama koje piše je inspirisana "sranjem koje se dešava oko nas". Po profesiji je mašinski inženjer.

- Imao sam jedinicu iz književnosti. Kada bi me videla profesorka iz srednje sada ovde, verovatno bi se prevrnula u grobu. Ne bih da uvredim nikog, ali najdosadnija knjiga iz srednje mi je bila Ana Karenjina koju nisam uspeo da pročitam do kraja. Ja sam voleo Bukovskog. Šta da ti kažem, odgovarao sam za dvojku u četvrtoj godini.

Aleksandar mi je polušapatom rekao da je trema prošla i da je spreman za drugu rundu.

Pesničenje je organizovano u dve runde, u kojima se nakon muzičkog i filmskog dela programa smenjuju afirmisani i neafirmisani pesnici, kantautori, ali i pesnici namernici – ljudi kojih nema u zvaničnom programu, a u kome su se ranijih godina nalazili velikani poput Davida Albaharija. Pesnici namernici se jednostavno pojave na bini, odluče na licu mesta hoće li recitovati ili ne.

Ne znam da li je bio pesnik namernik ili mu je samo trebalo malo vreme da odluči da li će izaći ili ne, ali ono što je jedan čovek, po zanimanju taksista, izveo na sceni bilo je baš to po šta sam došla – sa punom salom neznanaca podelio je zabavno-romantičnu pesmu posvećenu svojoj supruzi, ali i ogromnu količinu treme koju je poneo sa sobom na binu. Dobio je jedan od najvećih i najiskrenijih aplauza. Nisam zapamtila njegovo ime jer ga nisu pročitali kako treba čak ni posle tri pokušaja - nekoliko puta su ga preškrabali sa liste jer niko nije bio siguran da li će izaći.

Pesničenje u 2015. slavi sedam godina postojanja, a za kraj ove, organizatori su pozvali zainteresovane da se prijave na Kuhinjsko pesničenje – koncept aktivnog čitanja poezija izvedenog nekoliko puta do sada. Ideja je da se javite organizatorima, a oni vam onda dođu u goste i tu kod vas, u kući, organizuju veče poezije. Meni to zvuči kao jedini način da i sama izgubim nevinost na improvizovanoj bini i nekim potpunim strancima izrecitujem nešto svoje.

.