Lepota i melanholija srpskih veterana uličnih sportova

Ako ste u nekom od ovih ekstremnih sportova, sigurno znate za njih. Ekipu koja više od dvadeset godina, glavom i sve više sedom bradom, predstavlja ovaj lajfstajl. Završavali su nam opremu, daske, točkiće, gume. Sređivali popuste, vodili i ubacivali nas na događaje. Snimali naše prve trikove, a one najtalentovanije i najposvećenije gurali i podržavali na sve moguće načine. Čak je moguće da ste kao klinci imali i postere nekih od ovih ljudi u vašim tinejdžerskim sobama. Pitanje zašto to i dalje rade, i to u Srbiji, je suvišno. Njihovi ožiljci i kilometraža na točkovima i dasci najviše govore o tome. A ako niste iz ovog sporta, ili iz nekog drugog razloga ne znate za njih, ovim ljudima i njihovim ekipama možete da zahvalite zašto je vama, vašoj ekipi i vašoj deci sada sve to mnogo dostupnije nego pre dvadesetak godina. Svojim rukama i nogama su dovlačili i gradili sve te supkulture u Srbiju.

Sa Mikcem (skejt), Tomom (bajk), Vladicom (snoubord) i Slavišom (roleri) našli smo se u improvizovanom skejt parku ispod mosta Gazela, gde teku pripreme za ovogodišnje Winner of Belgrade takmičenje u ekstremnim sportovima.

- Tada je sve bilo ludo, pa i mi - priča mi Mikac, rođen 1977. godine, veteran skejtbordinga u Srbiji. - U Smederevu smo imali to jedno mesto gde smo dovlačili homemade sprave, a kada murija dođe da ih skloni, mi ih telima branimo, ležimo po njima, a hoćemo i da se pobijemo - priseća se Mikac dok gledamo fotografije.

Na skejtu više nije tako ekstreman posle ozbiljnije povrede kolena. Ali uvek je tu, sa njim ili na njemu. Početkom dvehiljaditih osnovao je skejterski brend Zerpo, koji je oko sebe uvek okupljao i podržavao prave zaljubljenike u skejtbording. Jedan je od glavnih krivaca za film Sirotinja zadaje udarac, prvi sprski skejt film. Ako treba, snimaće vas i bodriti ceo dan dok nabadete novi trik ili će vašim matorcima obećati da će vas sa desetodnevne turneje po Srbiji vratiti u jednom komadu.

Na pitanje šta je ovde problem u shvatanju tog sporta, Mikac kaže da "nema love ni za preživljavanje, a kamoli za sport". I zato on često ima običaj da kaže: "Idemo dalje za iste pare."

Oni su dokaz da to što rade nije nešto što se preraste. Toma, koji je 1971. godište, kaže da je tako bilo i kada je on počinjao.

- Počeo sam sa skejtom, mada su već tada Aca Čois i ekipa vozili po gradu. Posle sam prešao na bajk i tada se sve to smatralo klinačkim ludorijama. Danas, više od dvadeset godina kasnije, ja se ne oblačim ovako zato što hoću da izgledam mlađe, već zato što sam to ja i predstavljam ovaj sport. Mislim da to klinci i danas treba da rade, da imaju na umu da su oni ti koji predstavljaju i podržavaju ovaj sport.

Toma je lik koga ćete videti na svakom takmičenju, svakom događaju u Beogradu ili unutrašnjosti. Promoviše sport, prenosi znanje na mlađe i sve to sa najvećim mogućem poštovanjem. Zato mu svi tako i uzvraćaju. Ne stiže da vozi kao nekada, ali i danas uči nove trikove. Trenutno je u Monsteru, i dalje je aktivno uključen u sve što se dešava na sceni.

- Nekad mi dođe, da kada nekom pukne unutrašnja guma, ne izvadim novu iz auta i zamenim, nego da kao ja, ide po desetak kilometara do prvog vulkanizera - kaže Toma kroz smeh.

S njegovim vršnjakom Vladicom sam najmanje stigao da porazgovaram. On je jedan od pionira snoubordinga, iako mi je u prvom razgovoru telefonom rekao: "Ma možeš i starije od mene da nađeš". I dalje je vrlo aktivan, a sa dečačkim žarom mi priča o takmičenju Rookie fest, najvećem snoubord događaju za mlade neafirmisane vozače, a koji ne propušta.

- Meni je to nešto najbolje. Planina, mnogo snega i borderi koji kidaju. A čak sam tamo video i upoznao ljude koji su bili legende dok sam ja počinjao.

Na fotkanje je došao sa snoubordom starim dvadeset godina.

- Uspeo sam da ga iskopam, da bude sve autentično. Nisam hteo ni da ga prebrišem. Neka bude prašnjav, kao ja - kaže.

Razgovaramo o tome kako se u skejt, bmx i snoubord sportovima javljaju neki retro momenti. Posebno u oblačenju i opremi koja se proizvodi.

- Eto koliko je sve to poraslo, da je stigao i retro da se fura.

- Mada je pomalo deprimirajuće što u Srbiji mi, u 2015. godini, i dalje govorimo o svim ovim sportovima kao o nečemu čija će popularnost tek doći. U svetu je to dostiglo tolike razmere da već imam osećaj da polako sve to prolazi pored nas - kaža Slaviša, roleraš koji po godinama nije veteran kao i ostali. Ali prema onome što je "preturio preko grbače" za taj sport, sigurno jeste.

Ovaj tridesetogodišnjak vlasnik je "JC and company" , roleraške firme koja gotovo i da jedina radi na popularizaciji aggressive rolerblejdinga u Srbiji. Kroz njegove ruke prošli su manje-više svi roleraši u Srbiji. I tako skoro dvadeset godina. Uhvatili smo ga u trenutku dok kao glavni organizator, priprema Winner of Belgrade takmičenje u skejtbordingu, rolerima i bmx-u, sigurno najvećeg tog tipa Srbiji, koje je održano ovog vikenda.

- Mora mnogo da se radi, a nisu svi baš voljni toliko da se cimaju - kaže mi već vidno umoran.

On jeste lik koji neće spavati danima, izgubiti sve živce, u trenucima oterati sve u kurac, ali kada se sve odigra kako treba, kada prespava, uvek će reći: "Vredelo je!"

Pogledajte ostale fotografije sa skupa u Beogradu.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram