Srbiji su vezane ruke oko učešća Kosova na Olimpijskim igrama

Mazlam Džemailoski je u stisci sa vremenom.

„Došli ste baš kad ne treba," kaže uz ljubazni osmeh.

„Spremano mušku reprezentaciju za put na Island. Neki igrači su povređeni, treba organizovati let… mnogo je posla."

Pa ipak, sekretar Rukometnog saveza Srbije (RSS) našao je vremena da popriča sa mnom o rezultatima i trenažnom procesu uz domaću kafu. Mada ja ne znam ništa o rukometu, došla sam da razgovaram o politici.

U aprilu, juniorska ženska reprezentacija Srbije lako je preskočila prvu prepreku na putu ka tituli u regionalnom šampionatu. Protivnik koga su savladali rezultatom 40-19 bila je reprezentacija Kosova, odbegle južne pokrajine čiju nezavisnost Srbija nije priznala.

Ovaj meč bio je prvi susret nacionalnih timova Srbije i Kosova u bilo kom sportu. Takođe je pokazatelj napretka ostvarenog od kako je Kosovo počelo da lobira za međunarodno priznanje posle proglašenja nezavisnosti 2008. godine, uprkos snažnom protivljenju Beograda.

Sama utakmica prošla je nezapaženo u javnosti; ženski i juniorski sportovi u regionu nisu naročito popularni, posebno kad su u pitanju turniri van granica obe zemlje.

U svakom slučaju, RSS nema šta da kaže na temu Kosovu. „Kad sam se obratio novinarima posle utakmice, zamolio sam ih da ne postavljaju politička pitanja," kaže Džemailoski. „Bavimo se isključivo sportom."

Pa ipak, na Balkanu sport je retko samo sport. Češće je u pitanju izraz kulturnog identiteta ili politička metafora.

Pošto je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) priznao Kosovo u decembru prošle godine, pritisak raste kako se bliži Rio 2016.

„Ratovi i politika su imali glavnu ulogu u društvu prethodnih par decenija, a sport je bio jedan od par načina na koji su obični ljudi mogli da upute svoju poruku svetu," kaže Nemanja Anđelković, ljubitelj fudbala i košarke iz Smedereva u Srbiji.

„Sport nam daje priliku da pošteno odmerimo snage sa susednim zemljama, a sa nekima od njih imamo ružnu prošlost."

Za mnoge Srbe, parola „Kosovo je srce Srbije" i dalje je aktuelna. To važi i za Anđelkovića, poreklom iz bivše pokrajine.

Čak i šesnaest godina posle teritorijalnih sukoba '98-'99 između Srbije i pripadnika albanske etničke grupe, ratne priče i dalje stižu sa obe strane.

A kad sport probudi sveža sećanja na sukobe iz prošlosti preko kojih je izgleda nemoguće preći, politika obično sledi.

Mešanje sporta i politike

Nedugo po proglašenju nezavisnosti, vlada Kosova počela je da traži međunarodnu integraciju kako javno tako i putem lobiranja; isto je važilo i za sportske organizacije.

U martu 2014, FIFA je odobrila Kosovu prijateljsku fudbalsku utakmicu protiv Haitija. Zatim, početkom decembra iste godine, Međunarodni olimpijski komitet je doneo odluku (posle pet godina većanja) da odobri članstvo Kosovu, što je ubrzo učinila i FIBA.

Odluka MOK-a otvorila je vrata za Kosovo, koja je sad punopravni član 19 sportskih federacija i uslovni član još 11. Samo četiri, u koje spada i UEFA, još ga ne priznaju.

Iako ne deluje verovatno da će Srbija u dogledno vreme biti spremna da prizna Kosovo, napori uloženi u normalizaciju odnosa sa Kosovom u skladu sa Briselskim sporazumom iz 2013. i dalje ograničavaju srpski suverenitet.

„Uloga Srbije i opcije koje su joj na raspolaganju ograničava Briselski sporazum Beograda i Prištine, tako da malo toga može da spreči ovaj razvoj stvari," kaže Dario Brentin, stručnjak za sport na Balkanu, u vezi sa naporima Kosova da stekne članstvo u međunarodnoj sportskoj zajednici.

Brentin takođe ističe ulogu sporta u politici i obratno. „Nijedan aspekt društva nije slobodan od ideoloških previranja, stoga sport i politika uvek idu zajedno. Sport je… posebno značajan za politiku u simboličkom smislu," dodaje on.

Navijači kao što je Anđelković mahom se slažu sa Brentinovom ocenom, ali sami sportisti radnici imaju drugačije mišljenje.

Visoka cena izbegavanja

Goran Vojkić je dovoljno iskusan da zna kako sistem funkcioniše. Od kako je pristupio Košarkaškom savezu Srbije (KSS) u svojstvu sekretara stručnog štaba muških selekcija 2008. godine, mogao je iz prve ruke da vidi kako se stav srpskog sporta po pitanju Kosova razvijao.

Iako oštar odgovor KSS na martovsku odluku o članstvu Kosova u FIBA navodi da će Srbija izbegavati da igra protiv Kosova po svaku cenu, Vojkić kaže da KSS neće ići protiv autoriteta ako je u pitanju učestvovanje na takmičenjima na kojima učestvuje i Kosovo.

„Mogli bismo da budemo hrabri i kažemo svašta što ne bismo smeli, ali na kraju, biće onako kako nam vlasti kažu. Ako se sa vrha javi da mora tako da bude, onda će tako da bude," tvrdi Vojkić, i dodaje da tu ne spada samo srpska vlada već i FIBA i MOK.

Foto via Flickr user

Generalno, srpski treneri, sportisti, i ostale javne ličnosti iz sveta sporta ustručavaju se da preuzmu ulogu političkih ambasadora. Oni bi više voleli da sport ne uključuje nikakve političke stavove.

„Ja se time ne bavim," kaže Igor Rakočević, potpredsednik KSS i bivši košarkaš.

"I kao igrač, i sad kad gledam košarku na TV-u ili u dvorani, uvek sam se nadao da ljudi vide da je tu sport glavna stvar, a ne politička instrumentalizacija," kaže on.

Pa ipak, Srbija nema zvaničan stav oko toga da li bi zvanična utakmica protiv Kosova značila priznanje nezavisnosti, tiho, indirektno, ili kako već. Zbog te naglašene podele između sporta i politike, RSS je bio spreman da dozvoli rukometnoj reprezentaciji da se takmiči protiv Kosova.

„Kosovo je samo jedan od protivnika na putu ka Evropskom prvenstvu. Odigrali smo, pobedili, srećni smo, sad se spremamo za sledeći meč," kaže Vlada Šimičić, trener juniorskog ženskog rukometnog tima Srbije.

Ali ta utakmica je odigrana bez državnih himni i zastava – isti uslov je prihvaćen kad je FIFA organizovala prijateljski meč Kosovo-Haiti, iako u toj organizaciji imaju uslovno članstvo.

Božidar Đurković, sekretar RSS, naglašava da je manjak državnih znamenja bio uslov da bi se učestvovalo u istim takmičenjima sa Kosovom. „Samo tako bismo bili spremni da igramo," kaže i dodaje da tim povodom održava bliske kontakte sa Ministarstvom spoljnih poslova i Ivicom Dačićem.

Sa druge strane, u Evropskoj rukometnoj federaciji Kosovo ima punopravno članstvo. Koordinator takmičenja Markus Glejzer kaže da je odluka bila doneta svesno zbog situacije u kojoj se nalaze „reprezentacije koje predstavljaju i svoj politički trenutak."

„Tražili smo najlakši način da odbacimo sve ono što nema veze sa našim sportom, da se igra bez ikakvih smetnji," objašnjava on.

Nema više nazad

Srbija i dalje drži zvaničnu distancu dok se Olimpijske igre bliže, ali situacija sa poremećenim sportskim odnosima nije bez presedana.

Posle raspada Jugoslavije, na primer, sveže nezavisna Hrvatska je dramatičnim gestom izrazila svoje negodovanje na dodeli medalja po završetku Evropskog prvenstva u košarci 1995. godine, gde je SR Jugoslavija (tada samo zajednica Srbije i Crne gore) osvojila prvo mesto. Pošto su primili svoje bronzane medalje, Hrvati su napustili podijum pre dodele zlatnih reprezentaciji SRJ, u vidu protesta očigledno političke pozadine.

Nekoliko godina ranije, desio se čuveni incident na Maksimiru 1990. u kom je izbilo nasilje na fudbalskom terenu između navijača hrvatskog Dinama i srpske Crvene zvezde. Taj događaj se često navodi kao simbolični početak građanskog rata u Jugoslaviji.

Dve i po decenije potom, prošlog oktobra, publiku širom sveta šokiralo je nasilje na meču Srbija-Albanija u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu. Bespilotna letilica unela je zastavu albanskih nacionalista (koja uključuje i Kosovo) na teren, što je isprovociralo reakciju srpskih navijača na tribinama.

Ove tenzije ne beleže se samo na sportskim dešavanjima. Pre tri godine, regionalni skup u Makedoniji otkazan je kada je Srbija odbila da na njemu učestvuje zajedno sa Kosovom. Takođe, mnogi tvrde da je Srbija uz pomoć Rusije uspešno blokirala prijem Kosova u MOK, sve do 2014.

______________________________________________________
Pogledajte VICE film Zašto volim da vozim skejt:

______________________________________________________

Možda treba odoleti čarima senzacionalizma kad je u pitanju prvi sportski susret Srbije i Kosova. Nigde na rasporedu takvih utakmica nema, mada Srbija neće moći večno da je izbegava, posebno ako Kosovo nastavi da stiče podršku po svetu.

„Ako kažemo da nećemo da igramo protiv Kosova, onda oni kažu neka, bićete izbačeni iz FIBA i nećete igrati ni sa kim. Na takav korak se nećemo odlučiti. Tako bismo mi snosili posledice, a ne Kosovo," kaže Vojkić.

„Tako bismo se samo pretvarali da smo heroji ovde kod nas… bilo bi, kao, rekli smo ne Kosovu i ne učestvujemo na Olimpijadi! To je previsoka cena."

Igrama nema kraja

U isto vreme, u prištinskoj Kući sporta – sedištu većine sportskih saveza Kosova, Ministarstva sporta, kao i Kosovskog olimpijskog komiteta – svi su u radnom raspoloženju.

„Nedavno nas je posetio Tomas Bak, predsedavajući MOK, sa svojom delegacijom, i obećao je da će se potruditi da nam dodeli medalju na Olimpijskim igrama ako je budemo osvojili," kaže predsednik Olimpijskog komiteta Kosova, Besim Hasani.

Pošto nemaju razvijenu infrastrukturu, finansijere, ni široku bazu talenata, male su šanse da će Rio videti kosovske sportiste kako uzimaju medalju. Pa ipak, bar petnaestoro takmičara učestvovaće u disciplinama kao što su džudo, boks, plivanje, ili trčanje. Među njima je bivša svetska šampionka u džudou Majlinda Kelmendi, koja je na prethodnim olimpijskim igrama predstavljala Albaniju.

U slučaju Kosova, najvažnije je učestvovati. „Pokušaćemo da uzmemo medalju, ali sama činjenica da smo na Olimpijadi je za nas divna," kaže Hasani.

U Srbiji, igre se nastavljaju. „Mediji i javnost će od toga napraviti političko pitanje kad se budemo sastali sa Kosovom," kaže Vojkić.

„Ali na kraju krajeva, ne možemo da ne igramo."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu