Dušan Mašić: zašto sam ja među #sedamhiljada

Pred dvadesetu godišnjicu zločina u Srebrenici, dva meseca nakon što je započeo akciju i podelio oko petsto brojeva uprkos pretnjama na internetu, našli smo se na kafi sa Dušanom Mašićem, organizatorom akcije #sedamhiljada. Njegova ideja je da do 11. jula na internetu podeli što više brojeva, od 7000 do 1, ljudima koji će tog dana leći pred Narodnu skupštinu i time odati počast žrtvama genocida.

VICE: Zdravo Dušane, šta radiš u Beogradu?

Dušan Mašić: Došao sam na trideset godina mature. I došao sam da vidim koliko nas ima i da li možemo da skupimo sedam hiljada.

Fotografije: autorka

Koliko do sada ima prijavljenih?

Pravo da ti kažem, ne znam. Znam da je bilo oko petsto poslednji put kad sam gledao. Nije cilj brojka. Cilj je da o Srebrenici govorimo na drugačiji način i da se konačno kaže šta se tamo desilo. Tako da nije važno da li će nas biti sedamdeset, sedamsto ili sedam hiljada.

Znači, nezavisno od toga koliko ljudi bude, plan za 11. jul ostaje isti?

Plan ne zavisi od broja ljudi, plan zavisi od toga da li će vlast dozvoliti da se tako nešto dogodi ili ne. Mi smo podneli zahtev za održavanje skupa, oni su rekli da, ako bude zasedanja Skupštine, naš skup neće moći da se održi. Ali, pošto je to subota, nema ni jednog razloga da bude Skupštine, osim ako je cilj vlasti da se naš skup ne održi.

Druga stvar je da li će progurati ovu ideju da zabrane sva okupljanja ispred Skupštine. To je sada samo inicijativa koja mora da prođe raspravu, ali ako krenu da požuruju, biće znak da im se ne sviđamo. U jednom trenutku će vlast pokazati šta misli o ovome, a mi ćemo tada znati da li smo za ovih 20 godina uradili nešto ili smo se vratili 20 godina unazad.

Čini se da nema ništa od tvoje ideje da Tomislav Nikolić uzme broj jedan?

Znaš šta, ja sam optimista. Ja se nadam da će možda Vučić uzeti broj jedan. Možda stvarno žele da pokažu da se su se promenili. Oni su manje važni, mene više brinu i razočaravaju ljudi koji imaju sličan sistem vrednosti kao i ja, a koji misle im nije mesto sa nama ispred Skupštine, jer nisu odobravili tadašnji režim. Oni su mi veći problem čak i od ovih koji psuju i prete.

______________________________________________________

Pogledajte VICE film "Duhovi Alepa"

__________________________________________________________________________

Ti već dugo živiš i radiš u Londonu, mnogi se pitaju zašto baš ti i koja je tvoja motivacija?

Ja imam negde grižu savesti što mi, kad se to desilo, kao novinari, nismo uradili stvari kako treba. I u pravu si, ja imam najmanje razloga za ovo. Živim u drugoj zemlji i drugom sistemu. Ne zavisi mi egzistencija ni od čega ovde. Ali ja živim i u svetu digitalne Srbje i mnogo me bole stvari koje se ovde dešavaju.

Ove godine možemo da pošaljemo svetu dve slike - ili nas koji ležimo, ili ovih koji i danas u Beogradu prodaju majice sa likom Karadžića i Mladića. Strancima je najlakše da to slikaju, a to nije Srbija danas. Ona je drugačija.

Gde si bio 11. jula 1995?

U Beogradu.

Šta si radio?

Bavio sam se time šta će se desiti sa Krajinom. Te godine je Srebrenica bila zabranjena zona za nas. Mi sa B92 smo išli po ratištima, ali u Srebrenicu nismo mogli. Kada se desila Srebrenica, bio je na Studiju B snimak Mladićevog ulaska i još jedan članak u novinama. Onda se desila Krajina i potopila sve. Posle toga su došli izbori '96, pa Kosovo, pa bombardovanje, pa promene, pa ubistvo Đinđića. Više smo se bavili time gde su Karadžić i Mladić nego onim šta se tamo desilo.

Kada si ti shvatio da se desilo nešto strašno?

Septembra te godina sam bio u kampu u Srebrenici na kome su bile samo žene. Problem što je taj nivo zločina iskakao iz onoga što smo očekivali od zločina u tom ratu. Znaš, desi se da vojska upadne u selo, bude deset, sto mrtvih, ali nikome nie padalo na pamet da neki idiot može da pobije osam hiljada ljudi za nedelju dana.

Kad sam video da nema muškaraca, mislio da su ih odveli negde, ne znam. To je kad ljudski želiš da su negde, da su ih zarobili. Tu je odgovor svima ovima koji spekulišu brojevima - to je nevažno. Važno je da je u to dobu postojala ideja i sistem koji je dozvolio da neko poubija onoliko ljudi koliko je našao.

Od kad si pokrenuo akciju, bilo je jako ružnih tekstova o tebi. Kako se nosiš sa time?

Znaš šta, ja ne mogu racionalno da komentarišem iracionalno. Ja sve to doživljavam iracionalno – to je neka šizofrenija koja vlada u čitavom medijskom sektoru, da danas može ovako, a sutra onako, nebito je šta je tačno, a šta ne. To nema veze ni sa novinaratvom, ni sa vrednostima koje ja imam. Čitanje i pisanje tih tekstova je gubljenje vremena.

Bilo je tekstova punih ličnih stvari o tebi.

Opet kažem, to je gubljenje vremena. Akcijom hoćemo da kažemo da se ne sme ubijati i da se stvari ne rade tako. Videćemo, jedna od stavari koja mi je bila važna kad sam ovo pokrenuo je da se o Srebrenici priča više od jednog dana pre i jednog posle 11. jula. Sada smo počeli dva meseca ranije i priča se na drugačiji način. To je proces, ne može se mišljenje o Srebrenici promeniti preko noći. Kao denacifikacija u Nemačkoj - kako bi sutra moje i tvoje dete shvatilo šta se desilo. Zamisli da si mlada Nemica i da te pitaju "A Aušvic", a ti pogledaš i kažeš "Šta je Aušvic?"

Skoro si napisao na Tviteru i Fejsbuku da su ti presele pretnje, da si se naljutio i da ćeš sam deliti brojeve ljudima. Ko ti je pretio?

Stvar koju naučiš kad se baviš nečim što nije društveno prihvatljivo je da ne otvaraš Other poruke na Fejsbuku. Ja sam, ničim izazvan, budala, počeo da čitam svoje Other poruke. Tu sam našao najveće đubre upućeno sebi.

Ko su ti ljudi, da li ih poznaješ/mo?

Ne poznajem nikog. Najekstremnije poruke su stigle iz Republike Srpske, a one pune podrške iz Bosne. To je kao kad te napadaju preko tabloida, moraš da naučiš da ignorišeš inače postaćeš paranoičan.

Desničari?

Niko po imenu i prezimenu. Razmišljao sam, ali nemam vremena, otišao bih u Dveri, predstavio se i pitao ih da porazgovaramo.

Malopre si čitao tekst u dnevnim novima o pripremi rezolucije o Srebrenici koju sprema Velika Britanija.

Ne znam na šta da se zakunem da ne znam ništa o tome, iako dolazim iz Velike Britanije. Šalu na stranu, kod nas ljudi stalno pričaju o stvarima koje ne znaju. Ja odbijam da komentarišem stvari koje ne znam. Znamo da postoji neka vrsta rezolucije, a ne znamo šta u njoj piše. Svet već dvadeset godina to smatra genocidom, a mi i dalje imamo problem da to kažemo. Iracionalni smo.

Glavno pitanje je da li vlast želi da prihvati šta se desilo, jer Srebrenica treba da nam pomogne da naučimo da stvari radimo na drugačiji način. Ako nastavimo iracionalno ponašanje, mi nismo post-konfliktno, nego pred-konfliktno društvo.

To zvuči strašno.

Zvuči. Ali tako nam je kako nam je.

Hvala Dušane.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu