​Radnička klasa budućnosti: džabe grickalice, bez beneficija, posao iz kreveta

Popularni tekstovi o milenijumskoj generaciji tretiraju ove mlade ljude kao da su jednog dana prosto izjahali iz šume na hoverbordu, snepčetujući i zbunjujući starije emotikonima. Njujork Tajms je nedavno objavio takav članak koji se uglavnom bavio sajtom Mic i nekim tipom koji je lagao o smrti prijatelja da bi mogao da sagradi kuću na drvetu; karakteristike milenijalaca sumirali su na sledeći način: „misle da im neko nešto duguje, previše pričaju o sebi na društvenim mrežama, otvoreni su do granice neposlušnosti". Sve to smo već odavno čuli – naš idealizam i samoživost, naša neosnovano samouverenost, naše komforno nemanje pojma ni o čemu.

U svim pričama koje se njom bave – aimaihdosta – milenijumska generacija je pojava koja je svet zadesila, a ne obrnuto. Mi tek tako nailazimo na ozbiljne odrasle ljude, sve teturajući se, tražimo da nam odaju priznanje po principu „važno je učestvovati", trubimo o društvenoj nepravdi, padamo na nos od opšte nesposobnosti. Mi smo oni ekscentrični susedi prosečne TV porodice, živi primeri protraćenih života iako smo jedva punoletni.

Valjda je „umišljeno", ili kako god se kaže, ukazati na to kakvu su užasnu privredu nasledili milenijalsi, ali teško je zanemariti sva ta džinovska crvena svetla koja se pale i gase da bi nas upozorila da nam je profesionalna perspektiva znatno gora nego što je našim roditeljima bila. Na primer, prošlonedeljno istraživanje pokazuje koliko sumorno stvari stoje na tržištu rada.

Anketu je sproveo Jobvite, sajt koji se bavi poslovnim regrutovanjem, tako da nije mogla da ne bude vesela i optimistična, ali konkretni podaci pokazuju da je sve manje beneficija, da su ljudi sve manje zadovoljni poslom koji rade, i da privremeno „tezgarenje" u firmama kao što su Uber ili Airbnb postaje novi standard.

Najcrnju statistiku istakao je Quartz: samo 29 odsto zaposlenih ispod 30 godina ima zdravstveno osiguranje, dok 35 odsto na poslu dobija „besplatne grickalice" što se ne računa u beneficije osim ako kesicom čipsa čovek može da plati ratu studentskog zajma. Takođe, 56 odsto svih zaposlenih roditelja nikad nije otišlo na porodiljsko odsustvo – što je beneficija malo važnija od poneke džabe čokoladice – a od onih koji jesu uzeli slobodno povodom novog deteta, 87 odsto je odsustvovalo manje od tri meseca.

Još radosnih vesti donosi nam isto istraživanje: „Privremena zaposlenja u kompanijama kao što su Uber ili Airbnb deo su novih standarda. Skoro petina nezaposlenih ispitanika radila je honorarno, a 56 odsto njih kaže da su im ove tezge glavni izvor prihoda". Naravno, ovi nazovi-poslovi nisu stvarno poslovi ako pitate Uber i druge firme koje tako zapošljavaju ljude. Plaćeni su ispod svakog nivoa, ne nude nikakve beneficije, i mestimično su nezakoniti.

Ali pogledajmo svetlu stranu! „Ljudi mogu da traže posao bilo gde i bilo kada!" cvrkuće nam ovo saopštenje. „Čak 52 odsto ljudi traži zaposlenje iz kreveta, a 37 odsto zaposlenih nova radna mesta traže iz kancelarije na svom trenutnom poslu!" Ko god je iz kreveta uzeo telefon da pogleda neki od sajtova za zapošljavanje verovatno ne bi opis svoje situacije završio znakom uzvika. Takvi poduhvati obično podrazumevaju kasno ustajanje, brisanje par zabrinutih poruka roditelja, čekanje da ostali ukućani odu na posao, i onda odvlačenje do dnevne sobe gde se razmatra strategija naručivanja ručka – kartica je već u debelom minusu, pa što ne dodati još malo za piletinu."

Jobvite istraživanje ne bavi se iznosima prihoda, ali vredi istaći da se odavno zna da su mlađe generacije siromašne u poređenju sa starijima, da obično vuku dugovanja i stres izazvan niskim platama odnosno ekonomskom krizom koja je zadesila svet baš u vreme kad se od njih očekuje da odrastu. Kad već nabrajam opravdanja, ne zaboravite da su isti ti mladi imali prilike da u detinjstvu vide rušenje Svetskog trgovinskog centra, da su sazrevali gledajući odrasle kako vode skupe i besmislene ratove na Bliskom istoku dok budžetski suficit brišu poreskim olakšicama, a zanemaruju da su temelji ekonomije stabilni kao kula od karata.

Ništa od ove šire slike nećete naći u istraživanju sajta za poslovnu regrutaciju, ali u izveštaju ipak ima nagoveštaja o političkim stavovima ispitanika. Pristalice Bernija Sandersa su velikim delom žene milenijumske generacije, koje većinom prelaze sa jedne tezge na drugu, nezadovoljne svojom situacijom. Drugim rečima, mladi mahom gravitiraju ka predsedničkom kandidatu koji najbolje objašnjava situaciju sa kojom se suočavaju, kaže da su stvari prilično zajebane i da će biti užasno teško da se isprave.

Sanders je, naravno, i dalje priličan autsajder kad su u pitanju ovogodišnji izbori, a ekonomisti ne predviđaju da će se svet u dogledno vreme sam od sebe postati pravedan. Suočeni sa takvom realnošću, nije ni čudo da milenijalci žele da pobegnu i sagrade sebi kuću na drvetu.