Razgovarali smo sa bivšim džihadistom o tome kako mladi ljudi postaju radikalizovani

Rođen u Torontu i odgajan kao musliman, Mubin Šaik je postao radikalni islamista kada je devedesetih godina boravio u Pakistanu. Kada se vratio u Kanadu, Šaik je za džihad regrutovao druge mlade muslimane. Ali nakon jedanaestog septembra, počeo je da preispituje svoj put. Posle boravka u Siriji, gde je proučavao Kuran, ponovo se vratio kući izmenjen, ovoga puta rešen da se bori protiv militarizma za koji se zalagao. Radeći za CSIS, Šaik je bio vladin agent u slučaju „Osamnaestorice iz Toronta", kada je grupa sastavljena uglavnom od mladih muslimana osuđena da je planirala napad na kanadske institucije. Danas Šaik predvodi kampanju protiv islamofobije, u isto vreme pokušavajući da zaustavi radikalizaciju u sopstvenoj zajednici, koristeći društvene medije da stupi u direktan kontakt sa simpatizerima Islamske Države. I mada i dalje sarađuje sa zapadnim vladama, ne plaši se da kritikuje zapadnjačku politiku za koju kaže da potpiruje radikalizaciju protiv koje se on bori.

Do pre samo mesec dana, verovanje da je Islamska Država pretnja samo za Bliski istok, gde želi da uspostavi takozvani „kalifat", bilo je široko rasprostranjeno. Ali nedavni teroristički napadi u Parizu i San Bernandinu su pokazali da se ID pridružila Al Kaidi, ako ne i prevazišla Al Kaidu u regrutovanju ili inspirisanju muslimana na zapadu da vrše ubilačke napade na civile. VICE je seo sa Mubinom Šaikom da porazgovara o tome kako ranjivi mladi muslimani postaju radikalni i počinju da vrše nasilje; o Šaikovom sopstvenom putu od džihadiste do vladinog agenta; i o tome kako grupe kao što je ID iskrivljuju religiju koju tvrde da predstavljaju.

VICE: Zbog čega su mladi muslimani podložni regrutovanju grupa kao što je Islamska Država?

Mubin Šaik: Tu je reč o društvenom pokretu. Oni su više od terorističke grupe. A društveni pokreti imaju narative nepravde. A ti narativi nepravde imaju odjeka zbog toga što su zasnovani na činjenicama. Možda to nisu potpune činjenice, i možda oni na sopstveni način tumače zbivanja u svetu, ali realnost je takva da kada oni kažu da je spoljna politika zapada nepravedna, naročito kada je u pitanju bombardovanje islamskih zemalja – oni ne greše kada to kažu.

U moje vreme, oko 1995, gledali bismo video kasete sa džihadističkom propagandom, a onda se pojavio DVD. Ali savremeno društveno umrežavanje je to eksponencijalno ubrzalo. Sediš ispred televizora ili kompjuterskog ekrana i isponova i isponova gledaš te prizore – oni te traumatizuju. Ophrvan si prizorima smrti, razaranja, ubistva, mučenja i tlačenja muslimana.

Psihološki termin je „posredna deprivacija". Ja lično nisam lišen nečega, ali gledam te snimke na kojima tlače moj narod i iznenada njihovo stradanje postaje i moje stradanje, i zauzimam ekstremni stav, „U redu, vidiš li to sada? Osećaš li to sada? Šta ćeš da učiniš po tom pitanju"?

Kakvi su uslovi u društvu u kojima mladi muslimani žive koje ih čine plodnim tlom za to?

Izolacija i marginalizacija. Koncept je drugačiji u Severnoj Americi i u Evropi. U Evropi je mnogo lošije, naročito u Francuskoj. Francuska je bila kolonizator severne Afrike, sa akcentom na Alžir. Kolonizatori obično nisu sposobni da kolonizovano stanovništvo adekvatno integrišu u svoja domaća društva. I zbog toga je nivo nezaposlenosti visok, nema povoljnih prilika – na kraju se sve svodi na to. Siromaštvo ne izaziva terorizam, ali šta je siromaštvo, ako ne nedostatak povoljnih prilika? Za one koji nemaju nikakve prilike, jedina opcija je kriminalno podzemlje, i slično. Mlade ljude koji žive takvim uslovima nasilni ekstremisti veoma lako regrutuju. I nije slučajnost to što Francuska ima najviše stranih boraca u Siriji.

Trenutno se baviš nastojanjima da muslimani ne budu radikalizovani. Kako to radiš? Šta ti njima govoriš, a šta oni govore tebi?

Ja sa njima razgovaram oči u oči, i svoj pristup nazivam „proislamističkim i antiterorističkim". Kažemo veoma jasno, islamska religija ne dozvoljava nasilje nad civilima na javnim mestima. Nema izuzetaka od tog pravila. To je nedvosmisleno zabranjeno.

Ali i sama Islamska Država a i kritičari islama kao što su Novi ateisti citiraju sure kao što je deveta, peti ajet, koji kaže, „Ubij sve nevernike".

Da, meni je ironično da i ISIS i Novi ateisti, i drugi protivnici islama, citiraju iste ajete na isti način. Kažu, „Islam je terorizam, evo ajeta koji to dokazuju". Ja ih podsećam da sam i sam verovao u to. I ja sam birao i pogrešno citirao ajete na isti način kao i obe te grupe. I ja sam za devetu suru i peti ajet govorio isto. Govorio sam, „Vidi, ajet kaže, 'Ubijaj kaurine, gde god da su'". Ali u stvari to ne govori. Mislim, to je samo deo ajeta, koji zapravo kaže „Al mušrkin", govori o mnogobošcima. Kada je učenjak u Siriji pokušavao da od mene napravi umerenijeg vernika, rekao mi je, „Reci mi, da li obično počneš da čitaš suru od petog ajeta? Možda bi trebalo da počneš sa prvim. Ne znam, samo mi je palo na pamet".

Prvi ajet kaže, „Mnogobošci… to se odnosi na mnogobošce sa kojima ste imali sporazum i koji su ga prekršili". Ako pogledamo četvrti ajet, koji direktno prethodi petom, on kaže „Ovo se ne odnosi na one mnogobošce koji poštuju sporazum i ne napadaju te, i nisu nasilni prema tebi. Poštuj dogovor koji ste napravili". Tako da je veoma jasno. Sadržaj je veoma određen, radi se o ljudima koji se nezakonito bore protiv tebe, zato što si musliman. Jer u tom kontekstu, mnogobošci su napadali muslimane samo zato što su muslimani i veruju u jednog boga i slave jednog boga. Kada to pogledamo u tom kontekstu, za razliku od ovoga što se danas čini, možemo da vidimo da je Islamska Država to potpuno izokrenula. Sada taj ajet primenjuju čak i na jevreje i hrišćane.

I kada razgovaram sa potencijalnim simpatizerima Islamske Države, ukazujem im na islamske izvore, nosim sa sobom ajete, komentare učenjaka o određenim ajetima, ono što je prorok Muhamed govorio o devijantnim grupama kao što je ISIS koje se pojavljuju prerušene u islam; oni klanjaju, poste, veoma se trude i slave, ali lažiraju značenje Kurana, i što je najvažnije, ubijaju muslimane i više nego one koji to nisu.

Ponekad uspem kao glasnik, a ponekad i ne. Znajući da sam bio obaveštajac, oni pomisle, „O, ovaj tip još radi za obaveštajnu službu". A ja dolazim sa pozicije, „Imao sam posla sa ljudima kao što ste vi, i ne želim da postanete predmet istrage kaznenog i pravnog sistema". I čudno je, jer u njima prepoznajem sebe, ponekad mi se čini da gledam sebe u ogledalu. Govore na isti način – veoma su ljuti, veoma frustrirani. Ubeđeni su da se protiv islama vodi rat i sami sebe poplavljuju svim tim negativnim stvarima. Razumem da ne mogu preko noći da promenim mišljenje nekog mladog čoveka. Ali ako uspem da posejem seme… ne volim da kažem „seme sumnje", ja kažem „seme istine" koje će ih kasnije u životu, nakon nekog događaja, naterati da preispitaju svoj pristup, baš kao što je bilo sa mnom.

Svaki put kada dođe do terorističkog napada, bez obzira da li je u pitanju 11. septembar ili masakr u Parizu, život za muslimane na zapadu postane teži. Misliš li da je to namerna strategija Islamske Države?

To je definitivno njihova namerna strategija. Napisali su to u manifestu pod nazivom „Crne zastave iz Rima", u kome kažu, „Eliminisaćemo sivu zonu koegzistencije", i život muslimana učiniti ekstremno teškim, milicijske grupe će vršiti odmazdu nad njima, da bi ih još više izolovali i marginalizovali, da bi pobesneli i pribegli nasilju. Naveli su to kao cilj. Tužno je to što postoje desničari koji kao da slušaju direktna naređenja od ISIS-a, jer obavljaju posao umesto njih.

Pogledajte i naš intervju sa bendom Eagles of Death Metal o terorističkom napadu u Parizu:

Dva libanska socijalna radnika su sprovela studiju među zatvorenim pripadnicima Islamske Države u jednom libanskom zatvoru. Jedno od njihovih otkrića je da „Skoro svi ljudi koje smo intervjuisali imaju neku vrstu 'sindroma odsutnog oca'. Svi su bili ili u velikoj meri ponižavani i zlostavljani, ili su ih očevi napustili u veoma ranom uzrastu".

To je jedan od razloga zašto na svoj životni put gledam kroz zaštitničke faktore. Ja nisam pribegao nasilju zbog toga što imam oba roditelja. Naravno, bilo je tenzija kada sam bio tinejdžer, ali naš odnos je uglavnom bio pozitivan, imao sam dobro i versko i svetovno obrazovanje, nisu me ponižavali, maltretirali ili zezali. Tako da me ne iznenađuje kada to vidim kod tih momaka. To su u najvećem broju ljudi iz disfunkcionalnih porodica. Sindrom odsutnog oca je često prisutan u celom spektru maloletničke delinkvencije: kod belaca, crnaca, azijata, kod svih. On prevazilazi rasu, kulturu i religiju. Kada otac nije tu, javlja se besposličarenje, javlja se delinkvencija.

Još jedna stvar koju ćete uočiti je da nemaju dobro religiozno vaspitanje. Postoji veliki broj intervjua sa prebeglima iz ISIS-a i zatvorenika, u kojima za te ljude kažu da nikada nisu videli Kuran, da ih nisu videli da se mole, i da su uglavnom religijski nepismeni. S toga to ne iznenađuje, jer su već imali duboko ukorenjeni bes, pre nego što se u njihovom životu pojavila ideologija. Tako da si već besan, već si ljut na ceo svet, i naći ćeš nešto što će ti dati potvrdu i opravdanje za tvoj bes.

I imamo šta da vdimo, pogledajte samo strance koje se bore za ISIS i koji dolaze iz Evrope: većina njih ima kriminalni dosije, većina njih ima iskustva sa zatvorom, možda ne lično, ali potiče iz takvih krugova. Naravno, možemo da vidimo i institucionalizovanu diskriminaciju zbog koje muslimani u većem broju završavaju po zatvorima nego drugi, a u Francuskoj je ogromna. To je širi kontekst sredina iz kojeg se ti ljudi pojavljuju. Ne radi se o tome da jednostavno otvore Kuran, pročitaju ajet i postanu džihadisti.

U Montrealu je upravo otvoren centar za deradikalizaciju. Može li to da pomogne?

Može da pomogne, ali na zasedanju Senata povodom radikalizacije kojem sam prisustvovao je rečeno da 75% slučajeva ekstremizma nije motivisano religijom, naročito ne u Kvebeku – to su bili slučajevi ekstremista nadmoći belaca. Tako da mislim da centar za deradikalizaciju ima dovoljno širok pristup da se bavi svime time, i da će moći da se uhvati u koštac sa ekstremnom desnicom, ali i religijski motivisanim ekstremizmom. Ne želimo da izdvajamo samo jednu grupu. Ako smo iskreno zainteresovani da se suprotstavimo nasilnom ekstremizmu, onda moramo da uključimo sve grupe koje potpadaju pod tu kategoriju.

Izgleda da Kvebek zaista ima jedinstven problem, jer u njemu postoji određeni postotak mladih muslimana koji su radikalizovani, ali je i islamofobija široko rasprostranjena. Šta bi tamo trebalo da se uradi?

Kontekst u Kvebeku je veoma sličan onome u Francuskoj. I vlada Kvebeka ima sopstvenu imigracionu politiku. Dovode muslimane koji govore francuski i potiču sa severa Afrike i iz arapskih država koje su bile francuske kolonije. Tako da i tu postoji narativ nepravde i to je ono što pothranjuje i vodi neke od tih radikalizovanih pojedinaca, i u Kvebeku definitivno postoji grupa takvih ljudi. Ne pomaže ni to kada postoji antimuslimanski savez, jer oni hrane jedni druge.

Radio si kao operativac kanadske bezbednosne službe, pomogao si da se raskrinka jedna zavera. Šta si radio za njih?

Bio sam operativac kanadske Bezbednosno informativne agencije u nizu istraga, od kojih su neke zapravo vođene na internetu, na čet rumovima, da bismo otkrili ko regrutuje, ko su regruti, da bismo identifikovali pretnje u tom kontekstu, i naravno, na terenu, u kontekstu obaveštajnog rada sa ljudima. Infiltrirali smo se u grupe i izveštavali o tome šta su ti ljudi naumili. U mnogim slučajevima sam oslobađao ljude lažnih optužbi za umešanost u ekstremizam.

Da li je to što si radio kao operativac naškodilo tvom ugledu u zajednici?

Kanadska javnost i muslimanska zajednica uopšte su u velikoj meri bili slepi pred radikalizacijom muslimanske omladine. Nismo mogli da zamislimo da bi to moglo da se dogodi ovde, jer Kanada je tako sjajno mesto, veoma smo tolerantni i gostoljubivi. Loše stvari se ne događaju dobrim ljudima, je li tako? Ali događaju se, i čak i u najtolerantnijim društvima ima ljudi koji su lišeni građanskih prava i koji se drže ideologije koja im daje osećanje svrhe, pripadnosti i identiteta, čemu ne možeš da konkurišeš, i moraš s time da se nosiš. Potpuno razumem mentalitet muslimanske zajednice koja se oseća kao da je pod opsadom. Mislim da to objašnjava zašto su bili u fazi poricanja kada se dogodio slučaj osamnaestorice iz Toronta. Bilo je mnogo dezinformacija. Ja sam bio optužen za podstrekivanje, što je bilo fizički nemoguće, jer oni su već smislili zaveru, već su odabrali lokaciju za svoj logor za obuku, već su pozvali sve ljude koji je trebalo da dođu u logor. Sve to se dogodilo pre nego što su me poslali da se inflitriram u grupu.

Kasnije sam tokom suđenja, posle dve godine, saznao da je CSIS znala za sve to 12 dana pre nego što me je poslala tamo. Tako da je nemoguće da je došlo do bilo kakvog podstrekivanja. Ali moram da kažem da je sedmoro ljudi oslobođeno optužbe zbog mog svedočenja. Vlada je želela da ih opiše kao tvrdokorne pripadnike Al Kaide. A nisu to bili. Bili su nespretni amateri, zagrzli su više nego što su mogli da progutaju. Da, imali su sve te uzvišene ideje da izvrše prepad na zgradu parlamenta, da otmu poslanike i odseku im glave, ali nije bilo nikakve šanse da to ostvare.

Muslimanska zajednica sada razume. Shvataju to i misle, „Slušaj, izgubićemo svoju decu. I uvek ćemo morati da odgovaramo, kada god se dogodi neki napad, moraćemo da kažemo, 'Islam nema nikakve veze sa terorizmom'". Ali sada nam je potrebno da muslimanska zajednica zbije redove po tom pitanju, da razumemo da smo svi na prvoj liniji fronta, i da smo najveće žrtve – sa obe strane – i da mi možemo da nađemo bolje rešenje od bilo koga drugog.

Intervju je redigovan zbog sadržaja i dužine.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu