​Smeđa smrt: istorijat govna kao oružja

Pre neki dan sam se setio jednog komentara na stari tekst koji sam napisao za VICE. Ne sećam se tačno kako je to formulisao, ali tip koji je napisao komentar je rekao da želi da ostavi svoje govno napolju preko noći da se smrzne, pa da me onda njime izbode na smrt.

To me je nateralo da se zapitam da li je iko ikada zaista pokušao nekoga da ubije izmetom. Sigurno jeste, zar ne? Mislim, ljudi se naljute i krenu da bacaju šta god da im je pri ruci, a sraćka je skriveno oružje koje sve vreme nosimo sa sobom. Ali nisam čuo za slučaj da je neko njome bio napadnut. Čuo sam da su ljudi za napade koristili svoje zube, sise, pesnice, kolena, kite, laktove i glave, pa zašto onda ne bi koristili i govna?

Odlučio sam da malo istražim stvar, i ispostavilo se da je moj predosećaj bio tačan. Ljudi su definitivno pokušavali da se poubijaju govnima. Ono što sledi je (gotovo sigurno nekompletan) hronološki istorijat izmeta kao oružja.

IZMET KAO RANO HEMIJSKO ORUŽJE

Uprkos činjenici da ljudi tokom istorije nisu bili mnogo upućeni u to koliko se zaraze šire preko izmeta i drugih telesnih tečnosti, postoji priličan broj primera da su ljudi tokom godinama koristili sraćku kao neku vrstu primitivnog biološkog oružja.

Najraniji primer koji sam našao su Skiti, nomadski narod iz centralne Evroazije, koji je živeo otprilike od devetog veka pre nove ere, do četvrtog veka nove ere. Jedna od njihovih specijalnosti tokom ratovanja je bila upotreba otrovnih strela, čiji su vrhovi, prema knjizi „Grčka vatra, otrovne strele i bombe sa škorpijama: biološko i hemijsko oružje antičkog sveta", bili umakani u mešavinu zmijskog otrova, zmijskih lešina, ljudske krvi i izmeta. Kada bi neko bio pogođen tom strelom, dobio bi gangerenu i tetanus (od krvi i govana), kao i druge infekcije od zmija.

„Čak i ljudi koji nisu pogođeni otrovnim projektilima su trpeli užasan smrad", primetio je Strabo, grčki geograf.

Nešto kasnije, tokom srednjeg veka, izmet zaraženih kugom je katapultima ispaljivan preko gradskih zidina, da bi se ljudi unutar njih zarazili.

U 12. veku, u Kini, korišćena je malo naprednija verzija katapulta s izmetom, o kome piše Stiven Turnbul u svojoj kitnjasto nazvanoj knjizi „Oružja za opsadu na Dalekom istoku (1): od 612. do 1300 godine nove ere". Ovo oružje, koje autor naziva „bomba od izmeta", je bio tip eksplozivne naprave, napravljene od konopaca od konoplje i ispunjene barutom, ljudskim izmetom i otrovom, koju bi zapalili pre nego što bi je zafrljačili ka neprijatelju.

Tradicija korišćenja sopstvenih govana da bi se neko ponizio i zarazio prisutna je i dan-danas, kod ljudi koji nemaju druge opcije. Prošle godine je LA Times objavio da su upetostručeni slučajevi zatvorenika u Centralnom zatvoru koji gađaju čuvare govnima i drugim telesnim tečnostima. „Zatvorenici ponekad mešaju izmet sa voćnim želeom, da bi se smesa lakše lepila za žrtvu", piše ovaj list. „Dodaju ljuti tabasko sos. Kartonsko pakovanje od mleka se koristi kao kanister, a ponekad iz njih istisnu sadržaj kroz malu pukotinu".

RANE ČETRDESETE, PARIZ, VOJNIČKI IZMET U SPREJU

„Ko ja" je bilo tajno oružje koje je razvijao Štab za stratešku službu (Sada ugašena obaveštajna agencija SAD) tokom Drugog svetskog rata.

Iako oružje nije sadržalo izmet, „Ko ja" je bio veoma inspirisan ljudskom sraćkom, pa ga navodim ovde. Ovo oružje je u stvari bila veoma smrdljiva hemikalija, koju su slali pripadnicima francuskog pokreta otpora u malim sprejevima.

Cilj ove naprave je bio isprskati nemačkog oficira da bi ga ponizili pred njegovim kolegama, time što će smrdeti kao da nije u stanju da kontroliše svoju stolicu. „Zamislite najgrđi kontejner za đubre ostavljen dugo vremena na ulici, najvrelijeg leta ikada, i to će vam dati neku predstavu o kvalitetu 'Ko ja'," izjavio je 2001. za New Scientist jedan kognitivni psiholog.

„Ko ja" se na kraju pokazao kao neuspešan, jer je očigledno da je bilo nemoguće prskati toliko smrdljivu hemikaliju, a ne usmrdeti okolinu, uključujući i osobu koja prska.

Nije sasvim jasno da li je ovo oružje ikada upotrebljeno u borbi. Ali ako jeste, pretpostavljam da bi to žrtvama bilo samo prolazna sekiracija u njihovim nacističkim životima.

PEDESET GODINE, SEVERNA KANADA, ESKIMSKI GOVNJIVI NOŽ

Koliko sam mogao da utvrdim, postoji samo jedan zabeleženi slučaj upotrebe smrznutog govna kao noža, nalik onome kakvim je moj komentator poželeo da me izbode na smrt.

Vejd Dejvis, antropolog i etnograf iz Vankuvera u Kanadi, više puta je ispričao kako je jedan eskimski starešina oblikovao svoje govno u nož, da bi utekao kanadskoj vladi.

Vejd kaže da mu je tu priču ispričala jedna porodica koju je upoznao u arktičkom zalivu, u jednoj eskimskoj zajednici na severu Kanade.

Kanadska vlada je pedesetih godina eskime proterivala u sabirne centre duboko u arktičkoj oblasti. Porodica iz arktičkog zaliva tvrdi da njihov deda nije želeo da bude preseljen, i da je odlučio da se ne povinuje naređenjima vlade , i da ostane.

Članovi njegove porodice su mu, u strahu od posledica koje bi mogao da trpi ako odbije da prihvati plan preseljenja, oduzeli oruđe i opremu i ostavili ga u njegovom iglou samo sa dva psa. Priča kaže da su to učinili u nadi da će čovek shvatiti da nema drugog izbora, osim da im se pridruži na severu.

„Morate da razumete", objasnio je Vejd tokom jednog Ted toka 2007, „eskimi se nisu plašili hladnoće, iskoristili su je kao prednost".

„On je jednostavno izašao napolje, spustio svoje pantalone od kože foke, i olakšao se sebi u ruku. Kada je izmet počeo da se zamrzava, izvajao ga je u obliku noža", dodao je Vejd.

Kada je nož od govna uspešno iskovan, čovek je navodno njime zaklao svog psa. Onda je, prema TV serijalu „Kanada: istorija ljudi", odrao psa, napravio ogrtač od njegove kože, od rebara je napravio sanke, a od creva uzde.

Kada je sebe i preživelog psa nahranio mesom onog mrtvog, prikačio je uzde na psa, upasao bodež od govna, i odsankao se u noć.

ŠEZDESETE, VIJETNAM, PUNDŽI KOPLJE

Tokom vijetnamskog rata, Vijetkong je koristio jednostavno, ali efikasno (i odvratno) oružje pod nazivom „pundži koplje".

Pundži su pravljeni od zaoštrenih bambusa koji su natopljavani ljudskim izmetom (A ponekad biljnim ili životinjskim otrovom.) Koplja sa glazurom od kake bi onda bivala zabadana u zemlju i kamuflirana, da bi neprijatelj pao na njih. Koplja generalno nisu ubijala ljude koji bi pali na njih, ali pretpostavljam da baš i nije zabavno kada se nabodeš na njega.

2009, RUSIJA , TOP S GOVNIMA

Aleksandar Georgijevič Semenov, ruski pronalazač koji ima oko 200 patenata, 2009. godine je podneo patent pod nazivom „Metoda odstranjivanja biološkog otpada iz izolovanih prebivališta".

Narodski rečeno, to je naprava koja bi tenkovima omogućila da ispaljuju ljudski izmet.

Ideja je sledeća; kada tenkista mora da vrši veliku nuždu, to treba da radi u posebnu vrstu čaure, u kojoj ima mesta za njegov izmet, kao i za eksplozivno punjenje. Onda ubaci čauru u tenkovski top, ispali ga na neprijatelja, i pospe ga pomenutim govnima.

Ovo je prikladno iz dva razloga: kao prvo, tako se otarasiš ljudskog izmeta iz tenka, koji je skučen prostor, i vojnici su često primorani da u njemu provode mnogo vremena. Kao drugo, time neprijatelja i njegovu okolinu prekriješ govnima, što je pronalazač Gardijanu opisao kao „dodatni vojno-psihološki i vojno-politički učinak".

2014, ARIZONA, UBRIZGAVANJE

Prošle godine, šezdesetpetogodišnja penzionisana medicinska sestra Rozmari Vogel, iz Čendlera u Arizoni, je optužena za pokušaj ubistva sa predumišljaem, kada je svom mužu špricem ubrizgala izmet u telo.

Njen muž Filip se oporavljao od operacije srca u okružnoj bolnici u Čendleru, kada su medicnske sestre začule alarm njegove pumpe za infuziju. Kada su ušle u sobu, zatekle su Rozmari kako petlja nešto oko Filipove infuzije. Kada su je pregledale, otkrile su smeđu supstancu u cevi. Posle ispitivanja u bolnici, utvrđeno je da je smeđa supstanca izmet.

Kada se Rozmari pojavila na sudu, njen muž je došao da je brani. „Tog jutra je doživela neku vrstu nervnog sloma", svedočio je. „To uopšte nije ličilo na nju". Rozmari, koja tvrdi da se uopšte ne seća tog incidenta, priznala je krivicu.

Sudija je rekao da veruje da je Rozmari tog dana doživela nervni slom, sažalio se, i presudio da Rozmari narednih godinu dana vikende provodi u zatvoru.

Ovo nije bio prvi put da neko bude optužen za ubrizgavanje izmeta u infuziju. 2005. godine, Stefani Mekmalen iz Vilingtona u Delevareu (koja je, da stvar bude još luđa, takođe medicinska sestra) je optužena da je to uradila svom dvogodišnjem sinu. Sredinom devedesetih, Keti Buš je privukla pažnju nacije kada je namerno izazvala mučninu svojoj ćerki, time što joj je stavila sraćku u infuziju. A prošle godine je jedna žena na zapadu Virdžinije navodno snimljena kako to radi svom devetogodišnjem sinu.

U skorije vreme je bilo i drugih pokušaja da se izmet upotrebi kao otrov, ali ne intravenozno. Sredinom osamdesetih, istraga povodom epidemije crevnih parazita u Edinburgu je ukazala na čoveka koji je sipao zaraženi izmet u rezervoar za vodu jedne stambene zgrade. A 2010. godine, jedna kalifornijska tinejdžerka je otrovala svoju majku tako što joj je stavila pseći izmet i insekticide u hranu. Majka je preživela.

I to je sve što sam uspeo da pronađem o ljudima koji koriste izmet kao sredstvo za povređivanje drugih živih bića. Nadam se da ste čitajući ovo pametno iskoristili svoje vreme.